I love Zrenjanin portal

  • AD POLET
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Ko su“milenijalci“ u današnjem društvu i sa kakvim se problemima suočavaju?

Jedna od podela društva jeste i generacijska zahvaljujući kojoj danas znamo za Tihu generaciju – „tradicionaliste“ (rođeni između 1922. i 1945), Babby Boomers (posleratna generacija rođena između 1946. i 1964), Generaciju X (1965-1980), Generaciju Y – „milenijalce“ (1981-1996) i Generaciju Z (1997. do danas).

Za one koji danas imaju između 26 i 39 godina i koji pripadaju Generaciji Y ili milenijalcima, smatra se da nose najveće breme. Razni globalni tokovi poput ekonomske krize, ubrzanog tehnološkog razvoja, procvata informacionih tehnologija, u velikoj meri uticali su na odrastanje Generacije Y. Na jednoj strani im se spočitava da su generacija lenjih i razmaženih koji rešenja za sve potrebe i probleme pronalaze na internetu, a na drugoj strani oni su ti koji se suočavaju sa obiljem stresa, depresijom, razvodima brakova, opterećeni „multitasking“ modelom rada i tempom života koji prevazilazi mentalne i fizičke kapacitete ljudskog bića. Većina njih su danas roditelji. Ali, uprkos tom obrascu, za ovu generaciju se vezuje i „sindrom Petar Pan“, jer ima onih koji su pod uticajem promena i trendova zadržali status večite dece koja ne žele da odrastu, da odu od roditelja, formiraju porodice i postanu finansijski nezavisni i odgovorni.

U Centru za decu i mlade „Stvarno važno“ u Zrenjaninu potražili smo odgovore na neka od pitanja. Stručna lica ovde pomažu deci i mladima, međutim problemi su retko slučaj pojedinca, a često slučaj porodice, odnosno današnjih roditelja koji upravo pripadaju Generaciji Y.

Diplomirani defektolog Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, Ljubica Kozina, pojašnjava kako su se trendovi odrazili na pripadnike Generacije Y među kojima su većina danas roditelji, ali ima i onih koji još nisu stvorili zajednicu i potomstvo.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.
I Taxi Zrenjanin

Kako se današnji roditelji, oni koji imaju do 40 godina starosti, a koji su odrastali u turbulentnom dobu, nose sa vaspitanjem svoje dece?

Baveći se ovom temom ne mogu da govorim samo o vaspitanju a da se ne osvrnem i na druge agense socijalizacije, jer su usko povezani. Čak je moguće da su neki od njih i značajniji. Mora se pre svega sagledati u kakvim društvenim i ekonomskim prilikama su porodice u tom periodu odgajale decu koju nazivamo „milenijalcima“ a koji su danas i sami roditelji. Ko su bili njihovi roditelji i šta je sve uticalo na to da njihovo vaspitanje bude takvo kakvo je bilo. Činjenica je da su se u periodu odrastanja „milenijalaca“ promene intezivnije dešavale u svim sistemima i da one nisu bile u skladu jedna sa drugom a uz to ih je pratila i ekonomska kriza. Porodica je bila destabilizovana (u mnogim slučajevima i razorena), a istovremeno se u njoj zadržao i jedan stari obrazac u vaspitnim stavovima koji je prenošen na nove generacije. Većina tadašnje omladine učena je da završi dobru školu verujući da ih nakon toga očekuje dobro zaposlenje, uspešna karijera, lagodan život uz minimum rada. Nažalost, promene koje su se dešavale na tržištu rada nisu bile u skladu sa ovim stavovima a još manje sa obrazovnim sistemom. Tržište je počelo znatno da se razlikuje od onoga na šta su pripremane ove generacije kroz proces socijalizacije i formalnog obrazovanja, i mnogi mladi se tada jednostavno nisu snašli. Prelazak iz roditeljskog doma u samostalan život bio je sve teži i pun neizvesnosti na koju nisu bili spremni. Mnogo je i onih koji su odlučili da ostanu u okrilju svoje porodice jer su tu osećali sigurnost, pa su i danas sa roditeljima oslanjajući se i finansijski na roditeljske penzije. Velika većina je prihvatala slabo plaćene poslove koji su ipak jednim delom bili odraz njihovih očekivanja u smislu lagodnosti. To im je istovremeno omogućilo i izgrađivanje imidža lagodnog i lepog života o kakvom su maštali. Pa i oni pojedinci koji se nisu našli na tržištu rada a ostali su u porodicama, imali su uglavnom finansijsku i svaku drugu podršku i tako su mogli da održe imidž dobrog života. Nažalost, imidž je u našem društvu još uvek jako bitna stvar i ima presudnu ulogu u proceni kvaliteta nečijeg života. Petar Pan generacije su generacije imidža. Naravno, ne može se reći da su svi pripadnici takvi. Neki su se i suočili sa promenama i uzeli stvar u svoje ruke, a oni koji još nisu, verovatno su odrastali u porodicama u kojima su bili prezaštićeni i nedovoljno pripremljeni na promene koje su se desile, kaže naša sagovornica.

