Pitajte psihologa : Strah od tuđih očiju i prošlosti

Poštovana,

Imam problem sa naviranjem misli o događajima iz prošlosti. Tačnije, tuđe rečenice mi se doslovce vraćaju. Jedino ako nešto čitam ili gledam film uspem da to izbegnem. Da li su to prisilne misli? Stalno proživljavam neku svađu iz prošlosti kao da je to bilo ne tako davno. Da li postoji rešenje za ovo?

Unapred zahvalan,

Lotus

Postavlja se pitanje: Da li čovek uopšte može nešto namerno da zaboravi? Prisilne misli se javljaju ako namerno pokušavamo da ih potisnemo ili zaboravimo, kada nam je njihov sadržaj u svakom slučaju neprihvatljiv. Upravo je važno da se suočite sa njima jer je to jedini način da prepoznate odakle potiču, gde je njihov uzrok i kako biste prepoznali kakve emocije rađaju takve misli. Ono što se ustvari dešava, jeste da mi najčešće izbegavamo da doživimo emocije koje su iz nekog razloga za nas neprihvatljive – bilo da su prijatne ili neprijatne. Zato smo skloni da ih potiskujemo, međutim u svest probijaju sadržaji koji prethode potisnutim emocijama. Ti sadržaji mogu biti misli, rečenice sopstvene ili drugih iz određenog razloga nama važnih osoba, a neretko su to i mentalne predstave u vidu slika, mirisa, zvukova. Ono što mnogi ne znaju jeste da emocije nastaju upravo kada određenom sadržaju pripišemo izvesnu važnost. Drugim rečima, ako nešto za nas ima određeni značaj i važnost, doživećemo emociju ukoliko nema značaja i emocija izostaje. Važno je da se suočite sa pomenutim događajima iz prošlosti jer su sami događaji ili osobe koje su učestvovale, za vas od velikog značaja. Naš mozak ne razlikuje stvaran događaj od naših misli i mentalnih predstava koji su nama važni, što potvrđuje krajnji rezultat ovih procesa, a to je uvek neka emocija. Ne strahujte da se suočite sa emocijama koje ste potisnuli jer je to jedini način da neprijatni sadržaji prestanu da budu u toj meri uznemirujući. Efikasan način prevazilaženja problema je obratiti se stručnom licu, jer postoje psihološki procesi kojih nismo svesni, te je samim tim teško da se suočimo sa njima sami.

Poštovana,

Noćima ne mogu da spavam, jer me muči sećanje na neprijatan događaj koji mi se desio u crkvi. Sa odeljenjem i profesorom veronauke prisustvovala sam liturgiji. Bilo je zagušljivo, velika gužva, stajali smo oko pola sata i tada mi se zavrtelo u glavi. Pala sam na jednu devojku, izgubila svest pred svim tim ljudima, profesorom i drugarima iz odeljenja. Posle par minuta, probudila sam se i iznad sebe videla sve te ljude koji zabrinuto gledaju u mene. Kad sam shvatila šta se desilo, obuzeo me je osećaj neprijatnosti… htela sam samo da se izgubim od svih tih očiju. Naravno, sve je bilo u redu u njihovom shvatanju, ali ja nisam prestajala da mislim kako me sada svi iz odeljenja čudno gledaju. Noću se budim misleći da je to bio san, ali kad shvatim da je stvarnost, obuzme me nervoza. Glavni problem je što ne znam kako ponovo da odem u školu i sretnem se sa svima koji su bili svedoci tog neprijatnog događaja. Drugarice mi kažu da se moglo svakome desiti, ali to mi ne pomaže jer imam utisak da sam se obrukala i da neću biti ista u očima drugih. Ovo je krajnje neprijatna situacija, molim vas pomozite? Ne znam kako da se izborim sa tim sećanjem i osećajem stida. Samo želim da svi to zaborave, a znam da neće.

Verovatno je da je većina onih koji su prisustvovali tom neprijatnom događaju, zaista zaboravila na sam događaj kada su se uverili da je vama posle toga bilo dobro. Slabost koju ste tada doživeli mogla je biti uzrokovana zaista nekim fiziološkim procesima, ukoliko ste bili gladni, žedni, neisapavani, umorni, bolesni ili iz bilo kog drugog razloga iscrpljeni i slabi. Zašto bi nas bilo sramota posledica takvih fizioloških procesa i njihovih posledica koji se dese na javnom mestu, osim ako tome pripišemo svesnost ili nameru da nam se desi? Da li zaista možemo da svesno upravljamo opisanim fiziološkim procesima kada su njihovi uzroci biološki?
Međutim, nesvesticu ili doživljaj gubitka kontrole nad sopstvenim telom možemo doživeti ako iz nekog razloga imamo strah da nam se upravo to desi negde u velikoj grupi ljudi na nekom javnom mestu. U osnovi takvog straha je načešće ideja da će svi usmeriti pažnju na nas, odnosno da ćemo biti u centru zbivanja jedne velike grupe ljudi i da ćemo se osramotiti. Nekim ljudima upravo takav mentalni scenario doprinosi zabrinutosti i strahu, te može da pokrene fiziološke procese u tim prilikama, koji nemaju realan uzrok u samim procesima našeg tela, već su rezultat nesvesnih psiholoških procesa. Rezultat toga je isti, nesvestica, padanje u nesvest, doživljaj gubitka kontrole nad sobom i potvrda da je strah bio opravdan. Zato, ukoliko prepoznajete da opisani psihološki proces ranije niste doživeli, dozvolite da prihvatite ceo događaj kao rezultat fiziološke slabosti koja se zaista svakome može desiti pod opisanim okolnostima bilo kad i bilo gde, pa i vama. Međutim, ukoliko prepoznajete da je opisanom neprijatnom događaju mogao da prethodi doživljaj straha da vam se to upravo ne desi na javnom mestu, savetujem da se obratite za stručni savet kako bi prepoznali uzroke vašeg straha u sličnim situacijama i adekvatno prevazišli ovaj problem.