Pre dvadeset, trideset, četrdeset i više godina malo ko je mogao i da pomisli da će se Badnji dan, Božić, Vaskrs, Nova godina slaviti uz obavezno bacanje petardi. Osim što mogu da budu izuzetno opasne, petarde stvaraju veoma neprijatnu buku. Ona ne prija ni ljudima, ni životinjama. Čak naprotiv, može da bude uzrok uznemirenosti. Ali, nisu samo petarde novina u obeležavanju najvećih hrišćanskih praznika. Šta predviđaju izvorna tradicija i crkveni običaji, a kako smo i zašto došli do toga da se ovi praznici obeležavaju uz obilje hrane, pića, petarde, preglasnu muziku pitali smo Kseniju Mijić, kustoskinju etnološkinju Narodnog muzeja u Zrenjaninu, profesoricu sociologije Goricu Krstić i jereja Hrama Sveti Arhangel Mihailo, Miodraga Stanojevića.
Božić, Vaskrs, pravoslavna Nova godina, slava… Sve su ovo praznici za koje postoje tačna pravila crkve kako se i zbog čega proslavljaju. Ali, čini se da smo poslednjih godina, pa možda i decenija, svi, zaboravili njihovo izvorno značenje.
“U hrišćanskom svetu dva najznačajnija praznika jesu Božić i Uskrs. Badnji dan i Božić kao dan Hristovog rođenja, smatraju se najvažnijim i običajima najbogatijim danima. Ova dva dana su povezana i činili su jednu celinu, pa se mnogi rituali koji su se započeti na Badnji dan nastavljali za Božić. Po starim običajima, osnovni element jesu obredne radnje vezane za porodično sveto drvo badnjak. U nekim krajevima badnjak je predstavljao panj, a u nekim granu. Najčešće je to hrast ili bukva, a u istočnoj i južnoj Srbiji to je bio cer. Narod je iskazivao veliko poštovanje prema badnjaku, a to se vidi od početka njegovog posecanja. Tako se u nekim krajevima badnjak sekao nakon izlaska sunca, drvo se nije smelo dodirnuti golom rukom, pa su muškarci koji su ovaj ritualni čin obavljali nosili rukavice. Pretpostavlja se da badnjak smatrao svetinjom ili božanstvom”, objašnjava Ksenija Mihić, kustoškinja etnološkinja Narodnog muzeja u Zrenjaninu.
Badnjak i običaji vezani za Božić
“Uveče se badnjak unosi u kuću, kao i slama i pečenica. Badnjak na ognjištu se, takođe, smatra svetinjom i smatra se da poseduje magijsku moć. Ova verovanja i ponašanja ukazuju da se spaljivanjem svetog drveta kao božanskog bića omogućava ponovno rođenje. Cilj ovih postupaka je jasan, moć svetog drveta se prenosila na biljni i životinjski svet, kao i na useve. Za sam Božić, takođe, postoje obredne radnje, mada one imaju svoje specifičnosti i razlikuju se u kontekstu lokalnih i porodičnih tradicija. Istaknuti elementi na sam Božić jesu dolazak položenika, pravljenje česnice, odnosno obrednog hleba i njeno lomljenje. U Vojvodini se česnica pravi u vidu slatkog kolača sa testom i nadevom od šećera, meda, sa orasima, suvim grožđem i slično. Između testa stavlja se novčić i za osobu koja nađe novac veruje se da će je pratiti sreća. U našem krajevima česnica se ne lomi već se seče”, dodaje naša sagovornica.
Običaj koji je karakterističan za Božić jesu obredne povorke poput korinđaša, vertepaša, koledara…
Običaji koji karakterišu pravoslavnu Novu godinu
Ako govorimo o pravoslavnoj Novoj godini, u našem narodu, naročito u seoskom stanovništvu, taj dan se zove Mali Božić i nije se zvao Novom godinom.
“Ovaj praznik pada sedam dana nakon Božića, odnosno 1. januara po starom, a 14. po novom kalendaru. Julijanski kalendar je usvojila Srpska pravoslavna crkva, pa se ovaj praznik predstavljao kao početak godine. Neke pravoslavne zemlje su ostale da računaju vreme na ovaj način, pa se zato kaže da je to pravoslavna Nova godina. U srpskoj tradicijskoj kulturi Božić je praznik svih početaka. Početak godine, agrarne i vegetacione, početak rađanja prirode. Mali Božić predstavlja potvrdu prazika Božiću.Taj dan su se ponovo praktikovali rituali koji su izvođeni sedam dana pre”, kaže Mihić.
Vaskršnji običaji
“Uskrs je u hrišćanskom svetu najvažniji i najveći praznik. Prema hrišćanskom učenju Hrist je tada jedini vaskrsao u ljudskom obličju i to se slavi kao pobeda života nad smrti, dobra nad zlom. Njegova osnovna ideja predstavlja verovanje u cikličnost života – rađanje novog života, prirode, obnavljanje agrarnih svečanosti. Uskrs nije bogat običajima onoliko bi to odgovaralo njegovom značaju. Kada govorimo o obrednoj praksi u tradicionalnom modelu, Uskrs se proslavlja veoma dugo, još od 2. veka, tako da je crkva uklonila sve ono što je pripisano narodnoj religiji. Dakle, praksa na koju bi trebalo da obratimo pažnju jeste zajedništvo porodice, odlazak u crkvu, ručak, tucanje jajima”, objašnjava naša sagovornica.
Jaje je simbol novog života, i u hrišćanstvu i o ostalim religijama sveta.
“Kora jaja puca i stvara se novi život. Jaja se boje i šaraju tokom Velike nedelje, a najčešće na Veliki četvtrak ili Veliki petak. Koriste se različite boje, ali crvena je obavezna pa čak u nekim krajevima jedina. U nekim turskim izvorima Uskrs je naziva praznikom crvenih jaja. Crvena boja simbolizuje boju krvi, boju života, radost za uskrsnuće Isusa. Običaji vezani sa bojena i šarena jaja predstavljaju najbitnije obeležje ovog praznika. Uskrs je dan za druženje među ljudima, radosti i veselja, jaja su sredstva da se radost izrazi. Njima se ljudi tucaju, razmenjuju, poklanjaju. Postoje verovanja da jaja poseduju određenu magijska svojstva. To se uglavnom odnosi na crvena jaja, a najznačajniju ulogu ima jaje koje prvo obojeno, koje se čuva tokom godine”, kaže naša sagovornica.
Verovanja koja se vezuju za farbana jaja
“U prošlosti verovalo se zaštitna moć prvog jajeta protezala na imovinu seljaka, kuću, useve, stoku. Najčešće su ga koristili kao zaštitu od grada. Kada bi se pojavili gradonosni oblaci, ljudi su jaje iznosili u dvorište i očekivajući da oblaci skrenu da drugu stranu. Uskršnja jaja je koriste u magiji plodnosti, a česće se upotrebljava u zaštiti ljudi, pre svega njihovog zdravlja. Bojena uskršnja jaja imaju važnu ulogu u kultu mrtvih. Uskršnje jaje je moglo biti i opasno. To pokazuju mnoge zabrane u vezi s njim. Recimo, zabrane koje se odnosile na čobane da ne smeju jesti jaja kako im ne bi ovce bile bolesne ili da im stoku ne bi ujedale zmije. U nekim delovima Srbije nisu davali ženskoj deci da jedu crvena jaja da ne bi imale ciklus tokom velikih praznika preko godine”, objašnjava Mihić.
Može se pretpostaviti da su neki od ovih običaja imali magijski karakter, ali se to njihovo značenje vremenom izgubilo.
“Tradicija je slobodan izbor i ona je prisutna u onolikoj meri u kojoj se oseti potreba da se živi prema tradicionalnom modelu”, kaže naša sagovornica.
Slavski običaji
Slava predstavlja skup ritualnih i socijalnih radnji kojima porodica slavi sveca zaštitnika za koga veruje da joj donosi blagostanje i da je štiti.
“Slava kao važna praksa u obrednom životu iz oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa predstavlja običaj posvećen svecu koji se smatra patronom i zaštinikom porodice. Slava se smatra obeležjem srpskog naroda, pa je 2014. godine upisana u Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Danas su predstave o slavskom svecu kao zaštitiku porodice izbledele ili nestale. Međutim, ranije su u narodu bile opšte prihvaćene. Najvažniji elementi jesu obredne prakse lomljenje slavskog kolača i dizanje, odnosno napijanje u slavu. U prošlosti se kolač lomio uveče, uoči praznika, a danas se to radi na dan slave. Napijanje u slavu je zdravica za vreme ručka u kojoj domaćin izražava zahvalnost zaštitniku”, pojašnjava Mihić.
“Obredni činioci koji čine osnovi deo slave kako i crkvi tako i u kući, jesu kolač, žito, vino, sveća, ulje, tamjan i ikona. Važno je reći da porodična slava predstavlja vid ustanove gostoprimstva, pa se tako uspostavljaju ili obnavljaju prijateljski odnosi grupa ili pojedinaca. Slava treba da održi dobru komunikaciju sa svecem, i sa gostima koji dolaze i sa kojima se uspostavljaju socijalne veze. Osim prodične slave postoje i seoske slave ili zavetine”, dodaje naša sagovornica.
Kako su petarde postale sastavni deo obeležavanja Badnjeg dana?
Iako su za sve ove praznike još davno postavljena pravila kako se obeležavaju, danas ih se malo ko pridržava.
“Za sve te praznike, Badnje dan, Božić, slava, Uskrs uvek se velika pažnja posvećivala trpezi koja je morala biti bogata, trebalo je da obiluje raznim jelima i pićem. Kada pričamo o slavi, slavska trpeza je centralno mesto dešavanja na slavi. Naravno da je i ranije domaćin trebalo da se prikaže u najboljem svetlu jer slava ima društvenu komponentu. Ta društvena reprezetacija postoji i danas, ali u drugom obliku. Danas se porodična slava proslavlja u restoranima uz prisustvo sveštenog lica, uz veliki broj zvanica, uz viđenije goste, živu muziku. Slava je oduvek legitimisala srpskog domaćina, a naročito danas ona predstavlja vid socijalne i ekomomske premoći svečara. Neko je zaboravio, neko nikada nije ni znao kako se ovi praznici obeležavaju. Moram da naglasim da običaji i narodno verovanje nisu stalne kategorije. One se menjaju sa promenom društvenog sistema, sa modernizacijom, urbanizacijum i uopste sa savremenim shvatanjem i gledanjem na svet”, kaže Mihić.
“Uvek su bile, a naročito danas, razne varijante u različitim krajevima. Po tradicionalom modelu, za Božić, na dan Hristovog rođenja, zemlja treba da se zatrese i da se stvori velika buka. Postoji tradicionalni apotropejski običaj pucanja i pravljenja buke kako bi se zle sile i demoni oterali. Tačno je da ima previše petardi u poslednjih nekoliko godina. Ali ako pogledamo suštinu običaja i njegovu funkciju, a znamo da se običaji menjaju i modifikuju, jasno je zašto se bacaju petarde. Ranije, ne tako davno, pucalo se iz vatrenog oružja. Danas to nije prihvatljivo za naše društveno uređenje ili makar ne bi trebalo“, objašnajva naša sagovornica.
Modifikovanje izvornih običaja
Okolnosti u kojima živimo neminovno utiču na promenu ponašanja, pa i shvatanja tradicije i običaja.
„Etnolog nije merilo da li je nešto dobro i ispravno, on posmatra i pokušava da razume vreme u kojem živimo. Neki elementi “izvorne” tradicije, kako je zovete, postoje i mi ih proslavljamo još uvek. Međutim, danas u 21. veku u savremenom načinu života, gubi se smisao načina običaja kako smo ih ranije proslavljali. U 19.veku srpsko seosko agrarno društvo i seosko stanovništvo imali su potrebu da sve magijske i ritualne radnje obavljaju za praznike jer su obezbeđivali, sreću, blagostanje i napredak. Njihov cilj jeste da zaštite domaćinstvo, stoku, useve, da oteraju zle sile, da umilostive pretke. Danas nema smisla da se neki običaji sprovode na tradicionalan način, prvenstveno u gradu”, kaže Mihić.
“Ranije se išlo u šumu po hrast. Danas je lakše otići na pijacu ili u market po badnjak. Takođe se ranije unosila u kuću slama sa badnjakom, danas se to ne radi, naročito u gradu u zgradama. Ranije su postojala ognjišta, danas ne. U drugoj polovini 20. veka došlo je do modifikovanja ili gašenja nekih običaja zbog savremenog života”, dodaje naša sagovornica.
Nematerijalno kulturno nasleđe upisano u registar Uneska
Stručnjaci upozoravaju da je veoma važno da čuvamo naše nematerijalno nasleđe.
“Važno je, pre svega, da ih zabeležimo, dokumentujemo i učinimo vidljivim, odnosno upišemo u registar. Veoma je bitno da se prepoznaju naši kulturni elementi i da se zabeleže za buduće generacije. Postoje četiri naša elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa pod zaštitom Uneska. To su slava, kolo, pevanje uz gusle i zlakusko lončarstvo. Kada element dospe na tu listu postaje međunarodno priznat i održiv u prenošenju na generacije. U današnje vreme su svi praznici komercijalizovani i globalizovani. Zna se da Dan zaljubljenih nije naš praznik, ali većina mlade populacije ga slavi. Starija populacija verovatno zna za njega, ali ga ne slavi u tolikoj meri ili ne uopšte. Taj praznik je najviše komercijalizivan jer slavi ljubav i ekonomski je isplativ. Živimo u potrošačkom društvu u kome se od najbanalnije stvari može zaraditi i profitirati”, objašnjava Mihić.
Kako smo pormenili sistem vrednosti?
Profesor Gorica Krstić se ukazuje da vrlo lako i bespogovorno prihvatamo novotarije koje dolaze sa zapada.
„Mislimo da je njihov sistem vrednosti dobar. Koji je sistem vrednosti zapada? Nacionalizam, fašizam, kolonijalizam, šoping… Samo da se troši novac. Danas se čovek ne oseća lepo kada pomogne drugima. Mi imamo danas divljanje. Ljudi misle da su, ako skinu majicu i podignu tri prsta, veliki Srbi. To što nisu čuli za Svetog Savu nema veze. Počeli smo da uvozimo modele ponašanja od drugih. Niko nije rekao omladini da ne valja sa petardama slaviti Badnji dan, Božić. Deca imaju višak energije i tu energiju treba usmeriti prema lepom. Često se pitam zašto naša omladina taj višak energije ne usmeri ka nečem dobrom, već ga usmerava ka destruktivnom. Država pušta da se ta energija prazni, jer bi se u suprotnom ona prenela na ulicu, na pobunu. Mislim da bi crkva morala mnogo više da poradi po tom pitanju. Da okuplja tu decu i uči ih pravim vrednostima“, kaže Gorica Krstić, profesor.
„Ima dece koja su sjajna koja imaju pravi sistem vrednosti, ali imate i onu decu koja se tuđoj nesreći smeju. To je tako nametnutno. Ja često kažem deci da ona nisu kriva za to što slušaju muziku koju slušaju, što gledaju to što gledaju jer im je to nametnutno. Njima je ukus tako formiran. A ukus je subjektivni osećaj lepog ili ružnog. Kada vi nemate mogućnost da čujete ili vidite nešto drugo, ona prihvatate to što vidite kao lepo“, objašnjava naša sagovornica.
Potrošačko društvo nam nameće potrebe
Na način ponašanja veliku ulogu imaju marketing i reklama.
„Amerikanci su jednom prilikom rekli da bi da su pametni imali dva Božića i dva Uskrsa, jer se tada prodaje masa stvari koja ničemu ne služi. Na kič način se izražava ljubav prema religiji, prazniku… To su stoljnjaci, salveti, činije sa motivima Božića… A realno šta će vam to? Isto je i sa petardama. Neko je uvezao to i to sad mora da se proda. Neko će da prećuti malo i onda imamo to da se puca toliko. To je bilo pre 10 godina i u Pragu. Kada sam bila kod prijateljice u Pragu, trebalo je da čekamo Novu godinu na trgu. Ja nisam dočekala ni 22 sata, pobegla sam koliko je bilo petardi“, kaže Krstić.
„Sad smo došli do toga da ta Evropa izvozi te petarde na tržište kao što je naše. Njima treba tržište koje će sav taj njihov otpad i šljam da prihvati. Ja ne mogu u Evropi da pravim gume, ali mogu u Srbiji. Zašto bi Srbiju primio u Evropu, kada onda ni kod nje neće moći da se prave gume? Naravno, u Evropi ljudi i ne rade za pare za koje rade ovde“, dodaje naša saogovornica.
Na običaje utiču porodica, škola i mediji
Običaji postoje od davnina i oblik su društvenih pravila ponašanja. Na njih u velikoj meri utiču porodica, škola i mediji.
„Običaji služe da se družimo, da se okupljamo, da nešto veličamo ili, na žalost, da nešto ožalimo, kao što je to prilikom sahrana. Oni su jedan značajan vid socijalizacije ličnosti i društva. Na socijalizaciju utiču porodica, škola i mediji. To su tri osnovna faktora koji utiču i na običaje. Deca se vezuju za porodicu. Porodica je osnovna ćelija, primarna društvena grupa. Deca od roditelja usvajaju običaje. Deca veruju roditeljima. Kada vas roditelji nauče da slušate dobru muziku i ako vam neko nudi nešto loše vi nećete prihvatiti to. Reći ćete meni je mama rekla da to ne valja. Dakle, u porodici se usvaja osnovni sistem vrednosti. Ako porodica ne uspe u tome, onda je tu škola“, ističe Krstić.
Uloga škole je i da vaspitava i da obrazuje
„Neki se neće složiti sa mnom i reći će da ne može škola da nadoknadi to što u porodici nije urađeno. Međutim, škola je jako moćna. Ono što ja vidim kao profesor jeste da je urušen sistem obrazovanja. Programi nisu dobri. Jako se malo vodi računa o vaspitanju dece. Škola je, bar je nekada to bila, vaspitno-obrazovna ustanova. Njeno je da vaspitava, a ne samo da obrazuje decu. Ako škola zataji sa programima, ako ima loše nastavnike onda dolazimo do toga da se ličnost gubi. Vi u školi danas imate razna prava. Što dece, što roditelja. Profesorima su vezane ruke. Nemate autoritet. Vi kad kažete „ne smeš to“, dobijete odgovor „a ko će to da mi zabrani, ja ću da te tužim“, objašnjava naša sagovornica.
„Kad kažete detetu da niste zadovoljni njegovim znanjem ono kaže da je učilo i da baš sve zna. Roditelji zovu i govore da njihova deca sve znaju. U takvom poremećenom sistemu, profesor, da bi sebe zaštitio, popušta đaku. I tu se onda gubi pravi sistem vrednosti koji treba da se formira kod deteta“, dodaje Krstić.
Mediji i običaji
Moć medija je veća nego što neko može i da pretpostavi. Pa tako mediji u značajnoj meri utiču i na običaje.
„Mi imamo jako lošu televiziju. Naša država apsolutno ne vodi računa šta se i kada prikazuje. Vi nemate više obrazovni program. Nemate dobar crtani film. Poslednjih 10-ak godina na javnom servisu u 21 sat je uvek neki triler, neko nasilje, psovke… Deci se to nudi, oni to usvajaju i stvaraju neke nove idole. Ranije su to bili glumci, sportisti, naučnici… Mojoj generaciji je uzor bila učiteljica. Mi smo znali da hodamo kao ona, da imamo gestikulaciju kao ona. Kad imate loše modele, onda i vi postajete takvi. 70-tih godina idoli su bili Nikola Tesla, Tito je bio neprikosnoven, Pupin, Desanka Maksimović, eventualno Merlin Monro. Devedesetih i dvehiljaditih to su bili Arkan, Karleuša… Vidite li koliko je taj sistem vrednosti poremećen samo u roku od 30-40 godina“, kaže naša sagovornica.
„Vi imate programe gde se sve što je naše omalovažava, a što je tuđe veliča. Mi smo imali prošle godine 800 godina autokefalnosti naše crkve, rada Svetog Save. Tim povodom je održana samo jedna akademija i ništa više. To je sve prošlo nezapaženo“, dodaje Krstić.
Da bismo sačuvali društvo i običaje moramo da jačamo porodicu
Udaljavanje od tradicije posledica je kapitalizma.
„Urušavanju porodice doprineli su ekonomski faktori i urbanizacija. Mi imamo žene koje jure karijeru, imamo radno vreme koje je loše za porodicu. Ono je od 9 do 17h. Gde je tu mesto za porodicu? Živi se u malim stanovima. Gde ćete da spremite slavu? Otići ćete u neku kafanu. Kada ste već u kafani, onda ćete da se pokažete gostima kako imate novac. Za slavu se pravi kolač. Domaćica treba da ga pravi. Ali, danas to ne radi. Jer nema vremena. I onda kupujete kolač koji ne znate ni ko ga je pravio i on nema za vas pravu simboliku. Vi to samo odradite jer bi to tako trebalo da bude. Ekonomski momenat i jurnjava samo za novcem je onemogućila roditeljima da se posvete deci. Ona nemaju od koga da uče i onda rade ono što vide na ulici, na tv-u…“, kaže naša sagovornica.
„Vidimo da se američki predsednik uvek pojavljuje sa porodicom. Tamo se prosto pokazuje taj porodični život koji je izuzetno važan. Imate okupljanje na dan nezavisnosti. Kod nas je porodica urušena. Nemate zadruge. Porodica je postala tročlana. Zašto su Amiši ili Arapi jaki? Zato što imaju jaku porodicu, oni su uvezani. Ukoliko zanemarite svoje običaje i prihvatite tuđe, vi gubite nacionalni identitet. Zapamtite, čovek koji ne zna odakle dolazi, ne zna ni kuda ide“, dodaje Krstić.
Neobrazovanim ljudima se veoma lako manipuliše
Sloboda medija je nešto što ne bi trebalo da bude upitno. Ali, previše slobode može da uguši tu istu slobodu.
„Neke sadržaje u medijima treba cenzurisati. Koliko god da se roditelji trude da zabrane deci neke sadržaje, to ne mogu u potpusnoti. Oni uvek nekako dođu do dece. Da ne govorim o rijaliti programima. To je strašno koliko se tu radi o ponižavanju ličnosti. To je kapitalizam. Vi ste spremni da se ponižavate da biste zaradili novac, jer je novac osnovni sistem vrednosti. Da bih bio vredan u društvu ja moram da imam novac. Kako ću da dođem do novca, e to je pitanje. Vi tamo plačete, skupljate suze u epruvetu ne bi li dobili što više novca. Sve to što se radi u tim programima je po meni ubijanje kulture i prevaspitavanje sistema vrednosti naše dece. Ako to već mora da postoji zašto se onda to ne plaća dodatno, kao poseban sadržaj ili neka se bar pušta posle ponoći“, kaže naša sagovornica.
„Kada imate lošu školu i kada nemate obrazovane ljude vi možete tim ljudima da manipulišete. Ja uvek deci govorim da borci za radnička prva nisu bili radnici, već intelekturalci. Radnik je znao da mu je teško, ali nije znao šta da menja. Zato mora da postoji dobro obrazovanje. Nedavno sam bila sa jednom intelektualkom u društvu koja je čak i baka, znači ima dovoljno godina, koja nikada nije čula da postoji himna koju je napisao Dositej Obradović – Vostani Serbije. Kako onda ona može da voli svoju zemlju? Kako da bilo ko voli svoju zemlju ako on ne zna zašto je važno da se okupljamo, kako treba da slavimo Badnji dan i Božić, zašto je važno da volimo porodicu, da imamo decu“, pita Krstić.
Kako je „ubijena“ familija, a kako porodica?
Napredak i razvoj društva ima svoje pozitivne strane. Ali i negativne koje nas udaljavaju od naše tradicije i naših izvornih običaja.
„Postoji jedna rečenica koja kaže da je televizija „ubila“ familiju, a internet porodicu. Kada se pojavila televizija familija je prestala da se posećuje. Od kada smo dobili internet svi su usmereni na svoje telefone i ukućani međusobno ne komuniciraju. I to je ogroman problem“, ističe Krstić.
Šta propoveda crkva?
Budući da su i Badnji dan i Božić i Vaskrs i slava crkveni praznici trebalo bi ih proslavljati onako kako je to još davno crkva osmislila, smatra jerej Miodrag Stanojević.
“Crkva je osmislila svaki segment našeg života – od rođenja do smrti. U skladu sa time, mi pravoslavni hrišćani bi trebalo da živimo svoje živote na način koji bi bio ugodan Bogu, a i primeren čoveku kao najsavršenijem stvorenom biću. Da bi se to postiglo potrebno je voditi liturgijski život. To podrazumeva boravak na bogatim i sadržajnim službama u hramovima, ispovedati se, postiti postove koje je Crkva propisala i primati Boga u sebe kroz Svetu Tajnu Pričešća. Ali, pre svega i iznad svega, treba projavljivati ljubav prema svima u našem okruženju i tako usmeriti čitavo svoje biće ka Bogu i svetitelju koga proslavljamo”, kaže jerej i veroučitelj Miodrag Stanojević.
“Veličina praznika Vaskrsa i Božića opredeljuje to da su i bogosluženja svečanija i dugotrajnija i iziskuju duže vreme boravka u crkvi. Proslavljajući Krsnu slavu mi prinosimo Bogu na prvom mestu, a zatim i svetitelju, određenu vrstu žrtve u vidu kolača, sveće, vina, koljiva i tamjana. Imajući u vidu sve navedeno vidimo da prilikom proslavljanja velikih praznika nema mesta nikakvom neprimerenom ponašanju. Nažalost, činjenica je da se u praksi događa nešto neprijatno i suvišno”, dodaje naš sagovornik.
Zašto se praznici proslavljaju na neprimeren način?
Upravo za ove praznike većina ljudi pokušava da “zadivi” goste i to na neprimeren način. Obiljem hrane, ogromnim količinama alkohola, preglasnom muzikom, često i izuzetno neprijatnom bukom petardi.
“Bog je prilikom stvaranja podario čoveku slobodnu volju i dao mu mogućnost izbora. Dobra volja nas vodi ka Bogu, a loša volja odvodi od Boga. Slobodna volja može da nas uzdigne na nebesa ili spusti do ponora u zavisnosti od toga šta čovek odluči da čini. Sveti apostol Pavle je govorio da nam je sve dozvoljeno, ali da nam nije sve na korist. Svaka vrsta preterivanja po pitanju hrane, alkohola i svega ostalog što ide uz to nije dobra. Obilje hrane na prazničnim trpezama nakon velikih postova, takođe, može biti rizično ako nema umerenosti u jelu i piću, a našta i naše telo može da reaguje. Po učenju Crkve nasuprot hrišćanskim vrlinama stoji greh. Kao glavni greh navodi se – gordost iz koje proističu svi ostali gresi – razvrat, nečistota, blud, neumerenost u jelu i piću i mnogo toga. Tu leži uzrok želje da zadivimo druge na svaki mogući način”, objašnjava Stanojević.
“Želja da nametnemo svoju volju drugome kao i egoizam koji je u prirodi čoveka, nedostatak ili nedovoljnost vere dovode do toga da se praznici provode na neprimeren način”, dodaje naš sagovornik.
