I love Zrenjanin

  • Home Interpoint
  • Aviv park Zrenjanin
  • Kuća zdravlja
Aktuelno

Događaje iz života melanački pisci pretvaraju u dela

i love zrenjanin tv

Lepi i manje lepi momenti u životu ostavljaju trag kod svakog pojedinca. I dok ih se većina nas najčešće sa srećom ili setom samo priseća, članovi udruženja “Melenački talenti” odlučili su da svoje uspomene pretoče u književna dela. Pisci iz ovog banatskog sela do sada su izdali nekoliko knjiga. A pišu i pesme i priče i romane.

Udruženje “Melenački talenti” osnovano je januara 2015. godine. Inicijator i jedan od osnivača je Miroslav S. Žarkov, andragog u penziji. Osnivačkoj skupštini je prisustvovalo čak 60-ak ljudi.

I Taxi Zrenjanin

Članovi udruženja podeljeni su u tri kategorije. Jednu grupu čine pisci, dugu slikari, a treću kreativni stvaraoci.

Dragan Majcen, Olgica Jevremov, Branko Adamov

Dragan Majcen, predsednik udruženja „Melenački talenti“, pisanjem se bavi dve decenije.

“Počeo sam da pišem 1996. godine, kada sam napisao nekih 90-ak strana. To mi se svidelo, pa sam nastavio da pišem. Bavim se uglavnom proznim delima. Za sada imam jednu izdatu knjigu i to, na žalost, u Italiji. Ona je bila proglašena u Udruženju književnika Italije knjigom godine, a zove se „Kako sam popio samog sebe“. Iako sam počeo da je pišem 1996, završio sam je tek prošle godine. Za tih 19,5 godina stvaranja napisao sam roman od 1700 stranica”, kaže Dragan.

“Druga knjiga je još u rukopisu, nije štampana. Zove se „Sveta vodica“. Autor sam nekoliko pesama i kratikh priča”, dodaje naš sagovornik.

U Italiji su svi primerci knjige rasprodati

Iako je u Italiji knjiga naišla na pozitivne kritike i dobar prijem publike, u Srbiji Draganova knjiga nije štampana.

“U Italiji mi žive rođeni brat i snajka. Oni su mogli finansijski da podnesu da se knjiga prevede na italijanski i da se izda 500 primeraka. Knjiga je stigla do nekih ljudi tamo koje književnost više interesuje nego neke ljude ovde u Srbiji. Svi primerci su prodati. Nema više ni jedne knjige u prodaji. Verovatno ćemo je doštampavati”, kaže Dragan.

Pisanje kao ventil za oslobađanje od stresa

Knjiga koju je napisao je neki vid hronike.

“Počeo sam tako što sam zapisivao događaje iz svog života i života moje porodice. Imao sam jedan ružan period u životu koji sam hteo da zaboravim. Kada sam se vratio sa nečeg mnogo ružnog, gde sam proveo 2,5 godine, zaposlio sam se. U firmi su se, kao i u mom privatnom životu, svakodnevno dešavale i srećne i tužne stvari. Da se to ne bi zaboravilo počeo sam da ih zapisujem. Pisanje je verovatno bio neki ventil da se oslobodim nekih zlih misli i stresa”, objašnjava naš sagovornik.

Stvarni događaji iz života – teme o kojima pišu “Melenački talenti”

Kako su se događaji ređali u realnom životu, tako su predstavljeni i u knjizi ovog pisca.

“Ono što se desilo 1997, pisao sam 1997. Kada je bilo bombardovanje, pisao sam o bombardovanju. Kada mi se rodio sin, pisao sam o tom događaju. Kada sam se ozbiljno razboleo 2003, pisao sam o bolesti. Kada sam godinu dana kasnije ozdravio, to je bila tema mog pisanja. Znači pisao sam o događajima tada kad su se dešavali. Kada mi je umro otac 2008, deo u knjizi posvetio sam tome. Moje sećanje je bilo prilično sveže, samo nekoliko dana od tog događaja. Imam i tekst koji je autentičan razgovor sa banjske terase između mene i jednog starijeg gospodina. Čim smo se razišli ja sam požurio da to zapišem da ne bih nešto zaboravio”, dodaje Dragan.

Knjiga je, kaže, protkana različitim emocijama.

“Emocija može biti pozitivna i negativna. Zavisi sa kim sam bio i šta se tada dešavalo. Emocija kada se posvađam sa ženom je takva kakva je, emocija kada umre otac je skroz drugačija, emocija kada se rodi dete je opet neka treća… Jednostavno pišem o tome”, kaže naš sagovornik.

Pesme o banatskim običajima

Za razliku od Dragana, Olgica Jevremov, piše isključivo poeziju.

“Dve godine sam član udruženja “Melenački talenti”. Pišem već 10-ak godina, ali je moja prva knjiga tek sada izašla. Imam preko 90 pesama. Očekujem svakog dana katalogizacioni broj, pa ćemo štampati pravu knjigu, ovo je samo privremena”, kaže Olgica.

I ona inspiraciju za svoja dela nalazi među svojm najmilijima.

“To su emotivne pesme. Teme su obično rođendani, slavlja, slave, nedostatak dece kada su bili na studijama. Inspiraciju nalazim i u mnogim emisijama. Kada vidim, na primer, trudnicu, ja napišem pesmu o trudnoći. Pišem i lalinske zdravice. Sve što je sa ovog našeg podneblja. Uglavnom pišem o životu”, dodaje naša sagovornica.

Reči pesama same nadolaze

Pisanjem je počela da se bavi sasvim slučajno.

“Nisam spavala jedno 3-4 meseca noću, idu mi reči, idu reč i ujutru se, naravno, ničeg se ne sećam. Tako je bilo sve dok jednom nisam shvatila da meni to nešto ukazuje i onda sam počela da pišem. Onako kako misli nadolaze, tako sam zapisivala. Nikada nisam radila neke ispravke. Pišem, što se kaže, na prvu loptu. Jednostavno, to dođe i prođe. Ako ne zapišem nema više”, kaže Olgica.

Za pesmu je nekad potrebno svega nekoliko minuta

Prve tri pesme je napisala istog dana. I to 9. juna. Seća se tačno svega, jer je tog dana rođendan njene ćerke, koja je u to vreme bila na studijama.

“Dešava se da za jedan dan napišem nekoliko pesama, a dešava se da danima ništa ne napišem. Tog dana deca nisu bila kod kuće, inspirisao me je ćerkin rođendan i nemogućnost da je tog dana vidim. Napisala sam prvo pesmu posvećenu ćerki, pa sinu, pa zajedničku – “Nedostaju mi moja deca”. To je sve bilo u roku od 10-ak minuta. To je ili – ili. Ili ima inspiracije ili nema. Posle toga su se nizale prilike – rođendani, rođenja dece, krštenja, svadbe”, objašnjava naša sagovornica.

“Nekada se samo desi da mi dođe inspiracija i neka ideja i ja sednem i napišem pesmu. Bez povoda. Dovoljno je da čujem neku rečenicu ili reč koja me inspiriše da napišem pesmu. Sve pesme su od srca pisane. Onako kako ja to osećam. To su čitali prijatelji i kod svih su moje pesme izazivale neke emocije. U suštini sve moje pesme su pozitivne, vedre i emotivne. Nekada čak izazovu i suze, radosnice”, dodaje Olgica.

Knjiga je trajna uspomena za buduća pokolenja

Član udruženja “Melenački talenti” postala je nakon sastanka na kojem je predstavila svoj rad.

