Parastonoteniseri: Stoni tenis nas je učinio boljim i funkcionalnijim osobama (VIDEO)

Velika sportska takmičenja nacija s pažnjom prati kako bi navijala za naše predstavnike. Čini se, da kada je reč o osobama sa invaliditetom, značajna takmičenja za njih prolaze skoro i neprimetno kod većine ljudi. I nisu samo takmičenja za osobe sa invaliditetom neprimetna. Često pored ovih izuzetnih ljudi prolazimo, bez da ih pozdravimo ili im pomognemo ako im je pomoć potrebna. Parastonoteniseri su se nedavno vratili sa evropskog prvenstva sa medaljama. Ženska ekipa iz Srbije osvojila je zlato, a muška srebro. Među njima bili su i naši sugrađani. O tome u kakvim uslovima treniraju parastonoteniseri iz Zrenjanina, kako je stoni tenis uticao na njihov život, šta poručuju drugim osobama sa invaliditetom i sa kakvim se predrasdama susreću, razgovarali smo sa Goranom Perlićem i Nenadom Krbavcem, stonoteniserima kluba invalida K2.

Petak, 8. novembar. Osvanuo je Mitrovdan, a sa njim i kiša koja jako pada. Dogovor je da se sa parastonoteniserima iz Zrenjanina nađemo u prostorijama u kojima treniraju. I zaista, u dogovoreno vreme su nas dočekali u klubu u Pupinovoj 13.

“Meni je najlakše kada dođem da odradim sam trening. To mi je nešto najlakše. Mnogo veći mi je problem da dođem do samog treninga, da se pripremim. Pogotovo danas – kiša pada, blato je. Dok uđem u auto, dok izađem… Jako je naporno i jako teško. To je za zdravog čoveka neshvatljivo. Uđeš u auto i gotovo. A to je kod nas izuzetno komplikovano i teško. Treniramo svakog dana. Nekada jednom, nekada dva puta, nekada tri puta dnevno. Zavisi od vremena, od volje, raspoloženja, zdravlja. To radimo godinama i Nenad i ja. Volimo to. Imamo motiv, želju, volimo da se družimo“, počinje priču Goran Perlić, parastonoteniser i predsednik Stonoteniserskog kluba invalida K2.

„Prvih pet godina sam bio u zabludi da ću ozdraviti“

„Ja sam dugo u invalidskim kolicima. Već 22 godine. Prvih pet godina nisam izašao iz kuće. Išao sam samo po lekarima. Tražio sam neki spas i neko rešenje o ozdravljenju. Tada sam bio u zabludi, kao i mnogi danas koji su nastradili, i koji misle da će nekada da ozdrave. Treba veoma dug period da bi se uključili u bilo šta u našem društvu. Tada nije bilo ni medija, ni interneta. Danas je to super stvar. Šta god da nekog interesuje može da ode na internet i da nađe bilo koju informaciju. To je danas mnogo bolje rešeno. Zato su dobri ovakvi tekstovi koji mogu neke nove ljude da uključe ne samo u sport nego uopšte u budući život koji očekuje tu osobu koja je nastradala“, dodaje naš sagovornik.

Stoni tenis sam jedino mogao da treniram

Bavljenje stonim tenisom je za Gorana najpre bilo rekreativno.

„Prvo sam se uključio u Udruženje paraplegičara Banata gde sam video da se ljudi bave raznim sportovima. Od košarke, streljaštva, stonog tenisa, atletike… Tako da sam tada već razmišljao da počnem da igram stoni tenis. Moj hendikep je i oštećenje ruku, pa nisam mogao da igram košarku i neki teži sport. Posle nekih 15-ak godina aktivnog bavljenja stonim tenisom shvatam da je to jedan od najtežih i najpopularnijih sportova u svetu. Mnogo je zastupljen, jer nema mnogo osoba sa invaliditetom da igraju košarku, fudbal…“, objašnjava Perlić.

„Ja nisam rođen kao osoba sa invaliditetom. Igrao sam fudbal, stoni tenis od prvog razreda osnovne škole. Ali, to je bilo rekreativno, amaterski u zimskom periodu. Znao sam, igrao sam solidno. Nakon nesreće prilagodio sam se hendikepu koji imam i nastavio sam ozbiljno da treniram. To je jednostavno neka volja za životom. Nije bitno koliko puta čovek padne, nego je bitno da čovek nauči da ustane kad padne i nastavi da živi. To je volja za životom, druženjem, upoznavanjem, pomaganje drugim ljudima. Mi volimo da pomognemo bilo kome ko se pojavi novi. Nije to samo u vezi sporta“, dodaje naš sagovornik.

