Ružica Nača ima nekoliko hobija - zlatovez je jedan od njih

Starost za mnoge zna da bude veoma teška. Nekom zbog bolesti, nekom zbog nemoći, a mnogima zbog samoće. Korisnici usluga Gerontološkog centra kažu da se sve to lakše podnosi kada ste u ovom kolektivu. Tu su ljudi koji imaju slične sudbine, probleme, godine… Međusobno se razumeju, druže i pomažu jedni drugima koliko god mogu. Uz to, na radnoj terapiji stvaraju svoja umetnička dela. Aktivnosti u okviru sekcija pomažu da vreme brže prođe. Ružica Nača, rođena Popov, od kada je došla u Gerontološki centar, počela je da se bavi zlatovezom, da peva u horu i da piše pesme. Svima koji su sami, najiskrenije preporučuje dom.

Ružica je u Gerontološki centar došla pre dve godine.

“Ovde mi je odlično. Ja sam sebe sada našla u zlatovezu. Pevam i u horu i učestvujem i u drugim aktivnostima. Član sam i literarne sekcije, ali zlatovez mi se najviše sviđa. Moja baka je vezla za sveštenstvo zlatnim koncem. Tada sam se prvi put srela sa zlatovezom. Ali, ona mi tada nije dala da ja radim. Da ne daj bože pogrešim, a to za popu ide. Sada, kada radim zlatovez, opustim se i ne mislim na probleme. One koje sam ostavila iza sebe”, počinje priču Ružica Nača.

DSCN1014 Custom — Ružica Nača rođena Popov

“Ponosna sam na svaki svoj rad zlatoveza”

“Zlatovezom se bavim godinu i nešto. Prvo je Nadica počela da radi zlatovez, pa me je pitala da li bih i ja htela. Ja sam pristala i tako to sada radimo nas dve. Ona, ipak, prednjači. Napisala sam i pesmu o dve vezilje. Zlatovez je vrlo lep posao. Istina, iziskuje dosta vremena. Meni desna ruka ne funkcioniše dobro – pala sam, pa sam povredila tetivu i boli me, ali ne dam se. Uvek moram da završim rad koji sam počela. Pa i vi kada počnete neki posao – želite da ga završite što pre. Tako je kod mene sa zlatovezom”, dodaje naša sagovornica.

Koliko je do sada radova izvezla zlatnim koncem, gospođa Ružica ne zna ni sama. Ali, na svaki od njih je više nego ponosna.

“Znam da sam to uradila ja svojim rukama i to mi je najvažnije. Ponosna sam jako na sve što sam do sada uradila. Jesam, stvarno. Gledam i Nadicine slike. Ona vrlo, vrlo lepo to radi jednom rukom. Dozvolite, mi svi imamo dve ruke, a ona radi jednom. To su izuzetni radovi. Što jeste, jeste. Čovek mora da bude objektivan i da nije ljubomoran”, objašnjava Ružica.

Gerontološki centar nudi različite mogućnosti za iskazivanje kreativnosti i talenta

Osim što veze, naša sagovornica i peva u horu.

“Ja pevam u horu Gradnulički biseri. Gde god oni gostuju, ja sam sa njima. I ovde u domu su bili, ja sam pevala sa njima. Moram da kažem da sam ja našla sebe ovde u domu. Često razmišljam da sam mogla i ranije da dođem u Gerontološki centar. Tako ne bih preživljavala sve ono što čovek preživljava”, kaže ova korisnica usluga Gerontološkog centra.

Gospođa Ružica ima još jedan hobi. Piše pesme.

“Imam devedesetak pesama. To su sve moje, autobiografske pesme. Moje ćerke su otišle u Kanadu. Puno sam pisala o njima, o njihovom odlasku. O rađanju i odgoju njihove dece u kojem sam i ja učestvovala tamo u Kanadi. Pišem i o pokojnom mužu, ocu kojeg nisam ni upoznala, o majci, bratu… Teško mi je kada spomenem majku, brata, oca i unučiće koje nisam videla davno. Ćerku nisam videla već dve godine. A to je bolno, verujte. Moja ćerka je spremna da pripremi ove pesme da se štampaju. Da to bude “epopeja” naše porodice”, kaže Ružica.

“Pesme pišem kad sam preplavljena emocijama”

“Kad dođe emocija, ja sednem i napišem pesmu. Jutros sam već napisala jednu pesmu. Za nekoliko meseci treba da postanem prabaka i već sam napisala pesmu o tom mom praunučetu. Devojčica će biti, to već znamo. To je momenat. Pišem kad nadođe inspiracija. Evo recimo kad mi je muž umro, ja sam bila u Kanadi, tamo sam tu vest čula i to je za mene bilo jako, jako bolno. Ali, to me je inspirisalo da sednem i da napišem pesmu. Kad mi se nešto desi ja o tome pisem. I onda tu dođe i rimovanje. Pa ne može da bude pesma bez rime”, dodaje naša sagovornica.

Korisnici usluga Gerontološkog centra koji su članovi literarne sekcije redovno organizuju okupljanja na kojima čitaju svoje pesme.

“Imamo mi pisci ovde u domu sedeljke i tu čitamo svoje pesme. Učestvujemo i na takmičenjima. Mnogi su osvajali i nagrade. Evo tu je naša Pava, recimo. To su uspesi svih nas. Ja sam ponosna na taj njihov uspeh i na to što su uradili i postigli, iako ni jedna reč nije moja”, kaže Ružica.

“Starost ne treba shvatiti tragično”

Gerontološki centar je mesto u kojem svi koji to hoće mogu da pronađu zanimaciju koju vole i koja ih interesuje.

“Starost ne treba shvatiti tragično. Da je svako pametan, znao bi da je bolje biti ovde, nego sedeti kod kuće i dozvoliti da vas neko maltretira. Bez obzira sa koje strane to da dolazi. Da li je od rođenog ili nerođenog. Što bi moja baka pokojna kazala “Kad voliš anđela moraš i đavola”. Da sam znala ja bih ovde došla ranije. I svakoj bih mojoj drugarici koja je sama preporučila Gerontološki centar. Da ne bude sama i da se ne osamljuje. Samoća je najstrašnija. Kad čujete da se neko stariji udao ili oženio, pa naravno. Samoća čini svoje, ubija polako. I ne treba biti sam. Ja uvek kažem da niko ne treba da me žali. Neka kažu da ne valjam, da ne radim dobro, ali neka me niko nikada ne žali. To nikome ne dam”, izričita je naša sagovornica.

Pesma o razvodu i pesma o dve vezilje

Za kraj našeg razgovora gospođa Ružica nam je pročitala i dve svoje pesme, koje prenosimo čitaocima portala I love Zrenjanin.

“Ova prva je teška i lepa pesma. Ali, ja neću da plačem. Plakala sam dosta u životu. Zbog čega da plačem i dalje. Iskreno ću vam reći – ovde su svi dobri. Mi smo ovde svi jedno. Ovde nema razlike. Da neko kaže da je veliki intelektualac, drugi da je radnik, treći nešto treće. Ovde toga nema. Ovde se ljudi ne razvrstavaju i ne dele i što je najvažnije i osoblje nas tako gleda. Ja sam napisala pesme o terapeutkinji, direktorici, sestrama… U momentu kada mi je to dolazilo ja sam pisala”, objasnila je gospođa Ružica.