“Prvi put sam došla na sastanak udruženja, samo da bih od ljudi koji su u sekciji pisaca čula da li moje pesme nešto vrede ili ne. Ja sam pisala, a nisam znala kako će ljudi to da ocene. Predsednik mi je rekao da svaka pesma, koja izazove emociju kod čitaoca ili slušaoca, vredi. Njemu su se prvom svidele moje pesme i on je i bio inicijator da se knjiga izda. Sveska sa rukopisima je sveska, a knjiga je knjiga. To je nešto što će omogućiti da moj rad ostane trajna uspomena i deci i ostalim pokolenjima. Do pre nekoliko meseci nisam ni pomišljala da ću izdati knjigu. Nastaviću da pišem i dalje”, kaže Olgica Jevremov.

Prvi radovi nastali još u osnovnoj školi

Još u osnovnoj školi Branko Adamov je napisao prvu pesmu. Sada već ima nekoliko izdatih knjiga.

“Pisanjem se bavim od drugog  razreda osnovne škole. I dan danas pamtim šta sam tada napsao. U trećem razredu sam već imao jedan ozbiljniji rad. Jedna školska drugarica je, na žalost, umrla i mi smo svi pisali o njoj. Nakon toga duži period nisam pisao. Međutim, s godinama je počela da me stiže nostalgija za detinjstvom i onda sam počeo da pišem. Godišnje u proseku pišem po jednu knjigu. Izuzetak je bila jedna godina kada sam objavio dve knjige. Trenutno imam 5 knjiga poezije i tri romana. Naslov devete knjige koju pišem je “Suze i smeh”, kaže Branko.

Tužne uspomene iz detinjstva

Teme o kojima piše su najčešće sudbine ljudi.

“Moja dela su tužna. Uglavnom rasplaču čitaoca i ljude koji slušaju šta sam napisao. Čak se i ja često rasplačem. Sam nikada ne prezentujem to što pišem, već uvek nađem nekog ko će to da čita na promocijama. Priče obično taknu ljude u dušu”, objašnjava naš sagovornik.

“Teme su u 90 posto iz mog ličnog života. Uglavnom je reč o mom detinjstvu. Ono nije bilo baš srećno koliko se sećam. Da je možda bilo malo lepše, verovatno nikada ne bih ni počeo da pišem. Kada počnem da pišem, ne treba puno da smišljam. Obično to radim kada naiđem na neko nerazumevanje kod prijatelja ili nekih drugih ljudi, kada me neko uvredi, ne namerno, onako nehotice, da oni to i ne osete. To me najčešće podstakne da pišem”, dodaje Branko.

Pesma treba da bude u rimi

Kao i romani i njegove pesme su tužne.

“Kada pišem poeziju to je u rimi.  Ima ljudi koji pišu prozno delo, koje vizuelno izgleda kao poezija. To ne praktikujem. Mislim da poezija mora da ima rimu i neki svoj takt i ritam. Ne zalazim u tematiku o kojoj će se pisati, već samo pričam o tome kako po meni poezija treba da izgleda”, priča naš sagovornik.

Od pisanja u Srbiji teško da može da se živi

Ovaj pisac kaže da od prodaje knjiga u Srbiji retko ko može da živi.

“Prvu knjigu sam prodavao i to je išlo jako dobro. Mada ja ne živim od prodaje knjiga. Ja sam građevinski radnik, time se bavim i od toga sam živeo. Jedino sam od te prve knjge imao neke koristi. Prodavala se lepo i mi smo nekoliko meseci dobro živeli od toga. Ostale knjige nisu bile tako tražene. Uglavnom sam ih delio”, objšnjava Branko.

Savremene generacije sve manje čitaju

I dok se u našoj zemlji vodi polemika oko toga da li su knjige skupe ili ne, u svetu se mnogo više novca izdvaja za kulturu.

“Knjiga u Italiji može da se kupi i za 20 i za 900 evra. Tamo knjiga, ipak, ima veću vrednost nego u Srbiji. Za to nisu zaslužni Italijani, nego smo mi ovde krivi. Ovde je knjiga postala nešto što više nije vredno pažnje. Mislim na knjigu u svom papirnatom obliku. Dolaze savremene generacije koje koriste internet, društvene mreže i komunikacija se svela na to dopisivanje. Na pregledavanje obaveštenja. Ali, neko prozno delo od nekoliko stotina strana današnji mlad čovek nema volju da čita na računaru. A kamoli da knjigu uzme u ruke”, kaže Dragan Majcen.