Klub stonotenisera sa invaliditetom K2 nalazi se u Pupinovoj 13

Klub stonotenisera sa invaliditetom K2 ima 15-ak članova koji redovno treniraju. Oni se svakoga dana u prostorijama u Pupinovoj 13 okupljaju od 10 do 12 sati. A imaju i večernje treninge. Uporan i kontinuirani rad doneo je i medalje sa međunarodnih takmičenja.

„To je naš srpski inat. Uvek smo imali pet puta lošije uslove nego neki ljudi iz Evrope. Mi kada odemo tamo imamo veći motiv nego oni. Njima je to sve već plasirano, sve imaju na dlanu. Mi to nemamo. Mi moramo da se borimo tri puta više da bismo bili ravnopravni sa njima. Uslovi u kojima danas treniramo su fenomenalni, ali uvek mogu biti bolji. Mi nikada nismo počeli da treniramo da bismo ostvarili rezultat, već je taj rezultat neka nagrada dugogodišnjeg kvalitetnog rada, velikog ulaganja, zalaganja kako nas samih, tako i ljudi koji su oko nas. Tu su gradske vlasti koje su nam pomagale svih ovih godina. Videli su da je to nešto dobro za osobe sa invaliditetom, ali i za grad“, kaže Perlić.

„Imamo svu neophodnu opremu koja je potrebna za ametersko bavljenje stonim tenisom, učenje, a i profesionalno bavljenje ovim sportom. Imamo i robota. To su sve pomagala bez kojih ne mogu da se ostvare vrhunski rezultati. Imamo i trenera i robota i stolove… Robota smo dobili od grada. Pisali smo zahtev i odobrili su nam nabavku. Mi moramo da pratimo svetske tokove. Kakve stranci imaju uslove za rad da imamo i kod nas. Robot nam podiže formu. Bez takvih stvari ne može da se radi“, objšnjava naš sagovornik.

„Ljudi nas izbegavaju, jer se plaše nepoznatog“

Osobe sa invaliditetom ukazuju da je za njih najveći problem što ih ljudi koji nemaju nikakav hendikep često ne prepoznaju kao sebi ravnima.

„Ako gledamo realno, ja sam išao u osnovnu školu. I uvek kada vidiš nekog drugačijeg on odudara od većine dece – onaj je debeo, onaj ima naočare. Na žalost, to je valjda u prirodi ljudi. Tako i mi, osobe sa invaliditetom, uočljivi smo, ali nas ljudi izbegavaju. Neće da kontaktiraju sa nama, nekako smo mi uvek tamo neki invalidi koji igraju stoni tenis. To tako zvuči. Ali, ne znaju koliko je to teško i naporno. Na žalost, kažem takav je naš mentalitet. Ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu. Ipak, smo mi negde po strani i ne shvataju nas za ozbiljno. Ljudi jednostavno nisu u kontaktu sa nama, izbegavaju nas. Boje se nepoznatog. To je nekako prirodno kod ljudi. Mi smo dugo u kolicima, pa smo navikli na to. Kada nas ljudi upoznaju, popričaju sa nama, popiju piće, onda vide da smo mi normalni ljudi“, ističe Perlić.

„Dobra stvar je da se to u poslednje vreme polako menja. Ipak, trebaće za to još mnogo godina. Mediji su jako bitna stvar u tome. Ljudi koji nas upoznaju i sa kojima su u kontaktu vide da možda godinama nisu bili u pravu. Ali, kažem, za to treba vreme. Možda još 30, 40 godina da se to stvarno poravna. Ali, ako gledamo državu Srbiju, kod nas su za sport nagrade izjednačene sa nagradama koje se daju zdravima. To je super stvar u odnosu na neke druge razvijenije države u Evropi koje to nisu uradile. Imamo mi i neke prednosti u odnosu na neke razvijenije države“, navodi predsednik kluba stonotenisera sa invaliditetom K2.

Poziv osobama sa invaliditetom da se priključe klubu K2 i da počnu da treniraju stoni tenis

Kao i svima i osobama sa invaliditetom je potrebna podrška.

„Ukoliko nemate podršku iz porodice teško da ćete imati razumevanja od nekog drugog. Onda, potrebna vam je podrška ljudi koji su u vlasti. Uvek su gledali da nam pomognu. Svi kojima smo se obratili su nam pomogli, uglavnom. Meni je žao ljudi sa invaliditetom. Ja znam koje su njihove mogućnosti, da mogu mnogo da doprinesu. Prvo mogu sebi da pomognu, a mogu da doprinesu i društvu. Moraju da se uključe i to je ono što je do njih. Uvek će biti nerazumevanja okoline, ali moraju da budu jaki i da nastave da se bore. Nama je najbitnije da nam dođu ljudi ovde u klub. Da počnu da se bave sportom amaterski, ne moraju profesionalno. Da dođu, da vide“, objašnjava Perlić.

