I love Zrenjanin

  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Dragana i Bojan Kojičić grade modernu kuću od blata (VIDEO)

ZrBizNet

Moderni materijali omogućili su da se kuća danas izida za samo nekoliko dana. Brz tempo života je, takođe, nametnuo ljudima potrebu da se svaki posao, pa i izgradnja kuće, završava u što kraćem roku. Suprotno savremenom načinu života, Dragana i Bojan Kojičić grade kuću polako. I to od blata, baš onako kako se to radilo vekovima unazad. Međutim, to nije etno kuća, već kuća od blata koja će biti prilagođena savremenom načinu života. Imaće i kupatilo i kuhinju i dnevni boravak i zidanu peć, ali i struju, vodu… Na tavanu će se nalaziti spavaonice. Cilj ovog bračnog para je da u Mošorinu naprave Centar za zemljanu arhitekturu.

Dragana i Bojan Kojičić

Dragana Kojičić je po zanimanju arhitekta. Iako se školovala u inostranstvu, posao u struci u Srbiji nije mogla da pronađe. Tako je došla na ideju da pokuša samu sebe da zaposli, i to u struci.

Fordomanija

“Završila sam specijalizaciju za zemljanu arhitekturu u Francuskoj i tamo sam se inspirisala za ovako nešto. Moj profesor Peruanac i profesorka sa Kube, kupili su kuću u jednom selu koje je udaljeno sat vremena od Grenobla. Ta kuća od blata je koštala 200.000 evra. Još tada sam rekla da hoću, kada se budem vratila u Srbiju, i ja jednu staru kuću i jedan komad zemlje. Vratila sam se ovde, tražila sam posao na razno-raznim mestima. U Zavodima za zaštitu spomenika sam pitala i da volontiram, ali nikome nije bilo zanimljivo to što ja znam”, počinje priču Dragana Kojičić, arhitekta.

Dragana Kojičić

Kuća od blata je kupljena od novca koji je dobijen preko konkursa

“Počela sam da konkurišem na različitim konkursima i projektima. Između ostalog, informaciju o poslednjem konkursu mi je poslala prijateljica. Ženski časopis Kosmopoliten je rasraspisao konkurs za čitateljku godine. Ja sam bila skeptik, jer kakve veze ja imam sa tim, ali ipak sam rešila da apliciram. Njima se svidela ideja, jer su oni davali 5000 evra za dobru ideju u smislu biznisa ili specijalizacije. Ja sam rekla da bih, ako bih dobila tih 5000 evra, kupila jednu kuću u nekom vojvođanskom selu i započela priču o izgradnji Centra za zemljanu arhitekturu. Otišla sam kod njih na razgovor i dali su mi rok od jednog dana da im dostavim ponudu da postoji kuća koja može da se kupi za 5000 evra”, dodaje naša sagovornica.

Pronaći odgovarajuću kuću za samo 24 sata delovalo je kao nemoguća misija.

“Ja sam odrasla u Novom Sadu i nisam imala nikakve veze sa selom. Ali, još u osnovnoj školi me je drugarica dovela u Mošorin, jer je ona tu imala babu i dedu. Deda je gajio lubenice i meni je to ostalo kao uspomena na selo. Pošto sam imala jedan dan da pronađem kuću, došla sam sa drugaricom u Mošorin i našle smo kuću koja košta 5000 evra. Ja sam htela da to bude nešto uz breg, jer sam imala ideju da ukopavamo i pravimo lagume, ali to nije bilo moguće. Kuće su bile preskupe. Ova kuća od blata je odgovarala po svim kriterijumima, tako da sam časopisu dala tu ponudu. Oni su je prihvatili i kupili su mi ovu kuću”, objašnjava Dragana.

Kuću od blata obnavljaju onako kako je to prvobitno bilo rađeno

Ideja projekta jeste da se kuća od blata obnovi. Ali, onako kako se to zaista radilo vekovima unazad.

