Melenački talenti mogu da izađu „na crtu” mnogim slikarima

Melenački talenti, kao što i sam naziv udruženja kaže, okupljaju talentovane ljude iz sela koji nešto stvaraju. Podeljeni su u tri sekcije. Jednu čine pisci, drugu kreativci, treću slikari. Svojim delima slobodno mogu da “izađu na crtu” mnogim piscima, slikarima ili kreativcima. Da bi se za njihov rad i stvaralaštvo čulo dalje od Banata, učestvuju na različitim manifestacijama, okupljanjima, izložbama…

Predsednik likovne sekcije Melenačkih talenata je Nada Ćurčić. Po zanimanju je diplomirani novinar politikolog, trenutno u penziji. Slikanje je, međutim, njena velika ljubav još iz detinjstva.

“Ja sam počela da slikam pre dve godine. Pre toga 50 godina nisam uzela četkicu u ruke. Nekako sam uvek imala tu želju da se bavim slikarstvom. Ovo je penzionerski hobi. Ja sam sada đak koji uči da slika. Najčešće slikam akvarelom. Radila sam i s temperom i grafike… Ima tu i mrtve prirode i mojih nekih fantazija… Nešto radimo i po zadacima koje dobijamo na radionicama koje nam drži profesor Krznarić iz Zemuna. Uglavnom radim ono što osećam i onako kako to doživljavam“, kaže Nada Ćuričić, predsednik likovne sekcije udruženja Melenački talenti.

Likovna sekcija pruža mogućnost da se nauče sve slikarske tehnike

Na radionicama se uče sve slikarske tehnike.

„Polaznik može da bude svako od 7 do 77 godina, pa i više ukoliko to želi. Nema nikavih ograničenja. Ono što ne znamo, to nam profesor pokazuje… Škola se plaća 2000 dinara mesečno. Mnogo sam naučila na ovim časovima. Na svakom času nastanu jedna ili dve nove slike. Ti časovi nam omogućavaju da radimo. U seoskim kućama ima jako puno posla i žena često ne može da stigne da se bavi slikarstvom. A kada je žena na času, onda je to vreme koje tu provodi – samo njeno, i posvećuje ga isključivom svom hobiju. Svako može da radi sa svojim radovima šta hoće. Ja do sada nisam ništa prodavala, svoje slike ću uglavnom pokloniti članovima porodice i prijateljima“, objašnjava naša sagovornica.

U početku je, kaže Nada, morala i porodici da objasni odakle ideja da počne da slika.

„Kada sam rekla da ću da počnem da slikam i da krenem na časove slikrastva, u kući su mi se prvo svi smejali, a posle su to prihvatili. Bilo im je smešno što sam u 61. godini ponovo postala đak“, dodaje Nada.

„Počeo sam da slikam, jer drug nije verovao da znam da crtam“

I Dragomir Mavrenski je slučajno postao slikar.

“Nekoliko godina unazd slikam. Ja sam slikar amater. Počeo sam time da se bavim tako što smo drugar i ja sedeli kod mene, pili kaficu i gledali nešto po intrnetu. Videli smo neku sliku koja je koštala 10000 dinara. Ja sam mu tada rekao da to isto mogu da naslikam za sat-dva. On mi nije verovao i ja sam uzeo jedan papir i skicirao to što smo gledali. On se iznenadio time što sam ja uradio i pitao me zašto ja ustvari ne slikam. I tako sam ja počeo da radim na šperploči, lesonitu… To mi je jeftiniji materijal za rad“, počinje svoju priču Dragomir Mavrenski, član udruženja Melenački talenti.

„Uglavnom radim naše banatske motive. Nisam išao u školu za slikara, to mi je hobi. Neke slike poklanjam, neke prodjem da bih kupio materijal da ponovo radim. Idem po izložbama kada ih ima. I kačim slike na fejsbuk, sakupljam lajkove“, dodaje kroz smeh naš sagovornik.

Dragomir kaže da njegove slike uglavnom kupuju stariji ljudi, jer oni vole banatske motive.

„Nije to neka velika prodaja, ali mogu da obezbedim novac za materijal. Ljudi nemaju para za kulturu. Ovakve slike koštaju po 30-40 evra, ali retko ko hoće danas da izdvoji novac za sliku. Jer im novac treba da mogu da prežive. Prodajem slike i na limundu i kupindu. Početna cena bude oko 1000 dinara, a na kraju se izlicitira na 3000 do 5000 dinara. Tako sam možda, za 2 godine, prodao nekih 10-ak slika“, objašnjava Dragomir.

Melenački talenti slikaju apstrakciju, mrtvu prirodu, ikone…

Ni Sanja Jovanov nema dug staž kada je reč o slikanju.

“Slikarstvom se bavim kratko. Podržavam svoju sestričinu Natašu Jovanov koja se time bavi od malena. Oduvek sam bila uz nju. I sada se zaista vidi napredak u njenim radovima. Najčešće slikam apstrakciju. Mogu da radim i pejzaž i akvarel…“,  kaže Sanja Jovanov, takođe, član udruženja Melenački talenti.

„Mnogo sam naučila na sekciji. Prvo što sam naslikala su bile neke sveće – mrtva priroda. Najteže mi je bilo da naslikam Hitanu, devojku romkinju. Tu sliku sam slikala baš dugo. Ona je za mene vizija žene koja nosi sve. I moram da kažem da uvek na svojim slikama vidim neke nedostatke i težim da budu što bolje“, dodaje naša sagovornica.

Član likovne sekcije je i Nataša Beljin.

“Završila sam srednju dizajnersku školu u Novom Sadu i od aprila prošle godine sam na časovima kod profesora Krznarića. Tehnika koju radim je ulje na platnu. To najviše volim da radim. Slikam sve što mi se svidi. Uglavnom pronađem fotografiju na internetu koju ja posle naslikam. Još kao mala sam volela da crtam i slikam“, kaže Nataša Beljin.

„Želim da naučim da radim ikone i da usavršim svoj rad. Neke slike sam i prodala, ali imam i dosta slika kod kuće koje sam uramila i ostavila. Prodaja uglavnom ide preko preporuke. Želim da sakupim što više slika i da napravim samostalnu izoložbu“, dodaje ova članica udruženja Melenački talenti.

„Deca su mi kupila pribor za slikanje, kada sam otišla u penziju“

Za razliku od prethodnih sagovornika Đurđica Vujanov slika poslednjih 5 godina.

„Najčešće radim suvi pastel, mada slikam sve tehnike i ulje i akvarel… Išla sam u školu kod Aleksandra Kačara. Penzioner sam. Imam dve pohvale, imam i zajedničke izložbe iza sebe. Na mojim slikama je uglavnom mrtva priroda. Ima i slika koje skidam sa interneta, gledam, pa nešto ukradem sa njh i nešto sama ubacim i tako iskombinujem svoju sliku. Slike za sada uglavnom čuvam kod kuće, nisam još ni jednu prodala. Radim i ikone. Dosta sam uradila ikona. E, to sam poklanjala. Imam rodbinu u inostranstvu i uvek im nešto od mojih radova poklonim kad dođu da ponesu“, kaže Đurđica Vujanov, član Melenačkih talenata.

Ni Đurđica nije školovani slikar.

„Ja sam još u mladosti volela da slikam. Pošto sam radila, nisam imala vremena da se tome posvetim. Kada sam otišla u penziju, sinovi su mi za rođendan kupili platno, boje i četkice i rekli su mi „e, sad imaš vremena i ima da počneš da radiš to što voliš, da slikaš“. I tako je sve počelo. Ljudi se sada iznenade kad vide šta radim, jer nikada nisam pokazivala da imam sklonosti ka slikanju. Ali, kažem to je oduvek čučalo negde u meni i to sam želela“, objašnajva naša sagovornica.

„U kući nas je šestoro, ali uvek nađem vremena za slikanje. Koliko će mi vremana trebati da nešto naslikam, zavisi od toga šta radim. Za ikone treba jako puno vremena, jer se to radi precizno i po pravilima koja moraju da se ispoštuju. Neke druge slike se urade čas posla. Meni je, kažem, najdraži suvi pastel, jer su to boje kao krede i to se najviše onda prstima radi. Nijansira se i mešaju se boje i to lepo na kraju ispadne“, dodaje Đurđica.

Neki članovi udruženja Melenački talenti imaju veliki broj izložbi iza sebe

Melenači talenti su okupili i one koji slikaju i po nekoliko decenija i koji imaju mnogo izložbi iza sebe. Među njima je i Zorica Stanić.

„Slikarstvom se bavim odavno. Od 1996. kada mi je sin krenuo u školu. Iz sebe imam dosta nagrada. Imala sam samostalne izložbe i nekoliko kolektivnih. Imala sam prezentaciju slika u Briselu, gde je trebalo da imam i izložbu. Ali, nažalost, ta izložba nije održana jer nisam imala neka dokumenta koja su mi bila potrebna da bi slike mogle da idu preko granice. Tu sam se malo bila razočarala… Dosta slika smo predstavili u Balatonu na takmičenju, pa u Vršcu“, počinje svoju priču Zorica Stanić.

„Ja volim akvarel i to je nešto što mene obeležava. Dopalo mi se da radim i mozaike. Radila sam i temperu, akril, sada treba da radim jajčanu tehniku slikanja ikona… Kad god krenem u neku školu slikanja, ja ono što sam ranije naučila stavljam sa strane, jer svaki profesor ima svoj neki način rada“, dodaje naša sagovornica.

„Nagrađene slike ne prodajem“

Nagrađene slike Zorica ostavlja, jer one za nju imaju posebno značenje. Ostale prodaje.

„Jako je važno biti u toku da biste mogli da nađete kupca, tj. da bi ljudi koji su zainteresovani za slike videli vaš rad i eventualno ga kupili. Zbog toga treba učestvovati na svim tim izložbama i takmičenjima. Tu ljudi mogu da vas vide. Ja sam sa sela. Mi se ovde svi znamo i ovde se vrlo brzo zasitimo istih radova. Onda morate da idete korak dalje, da vas drugi vide. Malo se teže prodaju slike, ali mogu da se pronađu kupci. Izložbe su mesto gde možete da vidite koliko ste napredovali, da se uporedite sa drugima, da vidite gde vam je mesto“, objašnjava Zorica.

„Slike koštaju zavisno od veličine, tehnike, kupca… Moje idu od 50 do 100 evra. To je za uramljene akvarele… To je i uspomena i ukras za one koji to vole. Dešava se čak i da se isti kupci vraćaju i da uzmu još slika. Probala sam da prodajem slike i preko društvenih mreža, ali treba vremena, a ja imam porodicu… To mora da se radi s pažnjom, da pratite šta se dešava… Pošto mi to oduzima puno vremena odustala sam od toga“, kaže naša sagovornica.

„Slikam apstrakciju, ali kroz ikone“

I Verica Beljin Lončarski iza sebe ima zavidan broj izložbi.

„Slikanjem se bavim od 1989. godine, a od 1990. se bavim ikonopisanjem, jer sam dobila blagoslov vladike. Imam 4 samostalne i 60-ak grupnih izložbi. Sada najčešće slikam apstrakciju. Ikone su mi trenutno podslike za apstrakciju. Na taj način želim da pokažem širinu i slobodu slikanja… Imala sam i izložbu na tu temu. Posetioci nisu očekivali da će videti to što sam izložila, očekivali su klasične ikone. Kada su videli radove, prvo je usledio kratak šok kod njih, a kasnije su stigle burno pozitivne kritike. To je i mene iznenadilo, da su ljudi prihvatili na taj način moj rad“, kaže Verica Beljin Lončarski, član udruženja Melenački talenti.

„Drago mi je što su me moji Melenčani pozvali u sekciju. Vidim da u selu ima dosta ljudi koji lepo rade i koriste različite tehnike i stilove. Ja koristim tuš, akril, uljane boje, akvarel… Kombinujem sve tehike da bi se određenim postupcima na kraju dobio određeni efekat“, dodaje naša sagovornica.

I pored dugogodišnjeg slikarskog staža Verica i dalje želi da unapređuje svoje znanje i veštinu.

„Mislim da ću se uskoro vratiti sa apstrakcije na neki drugi pravac. Imam nešto već zamišljeno, ali polako… Nisam zadovoljna svojim znanjem portreta. Ljudi kažu da je dobro, ali ja mislim da može mnogo bolje. Volela bih da to još jednom prođem kroz školu. Moram da vam kažem da su umetnici često puta sujetni. Ne vole da čuju komentare, kritike na svoj rad“, objašnjava Verica.

„Slike pravim od onoga što je nekome smeće“

Branko Adamov kaže da je slikanjem praktično počeo da se bavi još u osnovnoj školi.

„Dobro nisam tada bio pravi slikar, ali sam bio đak generacije u likovnom. Mada imao sam jedinicu, nisam hteo da radim. Pokazivao sam da to mogu da radim, ali nisam slikao”, počinje svoju priču Branko Adamov.

“Slike sam ozbiljno počeo da radim 1999. To je bilo ulje, akvarel, sve i svašta. Boje nisu mogle da se nađu. Ja sam bio jedan, ne čak ni od prosečnih, nego malo lošijih slikara u toj tehnici. Kako nisam mogao da nađem boje, počeo sam da ubacujem na moje slike prirodne materijale. Ali, ne u primarnom obliku nego prerađene. Boje sam počeo da stvaram sam od prirodnih materijala. Imam neke 3-4 slike koje imaju kombinaciju i boje i ovog materijala. Onda sam prešao isključivo na ovu tehniku s tim prirodnim materijalima. Po tome sam specifičan”, kaže naš sagovornik.

