I tata je važan u odgajanju deteta od prvog dana isto koliko i mama

Zabluda je da su očevi manje važni za odgajanje deteta u najranijem uzrastu. Struka ukazuje da su deci podjednako važna oba roditelja. Zbog toga je nedavno u vrtiću „Bambi“ održana tribina pod nazivom “I tata je važan” na kojoj su se mogla čuti različita mišljenja dece uzrasta od tri do šest godina o tome šta za njih predstavlja tata, a šta mama. Možda i neočekivano na tribini je bilo prisutno 40-ak roditelja i to uglavnom očeva. U isto vreme dok je trajala tribina, za decu je bila organizovana radionica „Logoped-i-ja“ na kojoj su deca koja ne idu u vrtić mogla da se upoznaju sa logopedom.

U razvojnoj psihologiji, naučnim istraživanjima i svakodnevnoj praksi tata je do nedavno bio zanemarena tema. Savremena istraživanja pokazuju da je uloga oca u odrastanju deteta jednako važna kao i uloga majke. I to od samog rođenja, pa čak i dok je beba u majčinom stomaku. Zbog čega je važno da se tate uključe aktivno u odrastanje dece moglo se čuti na tribini pod nazivom “I tata je važan”.

“Koleginica Natalia Luiza Markov i ja održale smo tribinu za roditelje pod nazivom „I tata je važan“. Glavna poruka za roditelje jeste da su deci potrebna oba roditelja. Da svaka pesma bolje zvuči ako je pevana jedinstvenim roditeljskim glasom. Da roditelji nastoje da nađu balans u svom odnosu prema detetu. Da mama nikako nije važnija od tate. Da su oba roditelja jednako važna i da najviše što tata može da učini za decu jeste da voli njihovu majku. Isto važi i za majke. Za oba roditelja je najvažnije da iznad svega vole svoju decu. Da svoju roditeljsku ulogu uzdignu u svim životnim situacijama iznad drugih uloga“, objašnjava Olgica Babić Bjelić, psiholog Predškolske ustanove.

Detetu su jednako potrebni i tata i mama

Na tribini je bilo 40-ak roditelja. Većinu su činili očevi.

“Mi smo iznenađeni što je veliki broj očeva došao. Tribina je bila namenjena roditeljima oba pola, jer je bilo nečega što mislim da bi i mame trebalo da čuju. Recimo, mlade majke bi od početka trebalo da uključuju svoje partnere u negu i vaspitanje deteta, jer je značajno da se od početka bebinog života oba roditelja u to uključe. Kada tata digne dete u naručje ono vidi svet na drugačiji način. Kada tata progovori njegov glas je različiti od maminog. Kada tata kupa, to je drugačije, nego kad mamina nežnija ruka kupa. I sve je drugačije i lepše kada je i tata tu“, objašnjava naša sagovornica.

„Detetu su potrebni i jedan i drugi roditelj i jedan i drugi način na koji će da sagledava svet. Mi smo govorili o tome da u svetu u kojem postoje oba pola može da bude nedovoljno dobro, da ne kažem štetno, ako dete nema obrasce tj. modele ponašanja predstavnika i jednog i drugog pola“, dodaje Babić Bjelić.

Za decu je jako važno da se od početka bebinog života oba roditelja uključuju podjednako u sve aktivnosti.

„Ritam života nameće svoje obaveze, ali kad god je tata tu i kad god može da bude prisutan bitno je da bude prisutan na kvalitetan način. To srpski rečeno znači da se posveti deci. Da se, kada se igra, igra i srcem i dušom i da bude tu. Tata ima pravo da bude umoran, kao što i mama ima pravo da bude umorna, ali i tako umoran može da prigrli svoje dete i da kaže „tata je jako umoran, igraj se tu tiho pored mene“. Dete će osetiti tatinu blizinu, tatino prisustvo i sigurnost i biće srećno i zadovoljno“, objašnjava naša sagovornica.

Roditeljstvo se ne uči u školi, već kroz životno iskustvo

Škola za roditeljstvo ne postoji. Ali je jako važno da učimo iz grešaka koje kao roditelji činimo.

„Suština je da kada vidimo šta smo proizveli nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem, razmislimo o tome i da zajedno sa drugim roditeljem to rešimo. Jako je bitno da se usklade i ograničenja koja se postavljaju i dozvole koje se daju deci. Veoma su važne pohvale i podsticaji. Ako danas dete nije uspelo, primera radi, da zaveže pertle treba mu reći „vežbaćeš pa ćeš uspeti“. Ako nije uspelo da napravi kulu od peska da je savršena, pa gde piše da mora da bude savršena? Treba da imamo na umu da je vaspitanje proces, da je to priprema za samostalan život dece u ljudskom društvu i da nigde ne piše da vaspitanje treba da bude teško, dosadno, kažnjavajuće. Važno je da postoje zabrane i ograničenja, jer deci trebaju granice da bi se u njima osećala sigurno“, ističe psiholog Predškolske ustanove Zrenjanin.

„Moj tata je debeo, ali je najlepši“

Tokom tribine bili su predstavljeni odgovori dece na različita pitanja.

„Pitanje u našem istraživanju je bilo šta najviše deca vole da rade sa tatom, a šta sa mamom. Ispostavilo se da deca, i devojčice i dečaci, vole sa tatama da borave na otvorenom, da učestvuju u radnim aktivnostima. „Kad tata seče drva, ja pomažem“, „kada tata radi u garaži, ja prinosim alat“. Žele da budu angažovani. Tu su svakako fudbal i kod dečaka i kod devojčica, košarka, odbojka… Sve što može da zadovolji detetovu potrebu za kretanjem, za razvojem mišića, za sagledavanjem sveta iz različitih uglova, i što može da ih osnaži i podstakne da ostvare više. Jedna devojčica je rekla da voli više da ide na igralište sa tatom, jer je on pušta da se penje više nego mama. I kada nismo savršeni, mi smo našoj deci savršeni. Na pitanje kakav je tvoj tata, nekoliko četvorogodišnjaka je reklo „moj tata je debeo, ali je najlepši“, kaže Babić Bjelić.

„Deca gledaju očima srca. Kako se mi prema deci odnosimo, tako će se oni odnositi prema drugim ljudima i što je jako važno prema svojoj budućoj deci. Jako je važno da se zna da podižući svoju decu mi podižemo svoje unuke“, naglašava naša sagovornica.

Kada su očevi odsutni dečaci su u proseku više nesrećni, tužni, depresivni, zavisni, hiperaktivni i pokazuju tendenciju ka antisocijalnom ponašanju. S druge strane kada tata nije prisutan u životu devojčice ona češće postaje prekomerno zavisna, ima emocionalne probleme kao što su anksioznost i depresija, a javljaju se i problemi u kontaktu sa muškarcima.

Tata troje dece je bio učesnik tribine

Među učesnicima tribine bio je i Filip Darijević iz Zrenjanina, otac troje dece. Dečaka Vuka i Ognjena koji imaju četiri i tri godine i bebe od pet meseci, koja je takođe bila na tribini.

„Žena je videla poziv za tribinu i radionicu za decu. Ona je bila sa dva starija sina na radionici sa logopedom, a ja sam sa bebom bio na tribini pod nazivom „I tata je važan“, tako da smo došli svi zajedno. Iskreno, nismo znali šta da očekujemo od radionice i tribine. Bilo je korisnih stvari. Za roditeljstvo nema škole, ali je dobro da se ponekad podsetimo na neke stvari koje su nam pred očima. Mogu da kažem da je bilo korisno to što smo čuli“, kaže Filip Darijević.