“Danas kada se to radi obično se stave cement, demit fasada… Problem je što kuće od zemlje „dišu“. One primaju višak vlage iz vazduha, oslobađaju ga, imaju termoregulaciju… Znamo svi kako kuća od blata zimi greje, a leti hladi. Debljina zidova onemogućava da toplota prebrzo uđe ili izađe. Ako stavimo cementni malter ili demit fasadu mi sprečavamo da „kuća diše“. Zato dolazi do problema, vlaga se podiže. Najbolje što može da se desi jeste da ti malteri popucaju, a najgore da se kuća uruši. Ljudi ne razmišljaju o tome. Takođe, stavljaju se i betonski podovi, pa se u kućama koje nikad nisu imale vlagu ona pojavi. Jer vlaga nema gde da nađe izlaz, pa se onda podiže u zidove i dobijamo kuće sa vlažnim zidovima. I onda kažu kako je kuća sto godina stajala i nije imala problema”, kaže naša sagovornica.

“Kada sam tražila kuću mnogi su nudili kuće u super stanju. A ja sam baš htela kuću na kojoj može da se radi, kako bismo zaista videli sve probleme za koje treba pronaći način na koji se oni prevazilaze. I tako smo krenuli sa eksperimentima. Radili smo i radimo jako puno. Pošto smo hteli zemljane podove kopali smo 40 centimetara u celoj kući. Vadili smo napolje tu zemlju. Stavljali prvo sloj šljunka, pa pesak, slamu… Radili smo sve kako bi smo na prirodan način onemogućili vlagu da se podigne. U dve prostorije će biti zemljani podovi, ali ne oni kakvi su bili pre 100 godina, nego će se završavati lanenim uljima, voskom, pigmetnima. Da to izgleda kao mermerna ploča. Naša ideja je da kroz ovo sve dođemo do rešenja koja su najpogodnija za naše vojvođanske kuće”, dodaje Dragana.

Podrška supruga, koji kroz obnovu kuće od blata i sam mnogo uči o svom poslu

Za svoju ideju Dragana ima punu podršku supruga. Bojan je istoričar arhitekture zaposlen u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Zrenjaninu. Kroz obnovu kuće od blata i sam mnogo uči o svojoj struci.

“Cigla je prastari materijal, ne toliko kao zemlja, ali vekovima se zidalo od cigle. Ali, nekako je cigla više karakteristična za grad. Međutim, iskustvo je pokazalo da se vrlo često dešavalo da su na kućama koje restaurirate, a za koje mislite da su od cigle zidane, zidovi od čerpića. Ili je bio sistem red cigle, red čerpića. Ljudi su štedeli, jer je cigla bila skupa, a čerpić jeftin. Mnoge te „građanske“, odnosno „gospodske“ kuće su građene ispod cene. A to se sazna tek kada se objekat otvori. Kada se obije malter i kada se vidi od čega su zaista kuće zidane. Bavim se valorizacijom građevinskog nasleđa u Srednjem Banatu. Ali, nisam se bavio manuelnim poslovima, samo teoretisanjem. A sada, boga mi, dosta toga znam i da uradim. I da zidam, malterišem, popločavam”, kaže Bojan Kojičić.

Bojan Kojičić

“Teorija i praksa nisu isto”

U poslu koji Kojičići rade, uvek mogu da se dogode nepredviđene situacije.

“Mora da se uči. Džabe vam knjige, ako nemate praksu. Evo pogledajte na fakultetima – recimo, baš arhitektura. Koliko ti studenti imaju prakse? Koliko puta obilaze gradilišta? Pa džabe je sve to što piše u knjigama, ako oni ne odu na gradilište, dok ne pipnu tu ciglu, dok ne vide malter, dok ne vide kako se zida, kako je konstrukcija urađena… Pogotovo kada je u pitanju tradicionalna arhitektura. Da se vidi kakva je konstrukcija tih objekata koji imaju istorijski značaj i koji su pod zaštitom. Dragana je završila silne škole i čitala silne knjige i kada je krenula da radi na svojoj kući, ipak je videla da nije sve iz knjiga primenjivo na terenu. Jer je recimo ovde zemlja drugačija… Pa onda mora nešto da se prilagodi ovom podneblju”, objašnjava naš sagovornik.

“Srećom, nismo imali velikih problema prilikom rada. Tu su bile neke sitne greške. Recimo kod zemljanog poda. Došlo je do pucanja. Onda smo shvatili da treba da primenimo neku drugu tehniku. Tako da smo to brzo sanirali. Dobra strana kada se nešto ne uradi brzo, nego kada se ide korak po korak, je to što nema mnogo grešaka, jer možeš da promisliš i da nešto menjaš. Mi smo napravili prvo projekat po kojem smo planirali da radimo, ali smo shvatili da bi možda bilo bolje da nešto uradimo malo drugačije”, dodaje Bojan.

Obnova kuće je započeta 2010. godine

Rad na ovom projektu u Mošorinu traje već 7 godina.

“Kuća je kupljena krajem 2010. Prve dve-tri godine smo radili oko kuće. Tu su bile štale, šupe koje su bile u lošem stanju, pa smo to skidali. Taj materijal smo reciklirali, i to je trajalo. U poslednje dve godine radimo ozbiljno baš na samoj kući. Krov od biber crepa smo zamenili trskom. Trska je nekada bila jedini materijal za pokrivanje, a ujedno i najjeftiniji. Danas to nije slučaj. Trska je danas jedan od najskupljih materijala. Ali, pošto je istovrmeno i termo i hidro izolacija, logično je možda da bude tako. Radili smo podove, kao što sam rekla… Sada smo konačno u enterijeru. Plan je da sve te grube radove završimo sledeće godine”, kaže Dragana.

“Puno toga smo uradili. Ja sam imala, kao i većina ljudi, ambicioznu ideju kada sam uzela kuću da ću sve završiti za godinu dana. Tako i ljudi koji nam se javljaju, imaju ideju da prave etno i eko sela, i da će to brzo da završe. Ali, neće. To je proces i na to smo se sad već navikli. Imali smo krize nekoliko godina kada još nismo uspevali da prođemo na konkursima sa projektom i kada smo sve sami finansirali. Bilo je jako teško, ali se na kraju isplatilo”, dodaje naša sagovornica.

Kuća od blata zahteva da na njoj rade i profesionalci

Koliko je novca potrebno da se obnovi  kuća od blata teško je reći. Sve zavisi od toga šta se radi.

“Ako recimo, bukvalno sve vratimo u ono prvobitno stanje i zakrpimo oštećenja to ne mora da košta mnogo. Ako hoćemo da uvedemo podno grejanje onda može da košta mnogo, ali se vrlo brzo ta investicija isplati. Jer to grejanje na kraju košta minimalno. Loži se na stare peći, koje se prave od zemlje i slame, a u koje se stavlja kukuruzovina. Ako radite u sopstvenoj režiji, stvarno ne mora da košta mnogo. Ipak, postoje stvari koje moraju da rade stručnjaci. Recimo restauraciju prozora… Postoji ta neka ideja ljudi da to ne košta ništa. Možda ne bi koštalo ništa pre sto godina, kada su postojale mobe i kada se celo selo okupljalo da se podigne jedna kuća. Danas to nije tako. Danas ljudi pročitaju da im treba recimo 400 bala da podignu kuću i misle da je to sve. A gde su tu temelji, krov, prozori, vrata”, objašnjava Dragana.

Za obnovu se dosta koristi reciklirani materijal

Sav materijal koji se koristi u obnovi kuće od blata nalazi se na samom terenu gde je kuća ili u neposrednoj okolini. Većina materijala je reciklirana.

“Severni zid od naboja, koji je bio u prilično lošem stanju smo srušili i napravili smo zid od balirane slame. Sav taj materijal od tog zida smo ponovo iskoristili. Svu zemlju koju smo iz podova izvadili koristili smo za malter. Osim zemlje tu su još drvo, slama, pesak, trska, pleva, kreč, pesak, vosak. Trska je iz Belog Blata. Postoje neke stvari koje se ne mogu zameniti za sadašnje. Recimo za hidroizolaciju koristi se kondor. Kažu da su se nekada koristile koštice i ljuske od oraha. Ali ja to ne mogu da potvrdim sto posto. To je jedino što korisitimo savremeno. Danas se često kada se zida kuća od blata ipak rade betonski temelj i hidroizolacijia. Može temelj da se uradi od cigle ili kamena, ali to je i skuplje i traje duže, pa se onda taži kompromis sa betonom”, kaže naša sagovornica.

“Mi poštujemo arhitekturu i koncept kuće. Zbog toga ovde primenjujemo razne mere tehničke zaštite. Od konzervacije, restauracije, sanacije, adaptacije. Ono što ima zanatsku vrednost, kao što su vrata ili prozori koji su secesijski iz druge decenije 20. veka, bilo bi pogrešno ukloniti i staviti neke druge. Mi smo ih restaurirali. Jeste da je to skuplje, ali mi smo to radili. Prozori koji su bili kod trema su bili jednostavniji i mi smo ih zamenili, jer oni nisu imali neku vrednost. I sada su prozori drveni, ali sa duplom staklom zbog termičke izolacije”, kaže Bojan.

Enterijer je prilagođen savremenom načinu života

Iako su materijali prirodni i oni koji su se nekada davno koristili, funkcionalnost kuće je prilagođena modernom načinu života. Tako da će Kojičići imati modernu kuću od blata.

“Što se tiče enterijera – ne samo ove panonske kuće, kako ih mi zovemo, nego i građanske, nisu bile baš funkcionalne sa današnje tačke gledišta. Sve moraju da se malo prilagode savremenom načinu života. I mi smo to ovde uradili. U ovoj kući postoje 4 prostorije. Poslednji deo je bio odvojeni modul. To je bila neka šupa, koju smo mi sredili i spojili sa kućom. Tu će biti kuhinja. Napravili smo mavarske lukove. U trećoj sobi će biti trpezarija. U nekada centralnoj prostoriji gde je bila kuhinja, biće hodnik sa kupatilom i stepeništem za potkrovlje. Gostinjska soba će biti dnevna soba. Trem će uvek ostati trem, zato što je predivan i greh je zatrvarati ga. Nekada su ljudi tokom leta živeli na tremu. Kad nisu bili na njivi i kada nisu radili onda su dremali ovde. Čak su na tremu i spavali kada je bilo jako toplo”, precizira naš sagovornik.

Fasada je zanimljiv spoj tradicionalnog i savremenog.

“Na uličnoj fasadi smo vratili autentičnu maltersku plastiku, ali smo trougasti deo – zabat, potpuno preoblikovali. On još nije gotov, ali će biti potpuno moderan. Ima velike staklene površine, jer je to južna strana, a nama treba osvetljenje, jer je ideja da se tavanu promeni funkcija. To nije tavan kakav je bio, gde su se odlagale stvari i starudija. To će sada biti prostor za život – sobe za spavanje. Pošto je gore trščani krov tu će biti vrlo prijatno i leti. Fasada će imati i horizontalne drvene letve koji će štiti od direktnog udara sunca. Severna strana je potpuno moderna, jer je tu zid od balirane slame”, objašnjava Bojan.

Kuća od blata u Mošorinu nije etno kuća

Zbog dužine trajanja obnove, mnogim ljudima u selu nije baš jasno šta se zapravo pravi od nekada napuštene kuće koja se urušavala.

“Prvo su mislili da nismo normalni. Ko još godinama prčka neku staru kuću. Ova kuća je bila očajna, cigla se videla, stari prozori… Sve je bilo zapušteno. A mi stalno dolazimo, dolazi kamion sa građom, izlazi prazan, a nema nikakvog rezultata sa ulice. Oni su mislili da pravimo etno kuću. Ta kuća se radi potpuno drugačije. Taman sam uspeo da ih ubedim da to nije etno kuća kada je stigao trščani krov. I sada su ubeđeni da je ovo etno kuća”, kroz smeh kaže naš sagovornik.

Cilj je izgradnja Centra za zemljanu arhitekturu

Kojičići nisu jedini koji rade na obnovi kuće od blata. Oni, naime organizuju radionice za ljude koji su zainteresovani da se upoznaju sa ovim zanatom.

