Orlovat- selo čiji meštani s ponosom ističu da žive u mestu Uroša Predića

Orlovat se nalazi na raskrsnici dveju pruga. One ka Novom Sadu i one ka Beogradu. Ovo naseljeno mesto Srednjeg Banata je na pola puta između ta dva velika grada. Ima reku Tamiš, plodne njive, sportiste, doktore nauka… Meštani se najviše hvale čuvenim i na daleko poznatim slikarem Urošem Predićem. Po njemu naziv nosi i seoska škola, a u Orlovatu se organizuje i manifstacija pod nazivom Dani Uroša Predića. I upravo su tu činjenicu stanovnici sela iskoristili da se predstave na manifestaciji Banatska bajka – leto u gradskoj bašti.

Orlovat ima 1470 stanovnika i 580 domaćinstava.

“Broj stanovnika opada poslednjih godina. Kako ko od mladih ode na fakultet, tako se ne vraća više nazad u selo. Trudimo se da podignemo na viši nivo društveni i kulturni život u Orlovatu. U školi ima 105 đaka. Broj đaka varira iz godine u godinu. Prošla godina nam je bila rodna. Imamo i trojke i blizance, tada je rođeno 20-ak beba. Nadamo se da će se malo poboljšati situacija u narednom periodu, jer nam dolazi i puno Beograđana koji nasljuju kuće u selu”, kaže Bljana Popadić, predsednik Saveta Mesne zajednice Orlovat.

“Mi imamo poznatog slikara Uroša Predića i veče u gradskoj bašti je uglavnom posvećeno njemu. Imamo reku Tamiš. Orlovat ima doktore nauka, sportiste… Imamo jako lepu turističku ponudu. Reka Tamiš je prelepa. Jedna ulica u selu prati sam tok reke. To je bila prva naseljena ulica u selu. Tu je i predivan park. Orlovat ima sve što je potrebno za život. Istina, imamo malo problema sa prevozom. Prevoz je malo ređi, ali su zato tu linijski taksisti. Mi smo raskrsnica dveju pruga. Prema Beogradu i Novom Sadu. Doduše, pruga prema Novom Sadu sada ne saobraća, ali nadamo se da će to u narednom periodu biti promenjeno. Pisali smo molbu i peticije da se obnovi ta linija“, dodaje naša sagovornica.

Broj dece u selu varira od godine do godine

Po Urošu Prediću naziv nosi i seoska škola.

„Broj dece u pripremnom odeljenju se menja iz godine u godinu. Prošle godine smo imali 18-oro dece, a ove godine samo 7-oro. Ovo su radovi koje su učiteljice i nastavnice radile sa decom na sekcijama i vannastavnim aktivnostima, kao i na časovima narodne tradicije. Tu su sveće, magneti, dekupaž radovi, kutije koje su deca oslikala… Ti predmeti se prodaju na izložbama u okviru evropskog sela i u okviru Dečje nedelje. Od prikupljenog novca se nabavlja novi materijal za rad, ali i za unapređenje uslova u školi“, kaže Marija Đorđević, vaspitač u pripremno-predškolskom odljenju OŠ Uroš Predić, Orlovat.

Orlovat je udaljen 24 kilometara od Zrenjanina, 52 kilometara od Pančeva, 75 kilometara od Beograda i 70 kilometara od Novog Sada.

„To je naša prednost, jer nam je sve relativno blizu. Na pola puta smo između dva velika grada. Ljudi u selu se najviše bave poljoprivredom. Ratarstvom i stočarstvom. Imamo nekoliko porodica sa većim farmama, a još nekoliko koji imaju po 10-ak krava. Atar je prilično veliki sa izuztno kvalitetnom zemljom. Ono na čemu ćemo usmeriti rad Saveta MZ u narednom periodu jeste da nam se poboljša prevoz, da se uradi kanalizacija i da se reše problemi koje imamo sa elektroprivredom i vodoprivredom“, objašnjava Popadić.

Orlovat obeležava Dane Uroša Predića

Sećanje na nekadašnjeg stanovnoka Uroša Predića u selu se čuva i kroz manifestaciju Dani Uroša Predića. A tome mnogo doprinosi i Asocijacija žena Orlovat.

„Asocijacija žena Orlovat se uglavnom bavi humanitarnim radom, kao i ručnim radovima. Na spisku Asocijacije žena ima nas dosta, ali imamo 20-ak aktivnih članova. Mi smo članice Uneska, pomažemo kada su poplave, siročićima, sigurnim kućama, beskućnicima, onima koji su stradali… Nosimo im pakete pomoći. Naša manifestacija je paorska torba. Njome želimo da sačuvamo našu kulturu, tradiciju, baštinu od zaborava. Prepoznatljivi smo po tome u ovim krajvima i po toj manifestaciji smo jedinstveni. Svake godine, pošto smo ušli u program Dani Uroša Predića, sve više udruženja učestvuje na našoj manifestaciji. U ovoj torbi se pakuje samo domaća hrana. Nema recepta za nju. To se prenosi s kolena na koleno i to po sistemu od usta do usta. Od naših prabaka do nas danas“, kaže Biljana Popović, koja je i predsednik Asocijacije žena Orlovat.

„Paorska torba“ manifestacija koja iz godine u godinu okuplja sve više učesnika

„Kada je reč o paorskoj torbi moraju da budu ispoštovane pet osnovnih stavki. Torba mora da je štraftasta, ne sme da bude kumovska. U njoj moraju da budu hleb, slanina, so, brisa. Jer je to od vajkada Lala nosio gde god je krenuo. Da li je to bilo na njivu ili u grad, nije bitno. Ali, u zavisnosti od mašte domaćica i imućstva porodica, tu su se mogle naći i mnoge druge đakonije. Šunka, kobasica, pekmejz…“, dodaje naša sagovornica.

Posetioci gradske bašte mogli su da se uvere kako izgleda sadržaj jedne paorske torbe. I to one iz imućnije porodice.

„U ovoj paorskoj torbi su slanina, šunka, kobasica, sir, bareni krompir i jaja, savijačice, moče, kvašenice, lepinja-cipovka, paradajz, paprika… Sve po redu. Sve ono što jede seljak na njivi kad radi. Za savijče ne treba puno vremena. U njih idu brašno, voda, so… To se zamesi, malo se natrlja masti i ostavi se malo da stoji. Naprave se loptice, one se rastanje i to se peče u vreloj masti. Nije to ništa posebno, ali to svi vole. Mi kada idemo na manifestacije savijačice se jako brzo razgrabe. One mogu da se jedu i slane i slatke. Prazne, sa sirom, pekmejzom, mogu da se pospu šećerom. A ovde je obavezno i prava domaća štrudla s makom“, kaže Jasmina Tubić, član Asocijacije žena Orlovat.

„Ništa nema bez rakije „dudićare““

Ipak, pre jela paori obavezno uzmu koji gutljaj domaće rakijice.

„Kod nas je obavezna „dudićara“ rakija. Pre nego što počnemo da kopamo, prekrstimo se, popijemo po jednu čašicu „dudićare“ rakije, fruštukujemo i krenemo „na vrstu“. Rakija mora da bude „dudićara“, ne može da bude druga. Kod seljaka ima još duda. I belog i crnog. Ja kad sam bila mala nisam volela da sakupljam crni dud. Deda nas ujutru rano probudi da kupimo dud, a ono ruke budu crne od crnog duda… Uf… Ali, zato je rakija od njega „boli glava“. Nema bolje“, dodaje kroz smeh naša sagovornica.

A nakon dobog fruštuka i poštenog rada, valja se i zasladiti. Mnogi će se složiti da nema ništa lepšeg i boljeg od domaćih krofini. I to onih koje su vazdušaste, a ne „zdudane“.

Šta je potrebno za prave krofne?

Stanovnice Orlovata su se potrudile da baš takve krofne pripeme posetiocima gradske bašte na licu mesta.

„Prave krofne se prave tako što se stavi pola mleka, pola vode. U to se ubace kvasac, šećer, so. Ide malo ulja i brašno. Testo mora da stoji najmanje pola sata, pa da se premesi. Što se više puta premesi, krofne će biti sve bolje. Krofne se peku u dosta ulja koje se dobro ugreje. Kada su gotove gore može da se stavi šećer, pekmejz… Šta ko voli. Idemo po manifestacijama i uvek nešto pečemo. Da li su uštipci, krofne, kifle… Sve zavisi. Sve to delimo od srca posetiocima. Večeras smo ispekli preko sto komada krofni. Za to nam je trebalo oko 5 kilograma brašna“, kaže Stanka Bajšanski – Bela, iz Orlovata.