„Čuli smo ovde dosta toga što znamo, ali što se često u ovoj brzini življenja zaboravi. Supruga i ja se trudimo da sve radimo zajedno. Naravno, sem kada sam odsutan zbog posla. Pokušavam da budem maksimalno aktivan roditelj uz ženu. Majka je definitivno preuzela veći teret roditeljstva. Koliko vidim u današnje vreme su i očevi sve aktivniji u roditeljstvu, što je pozitivno. Nema podele poslova na striktno muške i ženske. Sve radim zajedno, dopunjujemo se, pomažemo se… Bude da ja izađem sa dečacima, a da mama ostane sa devojčicom, ali se trudimo da većinu vremena provodimo svi zajedno. Sve se u hodu dogovaramo i svi sve radimo“, objašnjava naš sagovornik.

Ko je logoped i šta on radi?

Dok su roditelji bili na tribini „I tata je važan“, deca su vreme provela uz logopede Predškolske ustanove na radionici „Logoped-i-ja“.

„Cilj radionice je bila stimulacija govorno jezičkog razvoja, razvoja fine motorike šake i da se deca upoznaju sa logopedom. Radionica je bila namenjena deci do 6,5 godina koja nisu uključena u predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Reakcije dece su bile odlične. Deca su se uključila, radila su, bila su aktivna… Mnogi su se prvi put danas susrela sa logopedom. Većina njih nije znala ko je logoped i šta radi. Imali smo odgovore da logoped popravlja krovove, da popravlja aparate… Ali, mislim da je bila dobra reakcija na priču o gospodinu jeziku. Deca su zaista imala interakciju sa nama. Takođe, svidele su im se vežbice grafomotorike. Deca je trebalo od plastelina da prave sitne kružiće i da lepe na oblike koji su bili nacrtani. Radionicu smo držale koleginica Gordana Srdanov i ja“, kaže Milica Malić logoped Predškolske ustanove.

„Mislim da je radionica uspela i da su i deca zadovoljna kao i mi. Verujemo da će opet doći kod nas. Roditelji su nas pitali za neke preporuke kako da rade sa decom kod kuće. Pripremili smo propratni materijal za vežbice motorike govornih organa tako da smo to dali roditeljima da vežbaju da rade sa decom. Tu su objašnjene vežbe govornih organa kroz igru. To je ono što roditelji svakodnevno rade sa decom, ali treba da posvete malo više pažnje. Vežbice žvakanja, lizanja, duvanja balončića, oblizivanja… Da razvijemo muskulaturu govornih organa kako bi se kasnije proizvodili glasovi“, objašnjava naša sagovornica.

„Čim dete bude moglo da ide u vrtić mi ćemo ga upisati“

I tribina „I tata je važan“ i radionica „Logoped-i-ja“ deo su šireg projekta koji ima za cilj da podstakne roditelje da što ranije upisuju decu u vrtić.

„Mnogo nam je bilo lepo na radionici. Igrali smo se, družili smo se. Fascinirani smo kako je sve izgledalo. Rado se odazivamo ovakvim radionicama. Moje jedno dete ima 5 godina i ono ide u vrtić. Sada ima boginje, pa nije mogao da dođe na radionicu sa logopedom. Ovde sam došla sa mlađim detetom koje ima 2 godine. On još ne ide u vrtić, ali je plan da i njega upišemo u vrtić. Ja sam mislila da ga upišem od ove godine, ali uslov je da dete ima tri godine i da ne nosi pelene. On ne nosi pelene, ali oko njega ima dosta posla, jer još ne jede samostalno. Čim bude mogao da ide, upisaćemo ga u vrtić. Danas je crtao, pisao, igrao se, gurao je kolica“, kaže Arijeta Tolmač iz Taraša.

Nakon promocije projekta Inkuluzivnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja nekoliko dece je upisano u vrtiće

Od kako je pre mesec dana projekat Inkluzivnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja pokrenut u vrtiće se upisalo nekoliko nove dece.

„Promotivna radionica je održana 2. oktobra u igraoinici Čarolija. Bilo je prisutno 13-oro dece koja do sada nisu pohađala vrtić i osmoro ili devetoro roditelja, a bilo je i nekoliko dece koja su od septembra krenula u vrtić. Svrha te promotivne aktivnosti je bila da informišemo roditelje da smo počeli da realizujemo ovaj projekat. Neki od tih roditelja su u međuvremenu upisali decu u vrtić, a neki su odlučili da dovode decu na kratke programe i na radionice koje držimo poput ovih”, kaže Tatjana Lojović, koordinator tima za izradu i implementaciju projekta Inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje.

“U toku su dva kratka programa. Jedan je u Kulturnom centru pod nazivom “Muzika i pokret” koji realizuje pedagog za fizičko vaspitanje iz Predškolske ustanove Maja Šuica. Drugi program jeste “Mi kao umetnici” koji se održava dva puta nedeljno u MZ Nikola Tesla, a koji realizuju vaspitači Dragana Baždar i Slađana Rajlić. Na polovini smo tih kratkih programa, pa ćemo po završetku videti koliko će dece proći kroz ove programe. Za sada imamo po 20-oro dece koja nisu upisana u vrtiće na oba programa. Takođe, u MZ na Bagljašu smo imali jednu radionicu pod nazivom “Dugu produži sa nama se druži”. To je bila kreativna radionica igraonica. Tu su bila i deca koja nisu upisana u vrtić i ona koji su već u vrtiću i zaista su se lepo družili”, dodaje naša sagovornica.

“Želimo da Predškolska ustanova postane vidljivija u lokalnoj zajednici”

Na tribinu “I tata je važan” i na radionicu sa logopedima došli su roditelji i deca iz Taraša.

“U mnogim naseljenim mestima nema vrtića, tako da deca zaista nisu uključena u bilo kakve aktivnosti Predškolske ustanove izuzev obaveznog pripremnog programa. Statistike čak kažu da nisu sva deca u Srbiji uključena u taj obavezni program. Mi kroz ovaj projekat želimo da povećamo obuhvat dece od 6 meseci do 6,5 godina koji će biti upisani u vrtić. Cilj i ovog i prethodnih projekata koje je Predškolska ustanova realizovala jeste da postanemo vidljivi u lokalnoj zajednici. Jer se tu uključuju druge institucije kao što su mesne zajednice, pozorište, Kulturni centar, Crveni krst, muzej, osnovne i srednje škole… Drago nam je što se sve druge institucije vrlo rado odazivaju kod ovakvih projekata koji su vezani za decu”, kaže Lojović.

Nije lako osmisliti aktivnosti kada ne znate dete i njegova interesovanja

“Roditelji kažu da im se sviđaju sve aktivnosti koje organizujuemo. Kažem već imamo i rezultate da se povećava broj dece koja se upisuju u vrtić. Stvarno se trudimo da osmislimo aktivnosti koje su malo drugačije. Teško je organizovati aktivnosti za decu kada vi ne poznajete decu, njihova interesovanja, niti poznajete roditelje. To je za nas uvek izazov. Recimo kod programa “Mi kao umetnici” se stalno trudimo da uvodimo nove tehnike i deca primenjujući te različite likovne tehnike izražavaju svoja neka osećanja… Nama je cilj da roditelji shvate koliko je bitno da dete, pogotovo od treće godine bude uključeno u kvalitetne programe predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Deca kroz zajedničku interakciju dete sa detetom, dete sa vaspitačem i dete sa roditeljem koji je prisutan na ovim radionicama mnogo bolje komuniciraju. Uvažavaju različitosti, kroz istraživanja brže uče i usvajaju znanja koja su sigurno i trajnija” zaključuje naša sagovornica.

U okviru projekta bi tokom novembra trebalo da se održi i radionica u saradnji sa Crvenim krstom. Takođe, na proleće će biti organizovane i radionice koje će podrazumevati obilaske značajnijih institucija po gradu kao što su pozorište, muzej, opština, ali i parkići…