I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • 3D gradjevinska kuca
  • Kuća zdravlja
Vesti Zrenjanin

Moderne „kuvarice“ Pavke Martinović šalju snažne poruke

Pavku Martinović, gospođu Pavu, prekinuli smo u momentu dok je vezla svoju najnoviju „kuvaricu“. U prostoriji zrenjaninskog Gerontološkog centra u kojoj se odvija radna terapija, ova ljubazna žena, pristala je da nam ispriča kako je njen rad privukao pažnju javnosti.

Pavka Martinović na svom „radnom mestu“

Već nam je na početku razgovora jasno koliko je naša sagovornica darovita za poeziju, za detalje i vizuelno kreiranje kompozicije, ali i koliko ima smisla da prenese snažne poruke. Upravo je sve te stvari udružila u jedno, i prenela ih na belo platno karakteristično za kuvarice. I ništa gospođa Pavka nije oduzela onim tradicionalnim kuvaricama, naprotiv. Vrlo se strogo drži pravila da na belom platnu veze plavim koncem, da uz izvezenu slovnu poruku, ide i motiv koji prikazuje određenu situaciju.

Međutim, sa njenih modernih kuvarica, žene kao dominantni likovi, uzvikuju: „Deco, biće mesa! Ode po penziju baba Desa“, „Kud si poš’o? Presvuci odelo, očisti šarana, dok ja pročitam Pamuka Orhana“, „Dragi, danas o tvom rođendanu, ručak se kuva u restoranu“…

PerSu marketi

– Moje kuvarice nisu političke, one su socijalne. Prikazuju aktuelnu situaciju u društvu, prevashodno položaj žene, ali i odnos žene i muškarca. Sva suština je u kompoziciji, priča gospođa Pavka dok gledamo kuvaricu na kojoj piše: „Da kupim sinu Borhesa, ili svima mesa?“. – Ovde se vidi žena koja se dvoumi pred knjižarom. Vidi se koliko je ona u jednojo teškoj dilemi. Položajem u koji sam je stavila, a to je sami ugao kuvarice, htela sam da prikažem da je ona potisnuta, jednostavna, čak nema ni đerdane oko vrata. Stisnula je nekakav maleni novčanik, i iz toga se vidi njen grč, dvojba, njeno stanje. Samo što ne ispadne iz te kuvarice, situacija ju je sabila. Pogledajte ovu drugu kuvaricu sa porukom „Kuhinju ostavljam, odoh na sastanak stranke. Kandidat sam za upravni odbor banke“. Na njoj je žena koja se pred ogledalom sprema na sastanak stranke. Ona je u krupnijem planu, dominantnija, šminka se, napreduje, a muž joj je stisnut. On gleda u nju i shvata da će ona da zarađuje bolje, da će uskoro, u odnosu na njega biti dominantnija. Tu je i baba Desa, na drugoj kuvarici, koja položajem svoga tela pokazuje koliko je stabilna i čvrsta, da je pravi stub porodice dok izgovara „deco, biće mesa“. Studirala sam mehaniku i mehaničku tehnologiju, a 33 i po godine sam predavala u mašinskoj školi. Čini mi se da baš zbog toga znam da mislim na „tehnički“ način, da uočavam stvari i iz te perspektive. Možda mi i to pomaže u pravljenju kompozicije, kaže autorka modernih kuvarica.

Interesovala nas je i kuvarica koju je u tom momentu radila. Na njoj vidimo nekoliko žena sličnih, jednoličnih izraza lica.

– Pogodili ste. Reč je o jednoj radničkoj klasi, o ženama u jednom fabričkom ambijentu. Sve su se skupile na jednom mestu, imaju pauzu, kose su im pokrivene maramama, obučene su u uniforme. To su izraubovane žene koje je i rad naterao da liče jedna na drugu, ukazuje gospođa Pavka Martinović.

Nedavno je, u maju, imala svoju prvu izložbu kuvarica u okviru manifestacije „Noć muzeja“ u Titelu, gde je više od 20 godina živela i radila. To je bila prilika da zaintrigira javnost i pokaže kako neke stvari mogu biti vanvremenske ali da im se moraju dodavati moderni „začini“.

Zaključujući razgovor o izložbi, Pavka nam napominje da joj je za izradu jedne kuvarice potrebno nekoliko dana.

-Možda bi to i kraće trajalo, ali ne želim da zapostavim svoje druge aktivnosti, kaže ona, nagoveštavajući da imamo još tema za razgovor.

POEZIJA JE DOŠLA NEKAKO SPONTANO

Gomilalo se u gospođi Pavki, i sama kaže, mnogo emocija tokom njenog života.

– Kupilo se to u meni… Pokušavala sam i ranije da pišem, ali sticajem okolnosti nikad nisam mogla da odvojim vreme. Neke porodične stvari ostavile su emotivnog traga na meni, a onda su one nabujale, i danas ih pretačem u poeziju. Sada sam u literarnoj sekciji, i to je nešto što me ispunjava, kaže ova žena.

Nije literarna sekcija jedino u šta je uključena. Član je pevačke grupe Gerontološkog centra, pohađa kurs nemačkog jezika. Voli da ode u pozorište, da čita knjige, da otkriva čari tehnike origami. Kaže da je sve to moguće u Gerontološkom centru, te da nijednog momenta nije pogrešila kada se odlučila za Zrenjanin. Ovde je stekla prijatelje, zadovoljna je uslovima, stalnom medicinskom brigom, ljubaznošću zaposlenih i ogromnom prostoru za kreativno stvaranje.

U trenutku kada smo počeli da se pozdravljamo, rekla nam je da nas neće pustiti bez poklona. U svojoj sobi u ovom centru, pročitala nam je svoje dve pesme. Najpre onu naziva „Zid“ koja joj je donela drugu nagradu na festivalu u Rumi, a onda i „Vodotoranj“ znajući gde se, nakon razgovora sa njom, vraćamo…

ZID

Neću sa zidovima da se družim, opasni su po život.
Iz njih izvire samoća
Kako se njima oteti sputanih stopala bosih, ja među četiri zida.

Četiri zida lako zamute oko,
mašti potkrešu krila
i dadoše mi samo album da listam
iz kog sećanja naviru sa crno belih slika.
Među četiri zida ni slike ni tona, samo brujanje neko kao iz daljine zvona

A od boja, u svim nijansama je siva,
kako odavde izaći živa, ja među četiri zida

SUMRAK

Ja sa moje terase sve vidim,
vidim kako sumrak grad grli
samo se vodotoranj otima i još se ne da
viši je od svih u gradu i s visoka on sumrak nadgleda

Da li sumrak grad po redu da ušuška
i prekrije da brže laki san usni.
Čini sumrak sve kako treba, zašuškava zgrade redom
manje, zatim sve veće i veće.

Više od polovine grada zahvatio je pravi mrak
a na Vodotornju poslednji sprat zapadno još je rumeni trag..

 

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh