Početkom godine grupa roditelja iz naselja Ruža Šulman došla je na ideju da uredi postojeći sportski teren u kraju kako bi njihova i ostala deca iz naselja imala bezbedan prostor za igru. Nakon obuke konkurisali su sa projektom ‘Drugari sa ruže’ kod Trag fondacije i dobili novac za ostvarenje svoje ideje. Ideju ovih entuzijasta podržala je MZ “Dositej Obradović”. Tokom maja i juna i roditelji i deca uložili su puno truda i svog slobodnog vremena kako bi se projekat realizovao. U poslednjih mesec dana na uređenim terenima održano je 13 različitih radionica na kojima su se deca igrala, družila, učila… Kako je izgledala realizacija projekta, šta su sve deca radila i da li postoje slične ideje za sledeću godinu pitali smo Miroslavu Kostić i Vanju Stankov, idejne tvorce projekta.
Šta su sve Drugari sa Ruže uradili kroz projekat?
Miroslava Kostić: Projektom Aktivne zajednice Trag fondacije uspeli smo da uredimo sportske terene u naselju Ruže Šulman i učinimo da ovo postane pravo mesto za odrastanje naše dece. Počistili smo terene, posekli opasno i trnjem zaraslo žbunje, odneli smo đubre koje se tu gomilalo godinama. Ofarbali smo zidić, golove, nosače koševa, postavili nove obruče i označili linije na terenima za košarku i odbojku. Sređivanje ovog prostora, koji je više godina potpuno zapušten, izaskivalo je vreme i naporan fizički rad. Našem volonterskom radu pridružile su se i ostale komšije i entuzijasti koji su prepoznali vrednost ove ideje i njen značaj za naselje i zajednicu.
Takođe, nacrtali smo poligon spretnosti za decu, postavili smo četiri klupe, dva stola i dve kante za smeće. Uspeli smo da pribavimo sve sportske rekvizite i materijal kako bismo uspešno realizovali radionice. Iznad svega, postigli smo da ovaj prostor oživi, da se druže i deca i roditelji i širi jedna pozitivna energija koja nam je svima preko potrebna.
Šta su sve uradili Drugari sa Ruže u svom naselju?
Kako je izgledala realizacija projekta?
Vanja Stankov: Realizacija projekta je tekla u tri faze. U prvoj fazi uređivali smo prostor, u drugoj fazi pribavljali neophodne rekvizite i materijal za radionice, a u trećoj organizovali sportske i edukativne radionice za decu.
Koliko su rigorozni finansijeri projekta kada je reč o sprovođenju ideje u praksi?
Vanja Stankov: Ne može se govoriti o nekoj rigoroznosti. Više je to jedna normalnost u funkcinisanju. Sredstva moraju namenski da se utroše po odobrenom projektu. Donatori definišu pravila i to mora da se poštuje. Ukoliko se u toku realizacije projekta javi bilo kakav problem, podrška od strane TRAG-a postoji i stalna komunikacija je uvek moguća tako da to u velikoj meri olakšava sprovođenje naznačenih aktivnosti. To mnogo znači pogotovo za one koji nemaju iskustva u pisanju projekata i realizaciji istih.
U kojoj fazi je sada projekat?
Vanja Stankov: Sada smo završili projekat Drugari sa Ruže. Radionice su bile organizovane skoro svake večeri na terenima u naselju Ruže Šulman. Deca su imala priliku da prisustvuju sportskim, edukativnim i kreativnim radionicama. Imali smo odbojku, košarku, rukomet, fudbal, tekvondo, poligon spretnosti, engleski jezik, pravljenje ramova, španski jezik, šah, pisma. Gost nam je bio i CEKOM sa muzičko dramskom radionicom, dok je gošća iz biblioteke priredila ekološku radionicu. Deca su uživala, a i mi roditelji sa njima.
Šta sve deca kroz ovakve radionice uče i rade?
Miroslava Kostić: Deca uče mnogo. Razvijaju kreativnost, pozitivan duh i stav. Uče da je zdravo baviti se sportom, pravilno se razvijaju, uče se disciplini, razvijaju socijalne veštine, grade timski duh. Iznad svega neprocenljivo je vreme koje provode sa roditeljima koji se pretvaraju u trenere, predavače i njihove uzore. Uče se da vole ovaj prostor, da ga održavaju i koriste na pravi način.
Komšije pozdravljaju ideju Drugara sa Ruže
Kako deca reaguju na to što ste im osmislili?
Vanja Stankov: Deca reaguju fenomenalno. Igraju se i druže i provode svoje slobodno vreme na otvorenom prostoru u druženju sa vršnjacima. Priključila su nam se i starija deca koja su zajedno sa mlađom učestvovala u radionicama. Poslednjih mesec dana postalo je uobičajeno pitanje “šta je večeras?”. Na radionicama je uvek bila vedra i prijatna atmosfera, kako među decom tako i među roditeljima. Nakon svake radionice deca su dobijala osveženje koje je za njih obezbedila HBC Coca Cola Srbija i slatkiše i slaniše koje je obezbedila firma Sinsa promet iz Zrenjanina.
Da li su na radionice dolazila samo deca sa Ruže ili i iz drugih delova grada?
Miroslava Kostić: Nažalost, korona je promenila tok mnogih aktivnosti pa tako i naših. Ove godine smo se ograničili na decu sa Ruže. Na radionicama je bilo prisutno obično od 15 do 30-oro dece. Realizacija radionica je pomerena zbog epidemiološke situacije na septembar umesto kraj jula – početak avgusta kako je prvobitno planirano. Sa radionicama smo počeli u trenutku kada je to bilo dozvoljeno i uz saglasnost roditelja.
Kakve su reakcije okruzenja, vaših komšija, na to što su Drugari sa Ruže do sada uradili?
Vanja Stankov: Okruženje odlično reaguje i podržavaju našu ideju. Stariji ne veruju da postoje mladi koji tako nešto rade. Posebno se raduju bake i deke koje ne mogu da trče za unucima, jer na ovim terenima mogu da ih puste da se bezbedno igraju. Mnogo nam znače podrška i pozitivna energija koju dobijamo kada čujemo komentare. Putem društvenih mreža za nas se pročulo i izvan Zrenjanina. Komenati su da smo “nestvarni”.
Deca žele da se produži projekat Drugari sa Ruže
Imaju li Drugari sa Ruže planove za nešto slično sledeće godine?
Vanja Stankov: Naravno da imamo. Projekat je prevazišao u velikoj meri početnu ideju. Pozitivne reakcije sugrađana ukazuju na to da bi trebalo nastaviti sa ovom praksom i u narednim godinama. Ideje postoje i treba da se realizuju. Zajedničkim snagama roditelja za decu svaka ideja je ostvariva, a posebno ona koja doprinosi vaspitanju i učenju dece pravim vrednostima i kvalitetnom provođenju slobodnog vremena. To je zadatak koji smo sebi postavili i koji ćemo se truditi da ispunimo.
Ni deca nisu krila radost i sreću zbog toga što su im Drugari sa ruže obezbedili ovog leta.
“Tereni su odlični. Ovde dolaze moji drugari iz komšiluka koje volim. Na terenima volim da igram fudbal, košarku i da se družim”, kaže Lazar Kostić, 6 godina.
“Na ternima je sjajno. Društvo je odlično, radionice su zabavne. Htela bih da se ovo ponovi i sledeće godine”, dodaje šestogodišnja Katarina Kostić.
.gif)
.gif)
