U poslednjih desetak godina ječam se u Srbiji seje na površinama od 80.000-100.000 hektara. Većinu površina čine sorte ječma iz uvoza, uprkos tome što domaće sorte imaju sličan kvalitet i prinose. Problem je što pivarska industrija insistira na proizvodnji slada od ječma uvoznih sorti, čulo se na trećem Simpozijumu posvećenom pivarstvu.
U proizvodnji piva u Srbiji se većinom koriste uvozne sorte ječma. Zaposleni u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, kažu da domaće sorte imaju kvalitet i prinose na nivou uvoznih. Zbog toga je njihov cilj da se u budućnosti na njivama u Srbiji sve više seju upravo domaće sorte ječma.
„Već 10-ak godina unazad površine pod ječmom zauzimaju 80.000-100.000 hektara. Ječam se, svakako, najviše gaji na području Vojvodine. Prethodne godine smo imali najviše posejanog ječma u poslednjih 10 godina. Prostora da se povećaju te površine ima. I to i jeste naš cilj. Da pivarska industrija i sladare prepoznaju domaći ječam kao veliki potencijal. Naši poljoprivrednici su zadovoljni kvalitetom i prinosima domaćeg ječma. Problem je sa otkupom. Sladare imaju takve ugovore sa pivarskom industrijom, da proizvode slad od stranih sorti. Naša težnja i obaveza je da stvaramo sorte koje će kvalitetom zadovoljiti industriju slada i pivarsku industriju. To će onda obezbediti ne samo dovoljno sirovina za domaće tržište nego ćemo imati i mogućnost i da izvozimo određene količine ječma“, kaže Ljiljana Brbaklić, naučni saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada.
Privatizacija domaćih pivara je, čini se, uticala na to da se u proizvodnji piva smanji potrošnja domaćih sorti ječma, a poveća korišćenje sorata iz uvoza.
Domaće sorte ječma su istog kvaliteta kao i strane
„Najveće pivare u zemlji su privatizovane, pa je to nekako i uslovilo koji ječam mora da se koristi u proizvodnji slada. Sama pivarska industrija ima određene zahteve, onda i sladare, kao jedni u lancu proizvodnje piva, imaju obavezu da proizvode slad od uvoznih sorti ječma. To jeste ječam koji je gajen u Srbiji, ali je seme iz uvoza. Proizvođači jesu naši domaći poljoprivrednici, ali, kažem, sortiment nije naš domaći“, objašnjava naša sagovornica.
„U momentu kada je kupljena sladara, država nije stavila kao obavezu, kao što je to uradila Hrvatska, da određeni procenat sortimenta koji se prerađuje mora biti domaći. Čini mi se da je u Hrvatskoj taj procenat nekih 20 posto. Znači 20 posto otkupa ječma mora da je od domaćih sorti. Kažem, u Srbiji nije takav slučaj, pa je nametnut strani sortiment. Naš cilj je zato, da sa sortama i kvalitetom koji imamo stvaramo još nešto bolje i da svakako dokažemo da slad može da se proizvodi od ječma domaćih sorti“, dodaje Brbaklić.
Ukoliko se ječam domaćih i stranih sorata uporedi dolazi se do zaključka da su oni sličnog kvaliteta.
„Po kvalitetu domaći ječam je u rangu sa stranim sortama. To sve zavisi od toga kakava je godina i od proizvođača. Koliko ulaže u proizvodnju i da li primenjuje adekvatnu agrotehniku. Ukoliko bi se sve u potpunosti ispoštovalo, od izbora sortimenta, preko pravilne proizvodnje, može da se dođe do ječma zadovoljavajućeg kvaliteta. Domaće sorte ječma po prinosima nikako ne zaostaju za stranima. One su čak i iznad standarda“, objašnjava naša sagovornica.
Rad na oplemenjivanju ječma započet je na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo još šezdesetih godina prošlog veka. I od tada je to kontinuriani proces u kojem se, objašnjavaju u ovoj instituciji, stvaraju sve bolje, prinosnije i kvalitetnije domaće sorte ječma.
.gif)
.gif)