„Da bi se neko bavio stonim tenisom na prvom mestu potrebni su volja, energija, zdravlje… Dolaze kod nas ljudi probaju, ali nemaju motiv, odustanu vrlo lako. Odustaju, recimo, zbog prevoza od kuće do treninga, zbog finansijskih problema. Imaju volje i energije, ali ne mogu sebi to da priušte. Pogotovo ljudi koji su na selu. Oni treba da dođu do grada. Nemaju ni opremu, ne mogu da žive u gradu, a da bi trenirali treba da pređu 20-30 kilometara. Ono što nam nedostaje je razumevanje ljudi oko nas. Sve je lakše ako imamo ljude koji žele da izađu u susret, da prilagode staze da možemo da se krećemo. Mi u gradu još nemamo adekvatne autobuse za osobe sa invaliditetom. Uglavnom ovisimo o ličnom prevozu. Moramo da imamo svoj automobil, a to košta. Zdrav čovek može da sedne na bicikl i da dođe, a mi to ne možemo“, precizira naš sagovornik.

Stoni tenis je doneo medalje, ali drugačiji pogled na život

Zahvaljujući stonom tenisu Goran je imao šansu da proputuje dobar deo sveta.

„Zbog nekadašnjih ratova u našoj bivšoj Jugoslaviji ljudi po svetu o nama ne znaju ništa ili su im pogrešno plasirane lažne vesti o nama da smo neki divljaci. Kada nas upoznaju vide da smo mi za njih, po mom, mišljenju čak i iznad njih. Sigurno je da oni imaju bolje uslove, lakše mogu da se zaposle, nekako lakše žive, ali mi imamo veći motiv za životom, ne samo u sportu“, kaže Perlić.

Goran Perlić je do sada osvojio tri medalje na evropskim prvenstvima. I to 2013, 2017. i ove godine. Planova ima za naredni period.

„Ja bih voleo da odem na Olimpijadu sledeće godine. Trenutno jesam plasiran i voleo bih da osvojim medalju. Sam plasman na Olimpijadu je veliki uspeh. Ući u 18 najboljih na svetu koji tamo mogu da učestvuju je ogroman uspeh. Otići tamo i još osvojiti medalju to je već naučna fantastika, ali čovek uvek mašta i nada se“, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.

Najteže je ujutru napraviti prvi okretaj kolicima

Na razgovor za naš portal je došao i Nenad Krbavac, parastonoteniser. Priznaje da uvek nalazi motiv više da se pokrene i nešto koristno uradi za sebe i klub za koji trenira.

„Ja sam sinoć oko jedanaest, pola dvanaest došao sa neke lige iz Novog Sada. Od jutros pada kiša. I nije neki motiv da ustaneš i kreneš i da dođeš na trening. Događa se to gotovo svakodnevno, ali jednostavno, ne mogu reći napraviš prvi korak, ali napraviš prvi okretaj kolicima i onda to tako krene. Dođeš na trening posle je sve lakše. Trening ko trening nije toliko problem, problem je uvek nešto u našim glavama i da dođemo“, objašnjava Nenad Krbavac.

„Dobro je kad imaš sa nečim da se budiš, da nešto napraviš. Ako toga nema, onda nema smisla. To važi za sve, a posebno za osobe sa invaliditetom koje se po nekom pravilu po nastanku invalidnosti, zatvaraju. Nismo mi mnogo durgačiji od njih, ali mi smo spontano shvatili kroz vreme da je to neki izlaz iz ove situacije. I Goran i ja i mnogi članovi Udruženja paraplegičara Banata, odakle svi nekako potičemo smo mi bili nekako marginalizovani, zatvoreni, bez nekog motiva i želje za bilo čim. Srećom pojavile su se neke okolnosti, sport, udruženje, klubovi koji su nas motivisali i otvorili nam oči da krenemo nekim drugim putevima i da normalizujemo naš život“, dodaje naš sagovornik.

U početku sam bio potpuno paralizovan, danas skoro da mogu u potpunosti samostalno da funkcionišem

Nenad je u kolicima već 27 godina.

„Stradao sam sticajem nesrećnih okolnosti. Skočio sam u vodu i slomio vrat. Početak te invalidnosti je bio da sam bio skroz nepokretan. Nisam mogao ni rukama ni nogama ništa. Nisam mogao da funkcionišem uopšte, bio sam potpuno zavistan. Kroz godine došao sam do ovoga sada, a to je da gotovo u potpunosti samostalno funkcionišem. Ako je nešto pristupačno i za nas koji se krećemo u kolicima, ja mogu da funkcionišem kao svaka druga osoba“, priča Krbavac.