Zbog toga je i svoje novo delo posvetio mlađim generacijama.

“Knjiga „Sveta vodica” je malo više filozofski nastrojena. To su neka moja razmišljanja čak i o nekom budućem vremenu, šta bi moglo da bude. Pokušao sam da objasnim nekim mlađim generacijama da se ne vrti svet samo oko fejsbuka. Poruka mladima je da uzmu knjigu u ruke. Naravno ako ne govori o nekim zakonom zabranjenim stvarima. Svaka knjiga koja se pročia je dobra. Najgore su one knjige koje godinama stoje na policama i koje niko ne čita. To su mrtve knjige”, dodaje naš sagovornik.

I pored kompjutera treba pisati olovkom 

Korišćenje novih tehnologija dovelo je do toga da ljudi počnu da zaboravljaju da pišu.

“Dobar deo prve knjige sam pisao u rukopisu. Kada sam jednog dana shvatio da čak 25 dana nisam uzeo olovku u ruke, sam sam sebe išamarao. Tih dana sam koristio samo tastaturu. Iako se služim s oba pisma, u jednom momentu sam shvatio da ne mogu da se setim kako se piše ćirilično pisano malo slovo đ. I onda sam pomislio “da li sam ja normalan? Počinjem da zaboravljam da pišem slova, jer samo kucam na tastaturi”. Onda sam tu tastaturu gurnuo od sebe, a knjigu sam pisao rukom. Na kraju sam to prekucavao”, kaže Dragan.

“Mislim da nam je zbog ovih novih tehnologija, jezik prilično oštećen. Uvode se skraćenice, engleske reči. Dosta čitam kolumne i knjige Ivana Klajna i Jovana Deretića, koji je napisao Istoriju srpske književnosti. Tu svašta može da se nauči”, dodaje naš sagovornik.

“Melenački talenti” čuvaju jezik i kreativnost

Upravo su očuvanje jezika i podsticanje kreativnosti najvažnije stvari kojima se članovi udruženja “Melenački talenti” bave na svojim radionicama.

“Imamo ciljane teme. Organizujemo veče proze, poezije… Imamo večeri na kojima komentarišemo i polemišemo o određenim piscima, kao što su Tagore, Dostojevski… Radimo i to da svako uzme i pročita po jedan odlomak, a onda svi zajedno to komentarišemo. Diskutujemo i o našim delima. Održavamo književne večeri. Ne bude tu puno posetilaca, ali mi idemo na kvalitet, a ne na kvantitet. Književne večeri isto držimo i za petoro i za 50-oro ljudi. Smatramo da su ti ljudi koji su prisutni, došli jer ih to interesuje i nemamo pravo da to ne ispoštujemo. Ja bih, i da je jedan čovek ispred mene, isto čitao ako sam to najavio. Čak smo radili i to da knjiga ide u publiku, od posetioca do posetioca, da oni nešto pročitaju i da to svi komentarišemo”, objašnjava Dragan.

Udruženje “Melenački talenti” je do sada organizovalo dve slikarske kolonije u Banji Rusanda u Melencima, preko 40 književnih večeri i 80-ak predavanja iz oblasti književnosti, slikarstva, muzike. Potpisalo je Protokol o saradnji i Ugovore o bratimljenju sa Književnim klubom „Ivo Andrić“ iz Zemuna i sa Književnom omladinom Srbije. Članovi udruženja aktivno pomažu u organizaciji Sajma meda, pčelarstva i pčelinjih proizvoda u Melencima i organizovanju „Pudarskih dana“ sa vinogradarima. Takođe, učestvovali su na brojnim festivalima u Zemunu, Beogradu, Novom Sadu, Mokrinu, Kikindi.

 

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh