DPP “Branko Gleđa” iz Banatskog Višnjićeva i dalje čeka odluku o svojoj sudbini

Decenijski sudski procesi, osam sastava Vlade Srbije i gomile dokumenata nisu dovoljni da se reši sudbina nekadašnje zadruge, a zatim društvenog preduzeća “Branko Gleđa” iz Banatskog Višnjićeva. Poslednji pokušaj uvođenja stečaja od strane države nije uspeo, jer je Apelacioni sud odbio taj predlog. Obrazloženo je da ne postoje uslovi za uvođenje stečaja, budući da firma posluje pozitivno. DPP “Branko Gleđa” uprkos neizvesnoj sudbini obrađuje svojih 270 hektara i na taj način ostvaruje prihode od kojih nabavlja repromaterijal, isplaćuje plate radnicima i plaća porez državi. Međutim, problem je što ne znaju šta će biti sa njima u budućnosti.

Na nešto više od 70-ak hektara oranica DPP “Branko Gleđa” jesenas je posejana pšenica. Pripreme za prolećnu setvu su u toku i u ovoj kompaniji kažu da očekuju da za 10-ak dana startuju sa najvažnijim prolećnim poslom. Ovo ne bi bilo ništa neobično za poljoprivredno preduzeće, da se ne radi o preduzeću čija se pravna sudbina ne zna više od jedne decenije. I to sve zbog političkih odluka i promene sistema.

“Branko Geđa radi. Obrađuje oko 270 hektara koje ima. Čekamo da nam država odredi sudbinu. Da vidimo u kakvoj ćemo pravnoj formi da nastavimo da postojimo. Za sada ne postoji konkretno rešenje, niti nas iko obaveštava šta će sa nama biti. Pokušali su da nam uvedu stečaj 2016. godine. Predlog Ministarstva privrede je odbijen. Naime, mi smo još 2005. podneli zahtev da nas preregistruju u zadrugu, ali na taj zahtev niko nije odgovorio. Mogu da kažem da smo u nekom vakuumu. Mi možemo da živimo, možemo da poslujemo, ali fali ta politička volja da nas neko čuje i da na kraju krajeva odluči šta će sa nama“, kaže Vojin Trkulja, direktor DPP “Branko Gleđa“ iz Banatskog Višnjićeva.

Sudbina DPP „Branko Gleđa“ i dalje neizvesna

„Naš predmet se i dalje nalazi u bivšoj Agenciji za privatizaciju, a to je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Čekamo da se nađe pravno rešenje za nas. Šta i kako dalje. Za sada tog rešenja nema, niti je na vidiku. Ne žalimo se mi na poslovanje. Mi uspešno poslujemo. Žalimo se na perspektivu. Šta će sutra biti“, dodaje naš sagovornik.

Postojanje zadruge u Banatskom Višnjićvu na neki način znači i opstanak sela. Poznato je da je u Srbiji ovo ozbiljan problem, imajući u vidu da se sve više sela gasi. Zadržati mlade na selu nije ni malo lak posao.

„Puno njih priča kako će pomoći selu, kako će vratiti mlade na selo. Ne vidimo da se iko trznuo kada je naš slučaj u pitanju, ni da je „a“ rekao. Zašto, ako su svi zakoni na našoj strani da budemo zadruga. Postoje dokazi da je imovinu kupila nekadašnja zadruga „Branko Gleđa“ koja je ušla u kombinat, pa je izgubila status zadruge. Zakon je kasnije dozvolio da se pravno transformišemo ponovo u zadrugu. Ali, ovo je zemlja Srbija, u kojoj postoji drugi Zakon o privatizaciji koji kaže da je društvena svojina predmet prodaje i da se njome ne može raspolagati bez saglasnoti vlade. Mi smo 10 godina bili po sudovima. Vrhovni sud je jednom doneo presudu u kojoj kaže da nije potrebna saglasnost Vlade. Drugi put je Vrhovni sud odlučio da treba saglasnost… I mi tako lutamo ne znamo kuda“, podseća Trkulja.

„Uprkos pozitivnom poslovanju teško je pronaći saradnike“

„Pred Alpelacionim sudom se vodio spor oko uvođenja stečaja u našu firmu. Sud je odlučio da nema osnova da se uvede stečaj. Mislim da je to jedan od najkraćih stečaja koji je vođen u Privrednom sudu. Po zakonu postoje četiri razloga za stečaj. Neobavljanje privatizacije nije razlog za stečaj. To je glupost. Najgore je što ne znamo do kada ćemo pod ovakvim okolnostima moći da poslujemo“, dodaje naš sagovonik.

Iako im je sudbina neizvesna, njive neostavljaju da zarastu u parlog.

„U firmi nas ima petoro zaposlenih i imamo jednog predstavnika društvenog kapitala kojeg je Vlada imenovala. Poslujemo pozitivno. Od posla živimo. Podmirujemo sve svoje obaveze i isplaćujemo plate zaposlenima. Zarade nisu male za uslove u Srbiji. Prosek je 60.000 dinara neposrednom proizvođaču, onima koji su baš u proizvodnji. Ostvarujemo dobit od koje vraćamo zaduženje za repromaterijal, isplaćujemo plate, a plaćamo i porez državi. Ne žalimo se. Samo nas zanima šta će biti sa nama“, kaže Trkulja.

„Kooperanata više nemamo, jer su svi pobegli kada je počela priča o stečaju. Plašili su se šte će biti. Jako je teško naći poslovnog partnera koji će nas snabdeti repromaterijalom. Imamo samo jednog dobavljača iz Torka. On ima i otkupno mesto koje je novo napravio. Izuzetno je teško, zbog toga što se još vodimo kao društveno preduzeće. Ne možemo da damo nikakve garancije za seme, đubrivo, gorivo. Mi godišnje potrošimo oko 12-13 miliona dinara za repromaterijal. Ovaj dobavljač je jedini pristao da sa nama posluje, jer zna da ima od čega da se naplati ako i dođe do suda. Mi imamo imovinu, a nismo zaduženi“, zaključuje naš sagovornik.