U okviru obeležavanja dana Mesne zajednice Gradnulica, Udruženje zrenjaninskih penzionera organizovalo je trurnire u pikadu i šahu. Na takmičenju je bilo po osam ekipa iz drugih gradskih mesnih zajednica i okolnih sela. Učesnici kažu da im je od osvojenih nagrada mnogo važnije to što se organizuju ovakva i slična druženja starijih sugrađana. To je vreme koje penzioneri posvećuju sebi i tada zaboravljaju na sve probleme.
Mesna zajenica Gradnulica obeležava svoj dan 29. avgusta, na Svetogveti Rafaila Banatskog. Udruženje zrenjaninskih penzionera se ove godine prvi put priključilo ovoj proslavi. U nedelju, 26. avgusta organizovali su u porti Vavedenske crkve takmičenje u pikadu. Istovremeno, u Osnovnoj školi Đura Jakšić igrao se šahovski turnir.
“Pozvali smo naše prijatelje iz okolnih sela i drugih mesnih zajednica koji su se odazvali u zadovoljavajućem broju. Imamo po osam ekipa za obe kategorije, a svaka ekipa broji od četiri do pet članova. To znači da nas se okupilo više od 80-oro. Moram da se zahvalim mesnoj zajednici koja nam daje podršku i lokalnoj samoupravi koja je finansijski pomogla ove turnire, jer bez njih ne bismo mogli da organizujemo takmičenje. I ono što je najvažnije, imamo podršku za naš rad i u narednom periodu”, kaže Dobrivoj Mihajlov, predsednik Udruženja zrenjaninskih penzionera.
Penzioneri se sve više interesuju za članstvo u udruženjima
Penzioneri ovog udruženja koji igraju pikado i šah, redovno treniraju.
“Naša pikado sekcija se sastaje jednom nedeljno i trenira sredom od pola četiri do pola šest, jer od šest sati udruženje ima redovan sastanak članova. Šahovska ekipa trenira svakog četvrtka od 10 do 13 sati. Učestvujemo na svim takmičenjima za koje čujemo. Nekada osvajamo nagrade, nekada ne, ali to nije toliko bitno koliko je bitno da se družimo”, objašnjava naš sagovornik.
“Vidim da je odziv penzionera sve bolji i da nam se sve više ljudi priključuje. Očito da je ovo privlačno ljudima. Naše udruženje broji više od 200 članova. Mislim da bi bio dobro da se oforme sekcije i u drugim mesnim zajednicama, a onda će to samo od sebe da krene da se omasovljava. Ja sam bio iznenađen kada sam video koliko se ljudi zanima za ove sportove. Jednostavno, penzionerima je bitno druženje i širenje pozitivne energije. Naš najmlađi član ima oko 50 godina, a najstarija je baka Nada Cvetkov koja ima 86 godina. Ona živi na Berberskom, ali joj nije teško da dolazi na sastanke, da prevali malo duži put i da se druži sa nama”, dodaje Mihajlov.
Druženje važnije od nagrada
Svaka od ekipa ima i svoje kapitene.
“Moju ekipu čini 10 članova. Svi marljivo treniramo i takmičimo se u pikadu kad god imamo prilike. Za pikado morate da imate oštro oko, dobru ruku, smirenost. Ja nisam kapiten koji kritikuje ekipu. Svakom može da se desi da ne baca dobro. Meni su svi članovi jako dragi i drago mi je što smo zdravi i što možemo da se sastajemo. Penzionerima jako mnogo znači to što mogu da se druže sa svojim vršnjacima. Da imaju svoje vreme koje koriste za bavljenje sportom, razonodu”, kaže Nada Ružić, kapiten ekipe u pikadu u Udruženju zrenjaninskih penzionera.
“Evo, recimo, ni danas nam nije važno ko će da pobedi, važno je da smo se okupili, da se osećamo dobro. Moja ekipa obično dobro baca pikado, ali danas nam ne ide. Mada, koliko vidim, ni drugima nije dan. Mi smo još potrebni našim unucima, ali opet stignemo ovako da se družimo, da odemo negde. Moram da kažem da idemo i na izlete i da nam to isto prija. Jako je lepo obići i Frušku goru i Vršački breg, gde smo nedavno bili. Planiramo još nekoliko sličnih tura”, dodaje naša sagovornica.
“Na okupljanjima se sastajemo mi koji smo se nekada družili na korzou”
Gosti koji su se odazvali pozivu Udruženja zrenjaninskih penzionera kažu da su oduševljeni idejom da se na ovaj način obeleži dan mesne zajednice.
“Imam 68 godina i uživam u svakom druženju penzionera. Meni ovakva okupljanja mnogo znače, jer se tu srećemo mi koji smo se nekada družili na korzou, dok je postojao. Mislim da bi ovoga trebalo da bude što više i što češće. Ima nas ovde i bolesnih, ali kad se sastanemo sve se to nekako zaboravi. Meni je danas puno srce. Dugo nisam bila na sličnim okupljanjima i mogu vam reći da je ovo nešto prelepo. Bacam pikado, a obično vežbam sa unukom. Kada imate unuke onda sve morate da probate i onda vas oni uče nekim cakama”, objašnjava Dragana Krajcur, član Mesne zajednice Centar.
Za razliku od takmičara koji su bili veoma strogi i kritički nastrojeni prema svojim bacanjima, sudija je imao dosta blaže kriterijume.
“U pikadu je bitno da se pogodi meta, posebno crvena tačka koja nosi 10 poena. Kada su ovakva takmičenja u pitanju, uglavnom nema diskvalifikacija. Neko bolje gađa, neko malo lošije. Poenta je da se sakupi što više bodova u četiri gađanja. Ima, doduše, i ljudi koji promaše celu metu, ali to se ređe dešava. Što se tiče današnjeg takmičenja, moram da kažem da su svi penzioneri bili dobri. Oni nisu profesionalci, već amateri. U pikadu je najeteže namestiti ruku prema meti. Ko uspe da opusti ruku i da potrefi putanju strelice, on je pobedio. Dešava se i da se ljudi razočaraju. Da su očekivali više, a da ne ostvare to što su planirali”, kaže Dušan Puhalić, sudija u pikadu.
Prva knjiga ljubavne poezije Draginje Milović
Na druženje nisu došli samo takmičari, već i penzioneri koji su želeli da se sretnu sa kolegama. Među njima bila je i Draginja Milović koja je iskoristila priliku da promoviše svoju prvu knjigu poezije.
“Član sam Udruženja zrenjaninskih penzionera, Aktiva žena i Kluba za stara i odrasla lica. Nedavno sam izdala knjigu koja sadrži 100 ljubavnih pesama. Počela sam da pišem kada sam otišla u penziju. Za iduću godinu pripremam još jednu knjigu koja će sadržati opet 100 pesama, ali će one biti o životu, Banatu, ravnici. Inspiracije za pesme dolaze same. Desi se da nešto radim i da dobijem ideju za pesmu. Ja sve ostavim i sednem to da napišem. Pisanje pesama me je ojačalo i dalo mi je volje i snage. Učestvujem na različitim manifestacijama i kad god mogu promovišem pesme. Puno mi je srce kada me kolege iz udruženja podržavaju”, kaže Draginja Milović, penzioner.
“Supug i ja imamo petoro unučadi. Učestvujemo u njihovom odrastanju, ali se njima bavimo sve manje i manje, jer su oni sve stariji i mi smo im sve manje potrebni. Kada smo bili mlađi, mislim da zbog obaveza, nismo imali toliko vremena za druženje. Sada je to već nešto drugo. Uživamo u svakom danu. Baš nam je lepo. Jeste da sa godinama dolaze i bolesti, ali to se lako prebrodi. Ustaneš ujutru, popiješ lekove koje treba i već razmišljaš kako ćeš da provedeš dan. Kod mene je to razmišljanje ili o novoj pesmi ili o nekom druženju… Pre nego što sam otišla u penziju mislila sam da će mi dani prolaziti tako što ću gledati televiziju. Međutim, kakva televizija, kakve serije, to mene i mog supruga ne zanima. Razmišljamo o mojoj novoj knjizi i o druženjima penzionera”, dodaje naša sagovornica.