Kako me je stoni tenis promenio?

Veliki uticaj na život našeg sagovornika je imao stoni tenis.

„Stonim tenisom sam počeo da se bavim 2007. godine preko udruženja. Bili smo na nekim takmičenjima, igrama, državnom prvenstvu i tu smo Goran i ja upoznali ljude koji igraju stoni tenis i na njegovu inicijativu došao sam jednom na taj treninig i odmah sam došao i drugi, treći put… Sad mogu da kažem da je to bio jedan od najboljih mojih poteza. To sam uradio spontano, a ne sa razmišljanjem da ću od toga nešto imati. Jednostavno me je povuklo i onda je sve sa tim stonim tenisom otišlo u nekom drugom smeru. Stoni tenis mi je doneo mnoge druge stvari koje su me učinile i boljim i funkcionalnijim i koje su mi postavile život totalno drugačijim od onoga kako sam u to vreme razmišljao“, objašnjava naš sagovornik.

„Ja sam u to vreme mogao da se krećem nekih 100 metara gore-dole. To je bila distanca o kojoj sam ja razmišljao da mi je potrebna za život. Jednostavno tih 100 metara se promenilo sada toliko da meni nije problem da pređem kolicima 10 kilometara, a ako treba da sednem u auto, koji je proizvod svega toga, onda mi nije problem da idem i 100 kilometra. Te distance su se promenile, a promenile su se i distance razmišljanja i svake druge funkcionalnosti u našem životu. Sve su to produkti bavljenja sportom, druženja, upoznavanja ljudi koji su već nešto postigli u svojim životima. Razmena iskustava jako utiče na poboljšanje života uopšte, ne samo našeg, nego i svih drugih oko nas“, dodaje Krbavac.

Pripreme za takmičenja osoba sa invaliditetom su skoro iste kao i za sportiste koji nemaju hendikep

U klubu stonotenisera sa invaliditetom K2 održavaju se rekreativni, ali i treninzi za takmičenja.

„To su zaista ozbiljni treninzi. Tu ima i priprema, turnira, liga, prvenstva, kupova… Sve je to složeno i zahteva velike napore. Nije to samo dođeš na trening, to su i putovanja. To se broji hiljadama kilometara koji se pređu u tim prirpemama. Podrazumeva se i odlazak od kuće. Sve to traje mesecima. To je ozbiljna priča koja nema mnogo razlike između vrhunskog sporta kod osoba bez invaliditeta i osoba sa invaliditetom. Kod nas je zbog situacije u kojoj se mi nalazimo to malo još složenije, jer mi, zaista, malo teže funkcionišemo ako nema potpuno normalnih uslova“, objašnajva naš sagovornik.

Robot je dobar da se usavrše neki udarci

Dok trenira sa robotom Nenad nam priznaje da više voli čoveka za protivnika od mašine.

„Sa robotom je lakše, samo okreneš dugme i isključiš ga. Goran razmišlja i zna i mnogo bolje igra. Raznovrsniji su mu potezi nego kod robota. Robot ima nekoliko opcija. Njega nešto i ne volim da koristim. Više volim kada je čovek preko puta. Robot je dobar za usavršavanje nekog pokreta. Jednostavno da pogodiš mesto gde želiš. To je za uvežbavanje. Sasvim je drugačiji proizvod igra koju ti dobiješ sa robotom i sa čovekom. Jer kada igraš sa čovekom, loptice su raznovrsnije i drugačije. Kod robota ti projektuješ i vrstu i smer i brzinu loptice koja ti dolaze“, kaže naš sagovornik.

„Ja nisam toliko uspešan, kao Goran koji ima tri evropske medalje. Imam nekoliko medalja sa državnih prvenstava, sa nekog međunarnodog turnira u Švedskoj… Sami uspesi nisu u medaljama, već u tome gde sam bio, a gde sam sada, kako sam razmišljao, a kako sada razmišljam, koliko sam mogao, a koliko sada mogu“, zaključuje na kraju razgovora Nenad Krbavac.

Osim dvojice parastonotenisera sa kojima smo razgovarali u klubu K2 stoni tenis treniraju i Sanja Mijatović  koja je na evropskom prvenstvu osvojila zlato u ekipnoj konkurenciji zajedno sa Bebom Ranković i Nadom Matić. Boris Stoiljković je sa Goranom osvojio srebro. Tu je i Kristina Arančić. Reč je o aktuelnoj svetskoj prvakinji u ženskoj konkurenciji ekipno. Milan Zelen je na prethodnom evropskom prvenstvu bio bronzani.