Uprkos tome što je pod zaštitom države i pod starateljstvom Grada Zrenjanina, već skoro dve decenije u najstariju kuću u Vojvodini, koja se nalazi u strogom centru na Karađorđevom trgu, ništa nije uloženo i ona polako ali sigurno propada.
Radi se o trščari podignutoj 1790. godine, zidanoj od naboja, s krovom “ na dve vode “ a celom dvorišnom fasadom pruža se nadstrešnica bez stubova. Na uličnoj fasadi su dva prozora, duboko uvučena u zid i prekrivena drvenim šalokatrama. Veruje se da je reč o najstarijoj sačuvanoj građevini ovog tipa, koji nosi odlike nemačke kolonističke kuće „jozefinskog perioda“ u Vojvodini. Sada se ova kuća pretvorila u ruinu, deo nje se obrušio, grede su popustile a trščani krov od zuba vremena štiti samo najlon.
Pre nekih desetak dana preminuo je i poslednji stanar ove kuće, Aleksandar Stojanović poznatiji kao Bata Sandić koji je tu živeo kao naslednik Aleksandara Sandića , pisara Vuka Stefanovića Karadžića koji je u njoj rođen 1836. godine. Revoltiran nebrigom države i grada Bata Sandić, koji je uzaludno pokušavao da se godinama nagodi oko njenog održavanja, prepisuje je porodici Stojanov, Radislavu i Tanji.
– Negde od 1999. godine pokušavali smo da se dogovorimo prvo sa “ Zavodom za zaštitu spomenika “ iz Novog Sada koji je bio zadužen za kuću a potom i sa Gradom Zrenjaninom i našim novoosnovanim zavodom. Suprug i ja smo predložili da se od kuće napravi muzej jer ona to sama po sebi i jeste i da tu bude i etno restoran, kaže Tanja Stojanov koju smo zajedno sa radnicima zatekli pri sređivanju dvorišta i starih stvari koje je naslednik godinama čuvao i sakupljao.
Prema njenim rečima kočničar čitave priče delimično je bio i preminuli Bata Sandić koji nije hteo da se iseli iz stare, oronule kuće u kontejnere koje su mu dopremili u dvorište za tu priliku, nezadovoljan zbog toga što su svi dozvolili da kuća propada.
– Suprug i ja planiramo da se ponovo obratimo Gradu i da vidimo šta može da se preduzme i da li postoji interes da se išta uradi po ovom pitanju. Za renoviranje su potrebna velika sredstva a bilo bi šteta da sve tek tako nestane. U pregovore bismo krenuli kada se formira nova vlast, da bismo znali sa kim ovoga puta da pričamo, zaključuje Tanja.
Veliki deo starih stvari porodica Stojanov je poklonila ljudima i crkvi kako je pokojnik i želeo.
Političke garniture se menjaju a ali se odnos prema čuvenoj „Sandićevo kući “ iz 1790. godine ne menja.
Kuća je 2000. godina stavljena pod starateljstvo Grada Zrenjanina i od tada prema rečima zaposlenih „Zavoda za zaštitu spomenika kulture- Zrenjanin“ ništa u nju nije ulagano.
– Od našeg formiranja kao institucije, 2006. godine pokušali smo da po zakonu odradimo ekspropiraciju, to je poslednji akt koji može da se učini ako sopstvenik ne održava kulturno dobro. Na našu inicijativu utvrđeno je i da je to od opšteg interesa za državu, međutim, uprkos svemu ništa nije urađeno, kaže Gordana Stoin, pravnica Zavoda.
Dodaje i to se političke garniture menjaju ali se odnos prema kući ne menja uprkos obećanjima. Zavod za zaštitu spomenika na koji se često svaljuje krivica nema ingerencije da išta učini dok se ne postigne dogovor Grada i naslednika, jer iako je grad staratelj, objekat je u privatnom vlasništvu. Jedino što Zavod može da uradi je da izda mere tehničke zaštite i da prati tok radova a za sve to su potrebna materijalna sredstva koja su sve vreme izmicala, mada je bilo gotovih projekata. Od 2008. godine je definitivno obustaljen svaki postupak i kuća stoji kako stoji.
.gif)
.gif)
