Boris Trivan, arheolog, novinar, glavni urednik portala Noizz, programski direktor Instituta za digitalne komunikacije, tvorac beskompromisne „Pokojne Mileve“, napustio nas je 25. oktobra 2018. godine, a u četvrtak bi mu bio rođendan. Sećanje na Borisa Trivana, omaž svemu čime je zračio, onome čemu nas je učio, najmanje je čime mu možemo zahvaliti.
„Zato što radite što ne želite, govorite što ne mislite, ljubite koga ne volite, zato jeste nesrećni, a ne zato što živite u Srbiji“ (Boris Trivan, 20.10.2013.)
Prošlo je nešto više od godinu dana od smrti Borisa Trivana, glavnog i odgovornog urednika portala Noizz i programskog direktora Instituta za digitalne komunikacije. Nismo Borisa morali poznavati lično, da bismo ga, čitajući njegove kolumne, smejući se inteligentnim opaskama na račun gluposti, bahatosti i nepravdi, potpuno opravdano zvali našim. Boris je bio građanin sveta, svugde podjednako – od Slatkovca do egipatskih piramida. Ipak, najviše ga našim smatramo mi, Zrenjaninci. I ovog januara izostaće na društvenim mrežama čuveno „Mir Božji! Trivan se rodi!“ Međutim, ljudi poput Borisa ne odlaze, samo napuštaju život ograničen i definisan vremenom, prostorom, materijom. Na nama koje nas je zauvek osvojio svojom harizmom, ostaje da ga sledimo. U pravičnosti. U beskompromisnom otporu prema površnosti. U doslednosti. U stalnoj težnji da budemo bolji ljudi…
Pokojna Mileva : „Evo ga Mokranjac se prevrće, ne možemo da ga zaustavimo. Haos“
Kada sam se prvi put srela sa postovima Pokojne Mileve, nisam mogla da verujem da na društvenim mrežama postoji tolika lakoća postojanja ironije, britkosti uma, grofovskog šamaranja estrade (primitivizma uopšte) u jednom biću. Smejala sam se do suza, istovremeno svesna činjenice da ništa nije smešno. To je ona vrsta humora – produžena ruka nemerljive inteligencije koju poseduju samo retki. Onda se Pokojna Mileva razotkrila, i sve je bilo sasvim jasno. Boris Trivan, dečak iz mog grada preko noći je stvorio armiju pratilaca i obožavalaca i postao neprikosnoveni gospodar društvenih mreža. Za one koji vole brojeve, 458 000 pratilaca na Tviteru i preko 230 000 lajkova stranice na Fejsbuku. Čitajući kasnije sve što je pisao, shvatila sam koliko toga, svi mi koji se pisanom rečju obraćamo javnosti, još moramo da naučimo.
Njegov humor je menjao svet
Popularnost na društvenim mrežama Trivanu je dala pun legitimitet da o digitalnim komunikacijama predaje drugima. Tako je osnovan Institut za digitalne komunikacije. Za naš portal, o radu Instituta, o Borisovoj neiscrpnoj energiji, smislu za humor, o stipendiji koju će Institut i ove godine dodeliti studentu ili studentkinji na kog bi Boris bio ponosan, govori njegova bliska prijateljica i jedan od osnivača Instituta Ana Mirković.
„Institut za digitalni marketing iz Dablina je želeo da ima partnere na Balkanu i kontaktirali su tim u kom sam radila, predloživši nam saradnju. Ja sam izabrana za lidera projekta, par meseci nakon što sam na jednoj konferenciji upoznala Borisa i odmah poželela da radim sa njim. Pozvala sam ga da budemo partneri na ovom projektu i da radimo nešto što niko ranije ovde nije radio, nešto novo, zanimljivo, dinamično, inspirativno, podjednako kao i neizvesno i teško. Boris je u milisekundi rekao – da, i to je bilo to 🙂 Svi mi sa Instituta za digitalne komunikacije znamo koliko je Boris svojom energijom, posvećenošću vrcavošću, duhovitošću i znanjem, doprineo da budemo ovo što jesmo. I beskrajno smo mu zahvalni na tome. Boris je bio veliki dečak koji je unosio igru u svaki aspekt svog života. Tako je i ovaj naš Institut bio jedna divna igra kojoj smo pristupali sa velikom ozbiljnošću.
Institut je menjao energiju njegovim dolaskom – prostor nije bio isti – ozarile bi se sve kolege, svi studenti, svi prisutni u tom trenutku. Bio je natprosečno inteligentan, razmišljao strašno brzo, povezivao stvari i situacije na nekom potpuno drugom, višem nivou od ostalih ljudi. Na Institutu je bio autoritet kom su se polaznici stalno smejali. Polaznici koji su dolazili na naše programe uvek su sa ushićenjem čekali njegov modul jer je to uvek savršeni miksogrom nekoličine znanja o digitalnim medijima, komunikacije i šarma koji se rečima teško može opisati. Borisa je veliki broj ljudi primetio, zapratio i zavoleo zbog njegovog specifičnog smisla za humor. Govorio je da će humor promeniti svet i njegov humor jeste menjao svet – dokaz tome su njegovi profili na društvenim medijima, intervjui i kolumne koje je pisao. Vreme koje smo proveli sa njim bilo je obojeno smehom, onim smehom kada se smeje celo telo, dobijete upalu stomačnih mišića od smeha, a nakon toga ne možete nekom ni da prepričate čemu ste se tačno smejali – jer samo je on umeo da iznese svoju misao, primedbu, opasku tako jedinstveno inteligentno fantastično i smešno. Boris je prvi shvatio važnost društvenih mreža i koristio ih je za prave stvari – da primeti sve važno što drugima promakne, lako komunicira teške teme, bude duhovit u ne tako smešnim situacijama, iskoristi platformu koja služi za zabavu – da pomeri granice u obrazovanju. Bio je svoj, direktan, duhovit, nikada se nije folirao. Baš zato je svojim pratiocima bio neprikosoveni autoritet, osoba koju su beskrajno cenili, a kojoj su se sve vreme smejali. U svakoj situaciji, pa i na društvenim mrežama, bilo mu je važno da bude potpuno svoj, drugačiji i posvećen svojim vrednostima i uverenjima. Nekoliko desetina brendova su želeli da Boris bude influenser u njihovim kampanjama, a radio je za svega par njih, jer je jedini kriterijum po kom ih je birao taj da sam živi to o čemu piše i priča na društvenim mrežama.
Imao je veliku moć na društvenim mrežama – on je čovek čiji post na Fejsbuku pročita više od 26 miliona ljudi, što ga je činilo moćnijim od bilo koje medijske kuće. Mislim da nikada nije zloupotrebio tu svoju moć i da ju je koristio vrlo konstruktivno.
Boris nije podnosio nepravdu, nije podnosio glupost, licemerje. Nije podnosio aroganciju i bezobrazluk. Ne podnosim ih ni ja, pa ipak nekada na njih ne reagujem, ali to nije bio slučaj sa njim – on je uvek reagovao. Koliko sam fantastičnih email prepiski pročitala u kom se kao lav bori za prava svojih studenata, kolega, prijatelja. Oštar um i britak jezik plus fantastični stil pisanja – čine svaku tu prepisku malim umetničkim delom.
Stipendija Boris Trivan će se dodeljivati jednom godišnje i namenjena je mladim ljudima koji završavaju svoje studije ili su tek diplomirali i željni su novih znanja. Svi kandidati nam šalju svoje biografije i motivaciona pisma, a mi ih pažljivo analiziramo, predavači glasaju za svoje favorite, potom organizujemo intervjue sa najbolje ocenjenima, i biramo jednog nosioca stipendije „Boris Trivan“. Prošle godine je dobitnica bila fantastična Lana Nikolić, a 23. januara ćemo saznati ime stipendiste za 2020. godinu.
“Ništa ne brinite, mama vas i dalje voli”
Dolaskom Borisa Trivana na mesto glavnog i odgovornog urednika portala NOIZZ, ova medijska platforma postaje jedna od najpraćenijih i najčitanijih u regionu. Atmosfera u redakciji ovog portala bez Borisa više nikada neće biti ista, smatra Ivana Stojanov. Ona je u svoje i u ime svojih kolega, zaposlenih u redakciji NOIZZ-a, sa nama podelila uspomene i sećanje na Borisa Trivana.
„Kada je počeo da radi kao glavni i odgovorni urednik Noizz-a Boris je naišao na gomilu ljudi koji nisu znali šta on tu radi bez dana uredničkog iskustva, na razne mine, sumnju, a bilo je i onih koji su hteli da daju otkaz jer nisu mogli da prihvate da im jedan „tviteraš“ bude nadređen. Sećam se tog prvog sastanka na koji je došao, bilo je jako neprijatno, a on je sevao osmeh na sve strane i nagoveštavao da od tog trenutka treba da zaboravimo sve na šta smo navikli, kako smo do tada radili. „Ti ćeš da nam kažeš!“ mislili su. Meni se dopao jer je na prvu loptu isijavao pamet i humor, a uz to je još bio i jako zgodan. Ispostavilo se da smo jako brzo zaista zaboravili na dotadašnji način rada, a naš novi urednik se svim sredstvima borio za uređivačku politiku oslobođenu bilo kakvih i bilo čijih pritisaka. Već posle nekoliko dana od kada je počeo da radi, sa viših instanci je došla direktiva da se jedan tekst na Noizz-u zabrani. Boris je odmah, na početku svima dao do znanja da nema zabranjenih tema ni tekstova. Uzmi ili ostavi. Baš to je ono zbog čega je u mojoj karijeri najvrednije što sam mogla da dobijem. Poklonio nam je slobodu i imao sposobnost da u svakome od nas prepozna šta treba, da uvek insistira na onome u čemu smo dobri, nikada ne kopa po slabostima. On je bio naš alibi za novinarstvo bez kompromisa. Napravio je tim o kom je sve znao, mejlove je završavao sa „ništa ne brinite, mama vas i dalje voli“. Na početku, kada je stigao u Noizz, svojim prijateljima sam rekla da mi je Boris ulepšao život. Kada bi ušao u prostoriju, srce bi ti poraslo i neka sreća bi te zapljusnula, čak i kada si mnogo besan na njega.
Taj čovek nas je vodio na pijacu da izaberemo cveće za redakciju za koju je kupio i lampe, saksije, vaze, sa njim smo išli u kafanu, nalazili se po kućama, zasmejavao nas je svaki dan i kada je bio ljut i neraspoložen, toliko smo se smejali da sam povremeno mislila „šta li će se desiti, nije normalno što se ovoliko smejem“. Danas naš smeh nije isti ni jak kao nekad, ali će uvek praviti buku o važnim stvarima i stavljati ljubav i humor ispred svega.“
.gif)
.gif)