“Svaki penzioner treba da ima neki hobi”
U porti crkve su bili izloženi i radovi Jele Stojkov.
“Slikarstvom se bavim više od 20 godina. Moja najveća ljubav su ikone, ali slikam sve. Za slikanje uvek imam vremena, jer sam u tome našla mir. A to je jako važno. Do sada sam imala više od 100 grupnih i četiri samostalne izložbe. Važno mi je i to što me porodica podržava u mom radu”, objašnjava Jela Stojkov, penzioner.
“Uz hobi su penzionerski dani mnogo lepši i lakši. Ne razumem ljude koji kada odu u penziju nemaju hobi. Svako treba da ima neki hobi i da u tome uživa. Verujte mi, ja svakog sekunda uživam kada stvaram sliku. Radim ulje, akril, suvi pastel… Volim sve tehnike. Akril je nekako najbolji za rad, jer se brzo suši i daje lep sjaj, ali ulje je, ipak, ulje. Ono je uvek postojano. Dugo godina sam slike radila i poklanjala. Kad god bi mi neko rekao da mu je nešto lepo, ja sam mu to davala. Sama sam stvorila neku filozofiju, da ću dokle god te slike budu stajale negde na zidu i ja kroz njih živeti”, dodaje naša sagovornica.
“Uz šah su dani kraći”
I za pikado i za šah bitna je dobra koncentracija.
“Šah igram od osnovne škole. 20 godina sam već penzioner i sada redovno igram u klubu sa ostalim penzionerima. Verujte, ne znam, šta bi bilo da ovoga nema. Gde bismo i kakvi bismo bili mi penzioneri i kako bismo provodili dane. Ovo je naša preokupacija i zabava. Uz šah su dani kraći. Nama nije važno ko će da pobedi, već nam je bitno druženje. Danas ću pobediti ja, sutra neko drugi i to tako ide u krug”, kaže Slobodan Maksim, penzioner.
Nagrade za najbolje ekipe u šahu
Nakon završetka takmičenja okupljeni penzioneri su se preselili na Motel, gde su proglašeni pobednici. Organizovan je i ručak za sve učesnike.
Dve prvoplasirane ekipe u šahu su bile ekipe Gerontološkog centra, a treće mesto zauzela je ekipa penzionera Mesne zajednice Žarko Zrenjanin.
“Šah jako volim i rado ga igram. To dokazuju i priznanja koja sam osvajao na različitim takmičenjima. Evo recimo, pre tri nedelje sam, takođe, bio prvoplasirani na takmičenju u Orlovatu. Danas je jedna ekipa iz gerontološkog centra osvojila drugo, a jedna prvo mesto na turniru. To znači da smo dobri. Šah igram svakog dana. Često koristimo literaturu dok vežbamo. Svakog meseca u Gerontološkom centru imamo i naš turinir”, kaže Nikola Maksimović, penzioner iz Lukićeva.
Nagrađene ekipe u pikadu
Ekipno su najbolji u pikadu bili penzioneri iz Mesne zajednice Mužlja. Drugo mesto pripalo je ekipi Crvenog krsta Žarko Zrenjanin. Trećeplasirana je bila ekipa Crvenog krsta Mužlja.
“Ja sam koordinator za sport pri gradskom udruženju penzionera već 11 godina. Svuda smo prisutni gde god nas pozovu. Takođe, i mi organizujemo jednom godišnje veliko takmičenje. Sada se pripremamo za olimpijadu koja će se održati 29. septembra u Vrnjačkoj Banji. Nisam baš zadovoljan kako je ekipa danas bacala pikado, ali sam ipak srećan jer smo osvojili prvo mesto. Znam koliko oni mogu da osvoje poena, a danas su malo podbacili. Minimalno osvajamo izemeđu 520 i 540 poena, a ovde smo osvojili 478. Ali, pošto su i druge ekipe bile slabije mi smo opet najbolji. Pikado treniramo dva puta nedeljno – ponedeljkom i sredom po dva sata. Godišnje učestvujemo na 14-15 takmičenja. Penzionerima ove sekcije jako puno znače. Moja ekipa ima 14 takmičara. Svi jedva čekaju da dođu ponedeljak i sreda kako bismo se okupili da vežbamo i da se družimo”, kaže Karolj Salma, penzioner iz Mužlje.
Najbolji pojedinci u pikadu
U pojedinačnoj konkurenciji najbolji plasman u pikadu ostvarila je Sojka Milić. Drugo mesto pripalo je Iboji Kukolj, a treće Katici Ketenbah.
“Pikado igram od 1981. godine sa manjim prekidima. Do sada sam često osvajala nagrade sa ekipama, ali ovo mi je prva pojedinačna nagrada. Još sam zbunjena, nisam ovo očekivala. Pikado mora redovno da se trenira. Kada se pripremamo za takmičenja onda malo češće vežbamo, a kada nema takmičenja onda treniramo jednom nedeljno. Treba biti uporan. Kada se ode na takmičenje ne bi trebalo da ima treme. Ja sam danas baš imala tremu. Ruka nije drhtala, ali noge i telo jesu. Ovakva druženja su super i mnogo znače nama penzionerima. Glavno je da se družimo, a nagrade su u drugom planu. Ja sam član udruženja tri godine i to mi mnogo znači. Uz druge kolege nam brže prolaze dani. Koristimo svaku priliku da se družimo, jer se tada zaborave kućni problemi i možeš da se opustiš”, kaže Sojka Milić, penzioner.
Osamdesetšestogodišnja baka Nada ne propušta ni jedno druženje
Na Motelu smo iskoristili priliku da porazgovaramo i sa baka Nadom, najstarijim članom Udruženja zrenjaninskih penzionera.
“U Zrenjaninu živim od 1950. godine i kada sam se penzionisala pre 36 godina učlanila sam se kod penzionera. Gde god me zovu, ja idem, jer mislim ako danas ne odem, sutra neću moći. Zašto da ne iskoristim sve što mi život pruža. Baš kao u onoj narodnoj pesmi – uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža. 20. juna ove godine sam napunila 86 godina i ne dam se. Šta me boli, boli me, proći će. Ja sam, ipak, srećna, a znate li zašto? Zato što me jezik ne boli, a i pamet me ne napušta. Dane provodim tako što radim kod kuće. Imam decu, ali ona nisu sa mnom, dođu malo da mi pomognu. Imam cveće, imam baštu, to treba da vidite kako izgleda”, kaže Nada Cvetkov, penzioner.
“Ova druženja meni više vrede nego da imam penziju 100.000 dinara. Moja penzija je mala. Zadnjih godina sam radila kao službenik u Šinvozu, gradili smo novu fabriku da bi mladi imali gde da rade, a to je neko sve uništio. Prosek plata nam je zbog toga bio nizak, tako da mi je penzija mala, ali imam dosta. Nisam gladna, nisam žedna. Ja se sada družim sa sadašnjim penzionerima. Oni su svi za mene mladi, to su moja deca. Moja poruka penzionerima jeste da izvuku sve što mogu iz tih penzionerskih dana i tog života. Ja, recimo, nijedno druženje ne propuštam. Evo preksinoć sam bila u Stajićevu. Šta da radim kad volim da živim”, zaključuje naša sagovornica.
Za dobro raspoloženje među penzionerima, nakon takmičarskog dela, pobrinuli su se i muzičari.
.gif)
.gif)