“Ovo će biti Draganino radno mesto. To će biti centar za edukaciju, ali u smislu savremene upotrebe tih tradicinalnih alata. Za sada u Srbiji još nema investitrora koji bi tražili projekat i izgradnju moderne kuće od naboja. Ipak, sve je više ljudi, koji su većinom živeli u inostranstvu i koji hoće nešto da napave ovde, a koji nas kontaktiraju”, kaže Bojan.

“Pošto nas dvoje ne možemo sve ovo da radimo sami, jer smo u Mošorinu samo vikendom, ideja je da pokušamo da i druge ljude obučavamo i da kroz to nađemo način da od ovoga i ja živim, jer suprug ima posao, a ja nemam. Prvo su nam pomagale porodice i prijatelji i onda smo počeli da organizujemo radionice. Ima dosta ljudi koji imaju stare kuće, mladi se sve više vraćaju na selo. Sve više njih hoće da pravi kuće od balirane slame i od prirodnih materijala. Oni ovde mogu da osete kako se rade malteri, podovi… Krajnji cilj je da se zovemo Centar za zemljanu arhitekturu i da se bavimo obukama i sertifikacijom majstora za gradnju zemljom”, objašnjava Dragana.

“Za kuće od blata su uglavnom zainteresovani visokoobrazovani ljudi”

Polaznici radionica nisu ni ljudi iz struke, niti neobrazovani ljudi.

“To su uglavnom ljudi koji su visokoobrazovani. Naš najbolji prijatelj i majstor koji ovde radi je Vinko i on je iz Hrvatske. U početku je dolazio biciklom, trebalo mu je nekih 10 sati. On je turizmolog po struci, a ima i jedan stari vinski podrum koji je hteo da obnovi. Sada se stvarno obučio, bio je u Bugarskoj, Austriji i počeo je ozbiljno time da se bavi. Imamo čoveka koji se bavi zaštitom životne sredine… To što su svi ti ljudi visokoobrazovani je možda i mana, jer ne mogu ovome da se posvete 100 posto, pošto imaju svoje poslove na kojima rade. Dolaze nam i klasični majstori. Imamo jednog iz Zrenjanina koji je bio skeptičan. Govorio je kako je blato bezveze i kako to ništa neće stajati. Međutim, kako dolazi i sve više radi sa nama, sve mu se više i sviđa ova ideja”, kaže naša sagovornica.

Srbiji nedostaju majstori

Kada su krenuli u postupak obnove stare kuće, naši sagovornici su shvatili da je problem u Srbiji to što više nema dovoljno dobrih majstora za takav posao. Jer mladi nisu bili zainteresovani da nauče zanat, a stari sve manje mogu da rade.

“Trščani krov su radili ljudi iz Belog Blata. Oni su za to broj jedan. To moraju da rade profesionalci. To je zaista težak posao. I uvek se čudimo koliko to košta, ali kada se vidi kako se to radi onda je jasno zašto je to tako. Za blatne maltere nema majstora u Srbiji. Peć smo radili sa jednim starim majstorom opet iz Belog Blata koji ima 75 godina i koji je prestao to da radi. Zato i jeste naša ideja da obučavamo ljude ovom zanatu. Imamo jednu grupu ljudi koji su spremni, nadam se, da se za koju godinu i sami ovim bave. Na radionice mogu da dođu ljudi bez iskustva. Nije potrebno da budu obrazovani. Sa decom radimo samo posebno, kada nema odraslih, jer oni moraju da budu pod kontolom. Ne mešamo ih sa odraslima”, objašnjava Dragana.

Kojičići radionice uglavnom drže vikendom

Radionice se održavaju od početka proleća do kasne jeseni, odnosno do kada vreme to dozvoli.

“Uglavnom se održavaju vikendom, ali to zavisi od projekta i načina na koji će se oni finansiraju. Nekada je to i nekoliko vezanih dana, pa zbog toga pravimo od tavana spavaonicu. Ako su radionice podržane kroz projekat onda su one mesečno jeftinije. Radi se i volonterski po nekoliko dana. I obično se plaća oko 1000 dinara po danu, ali ako se neko iznova vraća, onda mu više i ne naplaćujemo, jer mislimo da smo prijatelji. Uglavnom gledamo da to bude prihvaljivo ljudima”, kaže naša sagovornica.

“Osim pravljenja čerpića na radionicama smo pravili zidove od naboja, mešali smo zemlju i slamu. Postoji tehnika koja se zove laka zemlja. Tu se nabija slama i to smo stavljali u zabade. Radili smo neki čarobni pasulj za naše dete na zidu, tako da ovde može da se vaja, da se igraju deca. Ja sada radim završnu obradu kuhinje. To je jedna marokanska tehnika – utrljavanje kreča i peska u završnu obradu kako bi postalo vodoneprupusno”, dodaje Dragana.

Iako se ljudi u Srbiji sve više interesuju za prirodne materijale, poslednjih decenija to je mnogo traženije u svetu.

“Poslednje 3-4 decenije rastre interesovanje ljudi za ovim kućama. Ljudi u Francuskoj, Engleskoj, Španiji, Portugaliji sve više koriste zemlju. Ali, sve to sada ide u jednu drugu krajnost. Ide se ka industrijalizaciji kako bi zemlja mogla da bude jednako jeftin materijal kao ovi današnji. Oni počinju da prefabrikuju naboj i da ga donose na gradilište kako bi ga tu samo slagali. To je uslovilo da materijal bude jako skup. S druge strane, u Francuskoj možete da radite šta god hoćete za kuću do 100 kvadrata”, objašnjava naša sagovornica.

“Svakog dana se sruši najmanje jedna stara kuća u Srbiji”

Ukoliko se neko opredeli za kuću od blata, jako je važno da on ima svest o tome šta ta kuća tačno znači.

“Ne radi se samo o ekološkoj svesti. Tu su i ekologija i arhitekrura i tradicija. Ljudi koji imaju neki civilizacijski nivo da prepoznaju vrednost u toj kući, obraćaju nam se za pomoć. Od dijagnostike, procene do izvođenja radova na kući. Mi sada formiramo grupu ljudi koji mogu da obave te poslove. Starih kuća ima sve manje. A to je ustvari naša tradicija, naš identitet. Mi svakodnevno gubimo po jednu kuću. Ili se sama urušila ili ju je neko srušio jer na trom mestu hoće da zida nešto modernije. Te kuće nisu spomenici kulture. A čak i kada jesu – propadaju jer nema o njima ko da brine. Ne možete vi nekoga, ko nema para, da naterate da tu kuću održava. On tu neće da živi i to napušta. Na žalost, ne postoji ni strategija države da se takve kuće spasu”, upozorava Bojan.

Moderna kuća od blata bi trebalo da bude gotova do 2020. godine

Kojičići se nadaju da će do 2020. godine kompletno završiti svoju modernu kuću od blata. Ipak, za sada ne planiraju da se u nju presele da žive.

“Kada pogledam koliko malo vremena sada trošim za odlazak i povratak sa posla, bukvalno po 3 minuta, sa finansijske strane mi se ne isplati da se selim u Mošorin, a da radim u Zrenjaninu. Odavde bi mi trebalo bar 50 minuta do grada, iako smo vazdušnom linijom udaljeni 20-ak kilometa. Međutim, mora da se ide okolo, jer puta nema. Ipak, jednog dana kada budem u penziji najverovatnije će se to preseljenje i desiti. Ovo je za sada Draganino radno mesto i ona će biti mnogo više od mene ovde. Kad je lepo vreme radionice nisu samo vikendom, nego i preko nedelje”, objašnjava Bojan.

Nedostatak infrastrukture, strategije i brige za ljude na selu poslednjih decenija dovelo je do uništenja srpskog sela. U poslednje vreme se sve više čuju priče kako država želi da oživi sela u Srbiji. Zbog toga je i pokrenut projekat 500 zadruga za 500 sela. Cilj je da se ljudi vrate na svoja ognjišta i da tamo mogu da rade i da od svog rada lepo žive. Ukoliko se ideja ostvari, sigurno je da će biti mnogo onih koji će želeti da obnove stare, napuštene kuće od blata.

VIDEO

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh