Sve manje interesovanja za hemijsko čišćenje odeće

Štofana odela, plisirane suknje, mantili, bunde, nekada su se nosili mnogo više nego danas. Kako ova odeća nije mogla da se pere u kućnim uslovima, u veš mašinama, njihovi vlasnici su veoma često koristili usluge hemijskih čistiona. Zbog toga su se ove radnje otvarale u svim mestima. Opremu nije bilo lako nabaviti, jer se na isporuku mašina čekalo nedeljama, ponekad i mesecima. Danas se odeća koja zahteva hemijsko čišćenje retko nosi, pa ne iznenađuje činjenica da se vlasnici hemijskih čistiona odlučuju da stave ključ u bravu na svoje radnje.

Iako je završio zanat za pivara, Đurica Radovančev se pre više od 40 godina odlučio da napusti stalan posao u Zrenjaninskoj pivari i krene u privatne vode. Otvorio je radnju za hemijsko čišćenje.

“Davne 1975. godine moj rođak u Pančevu je otvorio hemijsku čistionu. Ja sam tada radio u Zrenjaninskoj pivari, plate su bile super. Ali, pošto sam takvog duha da volim da budem privatnik želeo sam da krenem tim putem. Da bi se zatvorila finansijska konstrukcija za otvaranje hemijske čistione trebalo je puno para u to vreme. Ne mogu da se hvalim da sam imao puno para, ali imao sam nešto. Imao sam sreću da mi je kuća na Bagljašu eksproprijatisana i to je bilo dovoljno za oko 60 posto potrebnih sredstava. U tadašnjoj Beogradskoj banci mi je odobren kredit i na taj način sam obezbedio novac za nabavku opreme. Mašine ste morali da čekate dosta dugo, jer su hemijske čistione bile u ekspanziji. Kupio sam Pobedinu mašinu”, priseća se Đurica Radovančev, penzioner.

“Rentanje lokala u Zrenjaninu je koštalo mnogo”

“U to vreme u Zrenjaninu nisam mogao da nađem odgovarajući lokal. Bilo je lokala, ali su kirije bile izuzetno visoke i ja to nisam mogao da platim. Jedan prijatelj, moram da ga spomenem, Ivica Budišin, koji je sada pokojni, radio je kao instruktor u Novom Bečeju. Rekao mi je da tamo postoji mogćnost da se dođe do povoljnog lokala. Tako je i bilo. Otišao sam sa njim u Novi Bečej. Udruženje zanatlija je imalo svoj lokal koji su mi ustupili za sitne pare, s tim što sam morao da ga adaptiram. Ali, sve što sam uložio u adaptaciju su mi prihvatili i odbili od kirije. Tamo sam počeo sa radom”, kaže naš sagovornik.

“Roditelji su bili razočarani što napuštam dobro plaćen posao”

Onima koji se odvaže da krenu u privatne vode uvek je potrebna podrška najbližih. Đurica je nije imao.

“Bilo je od roditelja nerazumevanja što napuštam dobar posao i odlazim u nepoznato. Ja sam to uradio i moram da kažem da se nisam pokajao. Posle nekoliko meseci pokazalo se da je to bio pravi potez. Novom Bečeju je tada trebala hemijska čistiona. Privreda je bila dosta jaka. Zaposleni u određenim institucijama su tada išli u mantilima, odelima. Sada ih zovemo gospoda, a tada su bili drugovi. Ti drugovi bili su jako doboro obučeni i to je koristilo mom poslu. Bilo je raznih turbulencija u poslovanju, ali sam se dovijao, pa sam radio i vešeraj. Hvala bogu s tim poslom sam uspeo da stignem do penzije”, objašnjava Radovančev.

Radnja za hemijsko čišćenje našeg sagovornika radila je u Novom Bečeju 11 godina.

“Tada sam otišao da živim na primorje, u Bar. I tamo sam imao hemijsku čistionu. Devedesetih godina sam bio na dubrovačkom ratištu i nakon toga sam se vratio u Zrenjanin, pa sam 1995. godine ovde otvorio hemijsku čistionu. I ona je opstala do sada. Te 1995. godine u Zrenjaninu je bilo četiri hemijske čistione. Jedan kolega je radnju zatvorio, jedan danas manje radi i ja sam pred zatvaranjem”, kaže Đurica.

Hemijsko čišćenje se sve manje koristi

Osnovna oprema za hemijsko čišćenje su mašina za hemijsko čišćenje i profesionalna pegla.

“Za vešeraj bila je potrebna i profesionalna mašina za veš od najmanje 15 kilograma veša, valjak za peglanje stoljnjaka, posteljine… Danas je tu opremu teško ovde nabaviti, jedino iz uvoza. Pobeda više ne proizvodi hemijske mašine. Najbolje pegle u ono vreme su bile italijanske i uglavnom smo se tamo svi snabdevali. Ja više nisam u toku, ali mislim da bi moglo i danas da se nađu mašine u Italiji. Ali, iskreno, ne znam zašto bi u to neko investirao jer je taj posao bukvalno izumro. Sada ima puno „gospode“, ali mi se čini da ne koriste više odela, nego farmerke, majice, dukseve koji se peru u kućnim veš mašinama. Mi u hemijskim čistionama gotovo i nemamo posala”, objašnjava Radovančev.

“Ima doduše onih koji dolaze u hemijske čistione. U Zrenjaninu su to uglavnom političari, jer oni nose odela. Malo možda i prosvetni radnici. Mahom su to starije osobe. Mladih baš i nema. Uglavnom se danas donose na čišćenje muška odela i perjane jakne, jer perje ne trpi pranje vodom. Suknje, pantalone pomalo. Imali smo i sada imamo mušterije koje godinama koriste naše usluge. Jedno vreme smo radnju u Zrenjaninu imali u ulici Žarka Zrenjanina, pa kad smo je preselili ovde u Jug Bogdana gde živimo, mušterije iz starog kraja dolaze i dalje kod nas. Ali, sad kažem da smo pred zatvaranjem i gotovo i da ne primamo više robu, već samo izdajemo ono što smo očistili”, dodaje naš sagovornik.

“Fleke od krvi moraju posebno da se tretiraju da bi se skinule”

Za čišćenje odela se uglavnom se koristi perhloretilen.

“To je hemikalija koja je dosta toksična. Sada ima i nekih novijih sredstava, ali ja sa tim baš i nisam upoznat. Pre perhloretilena je bio trihloretilen on je bio još kancerogeniji. 99 posto fleka može da se očisti. Dešava se, recimo, da boja koja je na nitro bazi ne može da se očisti. To je slučaj kada ta boja stigne na neki materijal na koji ne mogu da se koriste određeni pojačivači da se ne bi sama tkanina oštetila. I dešava se da ostane fleka od krvi. Ako mušterija ne prijavi da je to fleka od krvi, kada tkanina uđe u mašinu za hemijsko čišćenje onda se krv zapeče u materijal i ne može da se izvadi. A kada mušterija naglasi da je fleka od krvi, onda je mi prethodno tretiramao određenim hemikalijama i onda je bez problema očistimo u mašini”, objašnjava Radovančev.

“Kada saopštimo da nešto ne možemo da očistimo obično se i ljudi i mi razočaramo, jer posao nije odrađen. Ali, nešto što je viša sila i što ne može jednostavno ne može”, dodaje naš sagovornik.

“Mušterija je uvek u pravu”

Kao i u svim i u ovom poslu bilo je neprijatnih trenutaka.

“Dešavalo se da se odeća ošteti, ne toliko puno našom krivicom. Recimo bilo je slučajeva da je mušterija donela odeću za čišćenje, a da nije primetila da je ona već oštećena i onda kada na preuzimanju vide da je to oštećeno neće da prihvate da su tako doneli kod nas, nego su nabeđivali da smo to mi uradili. Vladao je neki nepisani zakon. Čim se to tako desi mi smo vadili pare i davali mušteriji da kupi drugo, jer smo na taj način želeli da zadržimo mušteriju, iako smo znali da nije do nas. Kada primamo robu mi smo dužni da vidimo ko je šta doneo, ali previdi su se i nama dešavali. Sada je neprijatna situacija da kažete čoveku da su mu, recimo, pantalone na nekim mestima izlizane i da može da se desi da puknu tokom čišćenja”, kaže Radovančev.

“Izgubio sam sud iako sam bio u pravu”

Đurica je zbog nesporazuma sa mušterijom jednom čak bio i na sudu.

“U Novom Bečeju se desilo da su doneli na čišćenje bundu i kada su došli po nju tvrdili su da to nije njihova bunda. Ja sam tvrdio da jeste, jer drugu nismo imali. Stigli smo do suda koji se po mene vrlo neprijatno završio. Ja sam izgubio taj sud. Veštak je ustanovio da je bunda urađena po propisima. Ali, vlasnik je tvrdio i dalje da bunda nije njegova. Rekao je da je njegova bunda imala prišivanu dugmad, a na ovoj su bila originalna. Kada smo pogledali bundu ona stvarno nije imala prišivanu dugmad na toj strani na kojoj je mušterija pokazivala. Sudija je presudila u korist mušterije”, priseća se naš sagovornik.

“Pošto sam izgubio sud, otišao sam kući sa tom bundom i tek tu sam video da su na bundi dugmad prišivana, ali na drugoj strani, a ne na toj na kojoj je ta mušterija tvrdila. Tako da je to bilo tragikomično. Nije tada bio problem da se da novac za novu bundu, jer je posla jako mnogo bilo. Njemu sam kupio novu bundu, ova je ostala meni i ja sam je dao pokojnom bratu i tako se to na kraju sve završilo”, dodaje Radovančev.

“Fotograf i ja smo uvek računali ko je više zaradio od svadbe”

Mnogo više se, međutim, pamte lepi trenuci i anegdote.

“Bilo je situacija da ljudi dođu sa odelom i kažu da im treba danas za danas, pa smo im mi onda davali stvari da obuku dok su čekali da im se odelo očisti. Proces čišćenja traje oko sat vremena u hemijskoj mašini”, kaže naš sagovornik.

“Šta je još bilo interesantno, recimo perjari iz Miloševa su bili jako, jako dobre mušterije. U to vreme oni su donosili na hemijsko čišćenje hrpu odela. Mi smo se trudili da im to očistimo maksimalno, da skinemo svaku dlačicu, perce. I šta se onda dešavalo, kada preuzmu ta odela, sećam se ko danas, obuku, recimo, teget odelo, sednu u auto i tamo od nekud izvuku neko perje i odmah krenu po sebi, po tom odelu da ga lepe. Jer je to njima valjda neki ritual da će uspešno raditi. Naše usluge su se puno koristile i nakon svadbi. Mlade su donosile venčanice, mladoženje odela, svatovi ono što su nosili… Preko puta moje radnje je bio fotograf. On i ja smo uvek posle svadbi komentarisali o tome kakva je svadba bila i ko je više zaradio od nje”, zaključuje na kraju razgoora Đurica Radovančev.