Promocija romana Aleksandra Đukanovića „Ostrvo mrtvih“ biće održana 18. oktobra od 19 časova u velikoj sali Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“. O romanu će govoriti autor, Aleksandar Đukanović i Nikola Dragomirović, novinar „Vremena“.
Aleksandar Đukanović rođen je 1971. godine u Beogradu. Po obrazovanju je istoričar. Objavio je knjige „Kelti“, „Mamonov ključ“, „Hladna površina“, „Ostrvo mrtvih“. Autor je i „Enciklopedije Zagorijana“ koja još nije izašla u štampanom izdanju.
Ostrvo mrtvih: Priča o trinaestom stanaru jedne veštice
U početku je bila samo praznina i Ostrvo. Ostrvo je lebdelo u praznini. A onda je nastao svemir i popunio prazninu. Ostrvo je lebdelo u centru svemira. Onda je svemir nestao. Pa je nastao drugi. I on je nestao. Samo je Ostrvo ostalo. Hiljade i hiljade svemira je nastajalo i nestajalo. Svaki je Ostrvu dao deo sebe.
Pisati o stvaralaštvu Aleksandra Đukanovića paušalno, govoreći samo o jednom, konkretnom romanu je nezahvalno. Ne zbog toga što je roman „Ostrvo mrtvih“ loše napisan, naprotiv, već zbog toga što je Đukanović multidisciplinarni autor. Njegova primarna delatnost (istoričar, nastavnik i autor udžbenika za osnovnu školu i dela iz popularne istorije) Đukanovićevom pisanju daje realnost, pristupačnost i jednostavnost. Njegova povezanost sa stripovima (Đukanović je autor jedine enciklopedije posvećene italijanskom legendarnom hit izdanju Zagor Teneju) daje njegovim dijalozima filmsku (ili ako hoćete – stripovsku) uverljivost i svedenost. Istovremeno, likovi njegovog romana „Ostrvo mrtvih“ su, i pored određenog odsustva deskripcije, veoma precizno „iscrtani“ i mogu se videti jasno, bez magle ili teških senki pred očima. Multidisciplinarnost Aleksandra Đukanovića kao autora ogleda se i u samoj konstrukciji romana „Ostrvo mrtvih“, koji nije precizno žanrovski definisan, već flertuje sa nekoliko pravaca, uvek zadržavajući u sebi notu modernog, beletristički svedenog stila. Ima tu svega: i ljubavnog romana, i kriminalističkog trilera, i naučno-fantastičnog zapleta, i horora, i epske fantastike i elemenata etno-nasleđa pojedinih delova Srbije i istorijskog romana, od čega autor, pre svega zbog svog profesionalnog habitusa, ne može da pobegne.
Kako bilo, roman „Ostrvo mrtvih“ lako je mogao da se nazove i „Priča o trinaestom stanaru“. Majstorski ispričan život Gordana Poljakovića, prevodioca s nemačkog i njegove stanodavke Jovanke Milosavljević, veštice, uvlači vas u potpuno nepoznati, a opet, tako dobro poznati prostor u kom su pomešani delovi Beograda sa nekim paralelnim svetovima, i ne da vam da izađete iz njega dok ne pročitate i poslednju stranicu, dok ne zatvorite knjigu. Lakoća s kojom se krećete kroz stranice ovog ostvarenja posledica je upravo preovlađujuće dijaloške forme u okviru romana, kao i odlične i povremeno neočekivane lakoće promene žanra kroz koji se kreće čitalac. Roman „Ostrvo mrtvih“ ubedljiv je i jednostavan roman koji se čita u jednom danu, u jednom dahu. Roman koji se prema vama ponaša kao prema starom, dobrom prijatelju, kom odmah širom otvara vrata svog sveta, nudi ga „kafom i konjakom“ i opija ga na krajnje veštičiji način.“, napisao je o knjizi Aleksandar Bećić, novinar i publicista.
.gif)
.gif)