„Krofne svi pravimo na drugačiji način. Ja, recimo, umesim kiselo testo. Bez jaja. Moja mama, ima 92 godine. Ona stavi kvasac u vodu i odmah zamesi testo. Ne čeka da kvasac uskisne. Doda so, naravno, bez jaja. Rastanji testo, poprska ga malo vodom i smota ga na tri dela. I to ponovi tri puta. Krofne budu fantazija. Ako hoćeš da krofne imaju obruč, peku se u manje ulja ili masti. Ako hoćeš da sva bude rumena, onda se stavi više ulja ili masti“, objašnjava Jasmina Tubić.

U Orlovatu se najviše proizvode muskantna vina

Orlovat je poznat i po vinogradima i dobrom vinu. A i u to su mogli da se uvere gosti koji su posetili Banatsku bajku, na kojoj se predstavilo i Društo vinogradara iz Orlovata.

„Društvo ima 30-ak članova koji rade oko 8 hektara vinograda. Uglavnom su zastupljene visokokvalitetne sorte grožđa, kao što su kaberne sovinjon, rajnski rizling. Ipak, najveća zastupljenost je autohtonih sorti koje su novostvorene u Sremskim Karlovcima kao što su frajla, orlovatski muskant, petra… Gro proizvodnje su muskantna vina. To je brend i trend našeg udruženja od kada postojimo. Znači 19 godina unazad. Večeras smo predstavili vina našeg udruženja. To je vino koje pravimo za promocije, donacije, druženja, poklone, manifestacije… A tu su i vina nekoliko nas vinara koji imamo vinarije. To su vina sa više Tamiške terase. U pitanju je najviši vrh u Srednjem Banatu, na koti od 99 metara“, kaže Boško Kojčić, predsednik Društva vinogradara „Vesela braća“ iz Orlovata.

„Suša koju imamo ove godine će se nešto malo odraziti na prinos. Grožđe je jako zdravo i za razliku od prošle godine to je dobro. Međutim, zrno je sada u nalivanju, a mi nemamo dovoljno vlage. To znači da će ono biti nešto sitnije. I to je razlog što će prinos biti manji. Nadam se da ćemo dobiri bar jednu kišu da ne dobijemo te veštačke šećere u smislu preranog zrenja grožđa. Prinudno zrenje ne daje dobar kvalitet fruktoze i onda vino neće biti sjajno. Ako dobijemo bar jednu kišu da se to malo duže odvija. Imaćemo jako dobru i kvalitetnu godinu“, dodaje naš sagovornik.

Banaćanske pesme za dobro raspoloženje

Dobra hrana i dobro vino ne idu bez dobre muzike. Za veselu atmosferu pobrinuo se i orkestar koji je svirao u gradskoj bašti.

„Nisu svi članovi orkestra iz Orlovata. Tu je kolega iz Botoša, jedan je iz Zrenjanina. Sviramo gde god nas pozovu. Najčešće sviramo banaćanske pesme. U bašti smo svirali Tri metera somota, Dva brata iz ravnog Banata, Čija frula ovim šorom svira… Ljudi uglavnom naručuju one „najskuplje“ pesme. Mi nemamo probe nego kad nas neko pozove mi odemo i sviramo. Ko zna da svira, njemu probe ne trebaju. Mi sviramo odmah – iz cuga. Kažemo „tri, četiri sad i kreće muzika“. Kad se „dogovorimo“ sa onima koji nas zovu onda znamo sve da sviramo. I nije bitno koliko dugo moramo da sviramo. Naravno, važno je i da su gosti raspoloženi“, kaže Stojkov Slobodan – Branko, član orkestra.

KUD Orlovat ima sve više članova

Gde je pesma, tu je i igra. Naravno svoja umeća predstavilo je i Kulturno umetničko društvo Orlovat.

„KUD Orlovat postoji od 20-ih godina prošlog veka, ali je imalo prekide u radu. 2003. je formirano ponovo, posle kraćeg rada na temeljima starog društva 2013. smo ponovo formirali KUD. Sada već 4 godine aktivno radimo. Imamo tri gurpe. To su školica folklora, srednja dečja grupa i pripremni ansambl. Igramo igre iz Banata, Srema, igre sa Kosova… Organizujemo razne koncerte. Organizatori smo i festivala Žetelačko veče u okviru Dana Uroša Predića. Tu nam dolaze KUD-ovi iz drugih mesta. Trnutno imamo oko 60 članova. To pokazuje da je interesovanje dosta dobro, s obzirom na to da je društvo imalo prekide u radu“, kaže Danijela Čokić, predsednik KUD Orlovat.

„Naš najmlađi član ima 4 godine. Ipak, najbolje je da se sa igranjem u folkloru krene sa nekih 6-7 godina kada deca već znaju koja je leva, koja je desna noga. Može i ranije, školica radi i sa mlađom decom. Zadovoljni smo kako to funkcioniše. Kad nam finansje dozvole mi idemo i na takmičenja. Generalno je finansijska situacija teška. Pokušavamo da novac nabavimo kroz projekte, ali uglavnom ta sredstva koristimo za nabavku nošnji, jer nam to uvek fali. Deca se upoznaju, druže, malo putu, nauče dosta o tradiciji“, dodaje naša sagovornica.

Uroš Predić nije jedini slikar iz Orlovata

Orlovat ima dosta sportista, doktora nauka, umetnika. Na manifestaciji Banatska bajka svoje slike izložila je i Radmila Milin.

„Pre 7-8 godina sam ušla u ovu priču sa slikanjem. Poslednje što radim je vizantijski ikonopis. Inače sam se najviše nešto bavila pastelom. Do sada sam izlagala u Duhovnom centru. Do sada se nisam nešto bavila prodajom slika. Za sada su slike u mojoj kućnoj kolekciji. Slikanjem sam sasvim slučajno počela da se bavim. Trideset i nešto godina nisam nacrtala ništa, a onda je krenlo ovo stvaralaštvo. Počela sam sa slamom, prešla na crtanje, pa na pastel, akvarel i sad radim vizantijski ikonopis. Meni je olovka najlakša. Najtei su mi akvarel i vizantijski ikonopis. To deluje jednostavno kada se gleda, jer se kopira ono što se vidi, ali to nije uopšte jednostavno. Potrebno je jedno veliko umeće da se to uradi. Inspiraciju nalazim u prirodi, veri i ljudskoj anatomiji“, kaže Radmila Milin, slikarka iz Orlovata.

„Koliko mi je vremena potrebno za neki rad ne mogu da kažem, jer ja slikam kada imam vremena. Tako da to zna da traje i malo duže kod mene. Kada je reč o stvaranju slika od slame, moram da kažem da je to malo više veština, nego slikanje. Mada i ona pored tog tehničkog dela oko pripreme, koja je zahtevna, traži i umetnički momenat, kako bi sve to leglo na mesto. Da slika zaista na kraju bude odgovarajuća kompozicija. Za slamu stvarno treba jako puno strpljenja. Ja ću da nastavim to što radim, a u kom pravcu će na kraju to sve da ode, samo Bog dragi zna“, dodaje naša sagovornica.

„Ko voli životinje, voli i ljude“

U selu funkcioniše i društvo za odgoj rasne živine, zečeva, golubova i ptica – Orao. Tako da su svi koji su posetili gradsku baštu mogli da vide nekoliko primeraka ovih životinjica. A kojima su se deca najviše radovala.

„Uzgoj ovih životinja je naš hobi. Takmičimo se na međugradskim,državnim, međunarodnim izložbama. Imamo dosta nagrada i pehara. Postojimo 6 godina. Društvo ima 20-ak članova i nisu svi iz Orlovata. Imamo članove iz Zrenjanina, Botoša, Tomaševca, Mokrina… Najteže je uzgajati ukrasnu živinu. Hrana za nju je skupa, kao i lečenje… U selu održavamo dve izložbe. Jedna je međugradska, koja se održava u oktobru, a druga je revijalnog karaktera i ona je avgusta. Na međugradskoj je pravilo da živina mora da ima karike, a zečevi tetovaže. Na revijalnoj može da učestvuje svako, a životinje ne moraju da imaju obeležja. Najmlađi članovi imaju po 7 godina, a najstariji, počasni preko 80. Mogu samo da kažem – ko voli životinje, voli i ljude“, kaže Dušan Stankov, Predsednik Društva Orao, Orlovat.

Raspored predstavljanja ostalih naseljenih mesta u gradskoj bašti pogledajete ovde.