Poslednjih godina u trendu su priče o zanatima koji izumiru i žive još samo zahvaljujući po kojem starijem zanatliji kog nema ko da nasledi.
U takvoj potrazi, simfonija čekića i nakovnja privukla nas je u Mokrin kod Radovana Lazina, verovatno najstarijeg kovača u Banatu. Već od prvog pozdrava i rečenice jasno je bilo da nećemo doznati samo detalje o kovačkom zanatu već mnoge životne zgode i mudrosti ovog čoveka.
– Zovu me Grca, rođen sam 1938. godine, a od svoje petnaeste sam kovač. Zanat sam izučio kod Jovana Ristića Crnje još sa vrata doznajemo od gospodina Lazina kako je sve počelo. – Od njega mi je ova uspomena, nakovanj iz Rumunije pokazuje nam Grca jedan od svojih osnovnih alata. Radim, evo punih 60 godina, 61 godinu bogami. Nikad mi nije bilo teško da radim, zato što sam voleo i volim ovaj zanat. Žao mi je što su me kolena izdala. Od stajanja mi je stradala hrskavica. Bicikl mogu da teram i do Kikinde i dokle god želim, ali peške jedva pređem 100 metara.
I love Zrenjanin: Šta ste sve radili, kako je tekao vaš posao?
– Prvo sam izučio zanat. Radio sam na kolima i konjima. Naučio sam da radim i kapije. Kad sam se vratio iz vojske i mornarice imao sam dosta mogućnosti za rad ali me je ljubav prema ovom poslu naterala da sve manem i posvetim se kovačkom zanatu. Otac mi je bio trgovac, nije hteo da me da u kovače, ali eto vidiš, ja sam ovde u radnji i posle šest decenija.
Čika Grcine kapije i ograde mogu se videti na gotovo svakom koraku u Mokrinu, a svoj pečat ostavio je širom Banata, od Kneževca do Zrenjanina. Na svakom mostu ima bar poneki njegov detalj, jer pored toga što je kovač, čika Grca je i varilac. Trag je ostavio i na kućnim brojevima koje je iskovao. Lepeza proizvoda za stočarstvo i živinarstvo za koje urbani čovek ni ne zna da postoje, sve je to delo vrednih Grčinih ruku.
I love Zrenjanin: Koliko je trajao vaš radni dan?
– Ponekad i više od 20 sati. Opet kažem, nije mi bilo teško, imali smo svoj dinar, podigli smo kredit, sagradili kuću, kredit smo vratili nismo ga ni osetili, a pogledaj danas. Nikako ne valja – kad je seljak siromašan i majstori su siromašni…
I love Zrenjanin: Pamtite li otprilike koliko ste konja potkovali?
– Uh, mnogo, zdravo mnogo za ovih 60 godina. U sretnijijm vremenima bar četiri do pet konja dnevno. Nema salaša na kom nisam radio, imanja, livnica. Teško je bilo ali šta bih, mogao sam samo da radim. Još sam kasnije stigao da u Sremskim Karlovcima izučim i zanat za varioca. Tako sam i uradio ograde na rukometnom i fudbalskom igralištu u Mokrinu, klupe, i još mnogo toga. Izveo sam dvoje dece na put, sagradio kuću, nisam imao veliku platu ali od te plate je moglo da se živi. Živeli smo i uživali. Danas je potpuno drugačije, teško je, jako je teško. Niko nikog ne razume i malo ko kome hoće da pomogne.
I love Zrenjanin: Kada se lepo živelo od ovog zanata?
– Kad je Tito bio živ, kao iz topa odgovara naš domaćin.
I love Zrenjanin: Ima li istine u onom verovanju da „sreća prati onog ko pronađe potkovicu“?
– Našao sam ih mnoge i okačio, to samo tako kažu, odmahuje naš sagovornik. – Kad nemaš do podne sreće, nećeš je imati ni od podne. Daj bože da država bude srećna i da mi budemo srećni.
Pitanjem „zašto nema mladih šegrta“ dirnuli smo čika Grcu u bolno mesto.
– Ma nema, brate moj, nema. Ko da ti dođe za učenika..
I love Zrenjanin: Zašto tako?
– Pa neće niko više da se muči. I onda kad uradi pa treba da naplati, neko će da mu kaže „majstore, ti si skup“. Da se pojavi neko ko stvarno ovo voli i ima osećaj, ja bih ga rado podučavao. Da je sreće da je i pet takvih ja bi ih zabadava podučavao. Eto to nek’ bude moj odgovor na pitanje šta Vam je neostvarena želja. Na žalost, čini mi se da sam ostao jedini u Banatu.
I love Zrenjanin: Kome će onda jednog dana ostati ovaj zanat?
– Da znaš da se često probudim noću i mislim o tome.
I love Zrenjanin: Da li je buka čekića i nakovnja smetala vašim komšijama kada ste radili dugo u noć?
Znaš kako kažu: Kovač kuje, daleko se čuje, soba ladna majstorica gladna. Volim ovaj zanat noge sam izgubio, zdravlje sam izgubio ali šta da radim moram ljudima da pomognem. Ne mogu nikog da odbijem kad dođe na vrata i kaže „Molim te potkuj mi konja“. Moram da radim, šta ću drugo? Od penzije od 11 hiljada čak osam ode na komunalije pa kako da preživim? Svima je teško, znam da ni oni nemaju, sramota me nekad i da naplatim, a ja ni za ugalj nemam…
.gif)
.gif)