“U pitanju je recikliran materijal iz naše okoline. Često puta kažem da je to sve ono što se počisti u nekom dvorištu. Ljudima govorim da kada počiste dvorište, ne bacaju to što su sakupili, jer će možda baciti jednu moju sliku. Kažem im da to donesu meni i da ću im uraditi sliku od toga”, dodaje Branko.

“Koristim flaše, drvo, perje, zemlju, trsku, kamen…”

Prvu sliku koju je radio u toj tehnici bila je vršidba na starinski način.

“To je bilo jedno seosko dvorište, deca svuda okolo, parna mašina koja se nekada koristila, kojih više nema. Tu sliku sam radio za takmičenje, i pokazalo kao dobar potez. Na međunarodnoj izložbi, među 1700 izlagača ja sam pobedio. Kada nađem nešto od materijala, što god me asocira na nešto i može da se iskoristi, ja to iskoristim. Recimo uzimam stare flaše koje meljem na mašini koju sam napravio i dobijam prah. Od jedne flaše mogu da dobijem tri različite nijanse. Koristim zemlju, perje… Gledam da na slici to bude identično kao u prirodi. Recimo, ako na slici prikazujem neku zemlju onda će i materijal za nju biti prava zemlja iz prirode. Ako je u pitanju roda, nju ću uraditi od perja. Drvo je od drveta. Ako je u pitanju seoska kuća, nju radim od trske”, objašnajva naš sagovornik.

“Do sada nisam prodavao slike”

Branko do sada nije prodao ni jednu sliku, a ima ih više od 60. U pitanju su veliki formati. Svaka je veća od kvadratnog metra.

“Bilo je ponuda za moje slike. Dolazila je jedna žena iz Čikaga koja je čula za mene. Ja sam tada imao samo 7 slika. Ona je htela da kupi dve, ali ja nisam želeo da prodajem slike. Rado bih ih ja prodao, jer pare uvek trebaju, ali sam bio svestan da neću moći nikada da uradim izložbu ako budem prodavao slike koje radim. Ne bih imao fond slika koje su mi neophodne za izložbu”, kaže naš sagovornik.

“Drugi put sam imao ponudu da idem da radim slike u jednom bečkom ateljeu. Ja sam im rekao da to ne mogu da prihvatim. Ja radim seoske motive koje vidim ovde. Odraz mog raspoloženja se vidi u mojim radovima. Kada sam tužan i neraspoložen ja pišem knjige, a kada sam raspoložen slikam. Kada bih otišao u Beč, nostalgija bi bila malo veća, tako da slike ne bih mogao da radim. Mogao bih samo da pišem. To me je sprečilo da odem”, dodaje Branko.

“Galerije uzimaju veliki procenat za posredništvo”

Naš sagovornik je često i nagrađivan za svoje radove. Sada već razmišlja o prodaji slika.

“Verovatno ću početi prodaju preko interneta. Ja ne mogu svoju sliku da ocenim. Imao sam prilike da u jednom ateljeu u Zrenjaninu prodajem svoje slike. Odneo sam u tu galeriju jednu sliku i pitali su me koliko mislim da ona vredi. Moja procena je bila 1000 evra. Napisali smo cenu, nakon nekog vremena pojavio se jedan čovek koji je hteo to da kupi. Međutim, kada sam čuo da mi za to traže proviziju od 300 evra, ja sam odustao od prodaje. Vlasnica je svoje slike prodavala po ceni od 3-4 hiljade dinara po slici, a koliko bi zaradila od mene. Rekao sam ne, hvala, ne prodajem sliku. Kada budem mogao sam da ih prodam ja ću to uraditi, ali ovako ne. Slažem se da posrednik uzme neki procenat, ali da to bude simbolično 10-15 posto, ali 30 je mnogo”, zaključuje naš sagovornik.

Sudeći po onome što smo videli, bez lažne skromnosti se može reći da Melenački talenti mogu slobodno da učestvuju na bilo kojoj izložbi sa bilo kojim majstorom slikarstva. I to kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Oni koji žele da vide radove ovih umetnika mogu to da učine ili na njihovim radionicama ili na nekim manifestacijama na kojima redovno učestvuju. Ove subote Melenački talenti predstaviće se i u Gradskoj bašti, a u okviru projekta Banatska bajka.