Bučno obeležavanje Badnje večeri se kosi sa suštinom Božića
Posebno neprimeren način obeležavanja Badnjeg dana je uz petarde.
“Jedan od dana koji se najbučnije obeležava svakako je Badnji dan odnosno Badnje veče, a što se kosi sa suštinom Božića. Tradicija nalaganja badnjaka izvorno vezana za domaće ognjište. Kasnije je prešla u javni prostor. Za vreme Kraljevine Srbije ovaj obred se preneo u kasarne da bi vojnici koji su za Božić ostali u njima mogli doživeti Božićnu prazničnu atmosferu. Nakon toga se paljenje badnjaka proširilo po čitavim gradovima, ulicama i raskrsnicama. Tu nastaje problem udaljavanja od Crkve i gubi se smisao praznovanja Božića. Za vernike koji poste Božići post, Badnji dan je poslednji dan posta i oni se spremaju za sjedinjenje sa Bogomladencem Hristom na ponoćnoj Liturgiji. Nema dakle potrebe zadržavati se duže nakon paljenja badnjeg drveta ispred crkava, već dostojanstveno privesti post kraju”, kaže jerej Stanojević.
Verska nastava i običaji
Naš sagovornik, kao veroučitelj, uči đake o pravom, izvornom značenju crkvenih praznika i načinu njihovog obeležavanja.
“Moji učenici kao srednjoškolci su uveliko formirane ličnosti i dolaze iz različitih porodica i sredina. Pojedinci već imaju ozbijlne probleme koji ih opterećuju. Te mlade duše traže pomoć u vidu saveta i otvoreni su za saradnju, tražeći odgovore na pitanja različite prirode. U okviru plana i programa obrađujemo i teme vezane za crkvene praznike. Trudim se da im predočim ono najvažnije i njima najkorisnije i da ih oslobodim straha, nelagodnosti i predrasuda vezanih za crkveni život. Učenici imaju želju za novim saznanjima, pogotovo ako se u njihovim porodicama ne praktikuje duhovni život. Velika je satisfakcija za veroučitelja ako seme koje seje padne na plodno tlo i deca prihvataju reč Božiju. Kada je to tako, onda vremenom postaju bolji ljudi ali i počinju da V O L E poput samoga Boga”, ističe naš sagovornik.
“Vrhunac našeg druženja u školi je Sveto Pričešće u crkvi, ali i saznanje da su spremniji da se nose sa životnim iskušenjima”, dodaje jerej Stanojević.
Lako prihvatamo sve što je lepo upakovano, pa čak i ako zbog toga “stradaju” naši običaji
Uzrok udaljavanja od suštinskog shvatanja crkvenih praznika svakako je nedostatak prave vere koji dovodi da prilikom proslavljanja praznika na površinu izbijaju elementi koji nemaju veze sa suštinom praznika, smatra naš sagovornik.
“Da bismo se vratili izvornoj tradiciji potrebno je pustiti Boga u svoja srca i vratiti se Crkvi. Koliko vremena smo kao većina živeli bez Boga, toliko je vremena potrebno za potpuni preobražaj”, objašnjava jerej Stanojević.
Kao društvo podelgli smo potrošačkoj groznici. Tako se poslednjih godina u Srbiji obeležavaju zapadnjački praznici koji nisu tipični za naše podneblje. Kao što su Sveti Valentin, a ne Sveti Trifun, Noć veštica, a ne Sveti Luka…
“Previše smo skloni različitim uticajima sa strane i olako prihvatamo sve što je lepo upakovano, a nije dušekorisno. Preporuka svima je da zajedno uzrastamo u veri, da vaspitavamo decu u duhu svetih otaca i svetosavlja i da živimo liturgijskim stilom života. Potrebno je okrenuti se sebi i prepoznati svoje loše navike i tražiti način da se one prevaziđu. Takvim načinom života uz poštovanje i ljubav prema drugima otvaramo sebi put ka novim vrednostima”, zaključuje naš sagovornik.
.gif)
.gif)