Upravo među Generacijom Y danas imamo dosta primera disfunkcionalnih porodica, ali i onih koji žive samostalno nakon neuspele bračne zajednice ili usled neostvarivanja iste. Nekada je to bilo nezamislivo, jer se težilo osnivanju porodice i njenom očuvanju. Danas su razvodi brakova i oni koji žive sami jedna slika društva. Kako smo došli do ove situacije?

-Moguće je da je institucija porodice ovim generacijama manje važna jer su odrasli u vremenu u kome tradicionalno polako nestaje. Ovo su generacije koje su učene da ne trpe i ne prihvataju kompromise da se ne prilagođavaju, što je u osnovi zajedništva. Istovremno ekspanzija tehnologije je dovela do otuđenja i vrlo je verovatno da se izgubila i potreba za nekim zajedništvom. Predugo ostajanje kod roditelja dovelo je do toga da izgube osećaj da treba da zasnuju svoju porodicu i da preuzmu neke odgovornosti na sebe. Sigurno je da kod velike većine postoji i strah da li će se ostvariti na polju roditeljstva ako već nisu u poslovnom svetu. Merila ovih ljudi su poljuljana. Mediji i globalizacija su doveli do toga da se usvajaju i neki drugi trendovi koji ne podržavaju porodične vrednosti a ovo su svakako generacije koje su bile na udaru ekspanzije masovnih medija.

Da li možemo da kažemo da su pripadnici Y generacije u Srbiji danas više nesrećni nego srećni?

– Sigurno da jesu. Vrlo je verovatno da se mnogi od njih osećaju očajno i „zaglavljeno“ u sopstvenom životu ali da i dalje ne izlaze iz njega jer jednostavno ne poseduju one mehanizme koji bi im pomogli da dostignu uspeh, zadovoljstvo, samostalnost. I ne samo to, nego i ekonomske prilike i dalje nisu mnogo bolje nego što su bile, pa ni to ne ide u prilog. Mnogi još uvek nisu raščistili sa sobom i doneli odluku da se pokrenu, rade, da rizikuju, da se bune i traže napredak, već se i dalje zadovoljavaju minimumom. Ovo su ujedno i generacije koje su navikle na minimum i koje su istim zadovoljne.

I kod Y i Z generacije (rođeni od 1997. godine do danas) imamo roditelje koji svoju decu tretiraju kao specijalnu, ispunjavajući im želje, dajući im pravo da odlučuju u stvarima u kojima bi trebalo da odlučuje roditelj, jer „dete bolje zna šta mu treba“. Do čega to dovodi?

– Činjenica je da život postaje sve neizvesniji, da je tempo kojim se živi sve brži, i da zahteva od nas sticanje raznih znanja i veština koje naše bake i dede nisu morali da poseduju. Svi roditelji koji to shvate i koji svoju decu pripreme na jedan takav život, uspeće. A da bi se to ostvarilo moraju se napustiti neki vaspitni modeli. Dete pre svega mora da nauči već od malih nogu da ima svoje obaveze, da bude odgovorno i spremno na promene. Mora da nauči da misli svojom glavom i donosi neke odluke. To ne znači da sve odluke u porodici treba da budu njegove, ali neke svakako da. Deca treba da imaju što više praktičnih znanja i iskustava. Što više kontakata sa drugim pojedincima i jednu samostalnost, u skladu sa uzrastom naravno. Treba razvijati njihove talente i sposobnosti a ne zatrpavati ih gomilom bespotrebnih informacija. Vaspitanje sa puno ljubavi, ali i obaveza i odgovornosti.

Koliko društvo i uticaj trendova danas pomažu ili odmažu tim roditeljima?

– Mislim da većina ljudi jos uvek ne razmišlja o tome šta će se u nekoj daljoj budućnosti tražiti ili očekivati od njihove dece. Mnogi roditelji upisuju svoju decu u škole stranih jezika i na razne radionice koje imaju za cilj sticanje praktičnih znanja i to su verovatno oni koji prepoznaju potrebe savremenog društva, tržišta. Većina se ipak bavi egzistencijalnim problemima. U vaspitanju će biti grešaka dok je sveta i veka i to je sasvim normalno kao i u svemu drugom što čovek radi, ali bilo bi dobro da tih grešaka bude sve manje a da bi ih bilo mislim da majke manje treba da čitaju štiva moderne psihologije, razne internet tesktove koji nemaju nikakvu naučnu osnovu i da za početak osluškuju više sebe. Postoje razni centri gde se mogu posavetovati sa stručnim licima što je svakako bolja opcija. A sistem obrazovanja je taj koji je na žalost i dalje u velikoj suprotnosti sa onim što će se od pojedinca tražiti u budućnosti u nekom modernijem društvu kom se nadamo.

Kako je moguće ispraviti greške koje su nastale i odupreti se trendovima?

Raditi na sebi, učiti, usavršavati se, rizikovati ponekad. Kretati se napred. Ne biti sebičan. Svakako da je teško u društvu u kome su ekonomske prilike loše ali makar onoliko koliko svako od nas može da učini za sebe da se usavršava, izgrađuje i osamostaljuje. Osobine koje krase neke pripadnike ove generacije a koji su baš to – „Petar Pan ljudi“ nastaju upravo u jednoj lenjosti, neradu, fokusiranosti samo na sebe i svoje potrebe, poručila je Ljubica Kozina na kraju razgovora.

 

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh