Propadanje zrenjaninskih pasaža

Lepotu zrenjaninske centralne zone ne čini samo šetalište u glavnoj ulici. Definitivno ne, iako se ranijih godina, a danas sve ređe, najviše pažnje i novca ulagalo u estetiku pešačke zone. Međutim, prolazeći kroz centar uglavnom prostrujimo i kroz neki od pasaža, sa brzo prolaznom mišlju “moglo bi ovo i bolje“, retko se zamislimo šta bismo zaista voleli da vidimo unutar tih prostora.

Odnos koliko-toliko ušminkane pešačke zone i oronulih pasaža, može se porediti s pantalonama koje skoro da izgledaju kao nove(i svi o njima tako misle), međutim džepovi su jadno bušni….ali ih malo ko vidi. Tako i mi sa našim prolazima. Lepi jesu, ali još skoro neće doći na red da se najpre dovedu u bezbedno stanje, zatim namensko, i na kraju(ako uopšte stignemo do toga) – estetsko. Zašto na prvom mestu bezbedno? Pa hajde da se podsetimo par scena iz poslednjih desetak godina, koje su nam se u bukvalnom smislu mogle obiti o glavu. Baš tako. Početkom dvehiljaditih godina, čini mi se 2003-će, u dvorištu između tadašnjeg kafea „Bar Basso“ i sadašnje pekare „Kod Jefte“ u jednom privatnom stanu, kompletna dnevna soba propala je u podrum! U stanu je živela nepokretna žena, i prava je sreća kako je truli pod sa sve invalidskim kolicima nije povukao u podrum… Slika je podsećala na krater – ogromnu rupu u koju su se neprirodno nagurali tepih, orman, sto, stolice…neprijatna postavka. Par godina kasnije, preko puta te lokacije, u pasažu u kojem se nalazi klub „Stefani“ – strmeknuo se deo balkona ili plafona.

Nešto dalje, u prolazu kod kafea „Plus Plus“ srušio se kompletan pomoćni objekat. Na zemlji su se našli i delovi plafona u prolazu u kojem se nalazila nekadašnja poslastičarnica „Korzo“. Poslednji incident desio se krajem januara ove godine u pasažu koji je i sedište nekoliko političkih stranaka, gde je tavanska konstrukcija „malo“ popustila…. Međutim, niko se ozbiljnije nije trznuo nakon toga. Pa desilo se noću, dok nikog nije bilo tu. Hvatanje za sreću u nesreći, i tako se stvari otaljavaju.

Dakle, bezbedni nismo, to je činjenica. Drugo, većina tih prolaza imaju namenu da skrate put iz jedne u drugu ulicu, ali s obzirom da su noću slabo osvetljeni, uglavnom se izbegavaju ili koriste za uriniranje. Kroz pojedine prolaze sada prolazim kao Luis Hamilton, s obzirom da se urin ne oseća, već i štipa za oči. Ali to je već tema : koliko smo nevaspitani, o tome drugi put, i to u nastavcima. Na spratovima, u stambenom delu i dalje žive naši sugrađani. Kad god se desilo neko od pomenutih obrušavanja u tim zgradama, nadležni su medijima davali izjave da tu živi najugroženiji deo stanovništva, da se većina njih izdržava od socijalne pomoći i da takvi nisu u stanju da učestvuju u renoviranju životnog okruženja, iako su dužni, da na neki način podjednako s gradom „podele troškove“… Jasno je da će nam ako se budemo držali ovoga, plafoni i balkoni popadati na glave. E sad, pojedini lokali unutar tih prolaza, poput kafića i butika, renoviranjem svojih fasada vratili su živost i predupredili da se isti pretvore u javne toalete i deponije, što je za pohvalu. Ali nikako da dođemo do ideje da kompletan pasaž osposobimo u moderan centar kraetivnih sadržaja koji će živeti i biti masovno posećen. Pokušalo se, nije da nije…Primer je prolaz popularniji kao „pasaž kod Kukija“ u kojem je svojevremeno osim kafića bilo i prodavnica raznih namena, parfimerija, računarske opreme, škole stranih jezika…i bio je posećen. A onda je udarila kriza i svi ti lokali su morali ili da se ugase ili da izađu na glavni sokak ne bi li nam bolje „upali u oči“, ne bi li se nametnuli i samim tim održali. Nema tu ničeg lošeg, borba za opstanak je deo tržišne utakmice. Ali u pasažima je ostala pustoš. Lokali zevaju prazni, tužni i musavi.

Nedavno sam posetila beogradsko „Čumićevo sokače“. Sokak koji je poslednjih desetak godina izubio na reprezentativnosti i u koji smo dolazili povučeni ranijom slavom koju je imao, danas je potpuno obnovljen. Obnovila ga je kreativna ideja. Vojska modnih dizajnera smestila se na jednom mestu, svako sa svojom pričom. Jedino što mi je zasmetalo jeste promena imena sokačeta, tačnije modernizacija, fenseraj. Čumić postade CHOOMICH(Design District).

Sad više asocira na Jimmy Choo-a nego na Aćima Čumića, nekadašnjeg predsednika srpske Vlade po kojem je sokak dobio ime. Tako, verujem i mi, Zrenjaninci, možemo napraviti kreativni centar pa da na jednom mestu okupimo frizere, kozmetičare, krojače, obućare, tašnere, butike, showroom-ove. Ili da stvorimo mali umetnički centar gde bi umetnici imali svoje ateljee, galerije, gde bi deo atmosfere činile knjižare, antikvarnice. Verujem da bismo voleli da jedan pasaž ima svoj etno restoran, mini pivnicu, fenjere i kamenom popločan prolaz…

Jedan takav prolaz ima Novi Sad, sa poznatom pivnicom „Gusan“. Isto verujem da bi kreativnost nadošla poboljšanjem ekonomskog stanja. Naravno, niko se ne nada tome da u centru osvane jedan „Brick Lane“ ili „Alexander Platz“, ali bismo svi bili srećniji da i ovi naši, zrenjaninski pasaži, ožive.