U Srbiji svake godine život sebi oduzme oko 1.300 ljudi. Čak polovinu samoubistava izvrše mladi. Zbog pokušaja suicida u Dnevnoj bolnici Odeljenja psihijatrije u Zrenjaninu godišnje bude primljeno 50-ak sugrađana. Zašto se ljudi odlučuju na ovaj korak, možemo li da prepoznamo osobu koja je spremna da digne ruku na sebe, kako smo prestali da slušamo jedni druge i koliko je korona uticala na stopu samoubistava pitali smo doktorku Veselu Jašin Laletin, šefa Odseka dnevne bolnice Odeljenja psihijatrije u Zrenjaninu.
Tek kada neko pokuša ili izvrši samoubistvo, čini se, okolina počne da razmišlja o signalima koje je ta osoba slala. Do tada mnogi od nas nisu obraćali pažnju na sitne znakove koji su mogli nekome da spasu život.
„Tokom 2019. smo imali oko 330 pacijenata na odeljenju. Među njima bilo je 50 pokušaja suicida. U doba korone Dnevna bolnica Odeljenja psihijatrije je iseljena iz svojih prostorija i premeštena u drugu zgradu sa drugim brojem postelja. Tako smo 2020. godine, kada smo radili smanjenim kapacitetom, imali 100 hospitalizovanih manje nego godinu ranje, ali je broj pokušaja samoubistava isti. Znači da se on održava i dalje. I za prvih šest meseci ove godine bilo je pokušaja suicida. Najčešće trovanjem, vešanjem, samozasecanjem… Za sada deluje da će biti približno kao prethodne godine, jer imamo podatak samo sa našeg odeljenja”, počinje priču Vesela Jašin Laletin, šef Odseka dnevne bolnice Odeljenja psihijatrije.
Samoubistvo je u Srbiji i dalje tabu tema
“Koliko je tačno pokušaja samoubistava ove godine teško je reći. Kao što je sam suicid jedna složena pojava u socijalnom, psihijatrijskom i teološkom pogledu tako je teško samoubistvo kao kategoriju naći u našim protokolima. Opšta bolnica „Đorđe Joanović“ je velika ustanova koja ima Urgentni centar sa prijemno trijažnom ambulantom, ima anesteziološku i psihijatrijsku ambulantu. Kada se dogodi pokušaj suicida, u zavisnosti od načina, vrste i vremena izvođenja, osoba nekada prvo završi u prijemno-trijažnoj ambulanti, a najčešće na Odeljenju anestezije gde se prvo pruža pomoć. U slučaju intoksikacije radi se ispiranje stomaka, ako su to ubodne rane pacijent se hirurški zbrinjava… Tek kasnije ta osoba završava na Odeljenju psihijatrije. To su pacijenti koji ulaze na više ulaznih vrata, tako da su i ti brojevi različiti zavisno sa kog odeljenja se to gleda”, objašnjava naša sagovornica.
U Srbiji je samoubistvo i dalje tema o kojoj se ne priča mnogo, tvrde stručnajci.
“10. septembar je međunarodni dan prevencije samoubistava. I tek tada, tih dana se otvoreno govori na tu temu. Samoubistvo je tabu tema. Niko ne želi o njoj da priča. Niko ne želi otvoreno i konkretno da pita pacijenta da li ima crne misli, da li ima loše misli, da li bi sebi nešto uradio… I kada je tužan, i kada je potišten i kada je u problemima retko ko iz okoline će direktno i otvoreno da ga to pita. Tek kada dođu kod psihijatra na razgovor, mi smo dužni da otvoreno i konkretno pitamo pacijente da li su poslednjih dana imali crne misli, suicidalne misli… Da li su imali ideja ili pokušaja suicida. Često tu budu i zasecanja koja možemo da vidimo ako pacijenta pregledamo”, ističe Jašin Laletin.
Na 100.000 stanovnika u Srbiji ima 17 pokušaja samoubistava
Stopa samoubistava u Srbiji je veoma visoka.
“Na 100.000 stanovnika imamo 17 pokušaja suicida. Ovo nije samo socijalno-ekonomski problem, jer neke razvijene zemlje, kao što je Južna Koreja, imaju mnogo veću stopu suicida nego Srbija. Znači, nije samo ekonomski momenat taj koji odlučuje da li će neko pokušati da digne ruku na sebe ili ne. Tu su i neke druge stvari. Znamo da je depresija, kao najčešće psihijatrijsko oboljenje, okidač za pokušaj samoubistva. Ali, to ne mora da bude pravilo. Nekada ljudi kada su u problemima u afektu, u trenutku podignu ruku na sebe, jer ne vide drugi izlaz iz tog problema, nemaju podršku okoline”, kaže naša sagovornica.
“U faktore rizika možemo da ubrojimo psihičke poremećaje – depresiju, zloupotrebu alkohola, psihoaktivnih supstanci… To su stvari koje “smanjuju kočnice” i tada čovek može da digne ruku na sebe. Tu su i različite traume – nasilje u porodici, zlostavljanje. Često se čovek u tom trenutku oseća nemoćnim i umesto da potraži pomoć pokuša suicid. Bilo bi dobro kada bi svaka osoba kada ima problem potražila savet ili pomoć. Treba da popriča sa najbližima, sa okolinom. Ako to ne urodi plodom, onda da potraži pomoć stručnjaka – da li psihijatra, psihologa… Bino je osobu saslušati. Bitno je osobu ne osuditi da je kriva kako bi iz te potištenosti, beznađa mogla da se povrati”, dodaje Jašin Laletin.
Mladi se sve češće odlučuju na suicid
Od 1.300 samoubistava u Srbiji godišnje, čak polovinu izvrše mladi.
“To je ono što treba da nas brine i da nas natera na razmišljanje kako da pomognemo tim mladim ljudima. Oni su anksiozni, nezadovoljni, izgubili su samopouzdanje, veru u sebe, često budu neprihvaćeni od zajednice, od društva, od roditelja… Nekada sa tom decom treba popričati, videti njihova osećanja, videti da lim je potrebna pomoć, jer imaju problem. Imam nekoliko mladih ljudi koji su samoinicijativno, bez da roditelji znaju, potražil stručnu pomoć, jer vide da su napeti, nezadovoljni, neispunjeni i neprihvaćeni od svoje okoline i kao takvi sebe vide drugačijim očima. Deca su samo deca. Mi kao odrasli treba da im pomognemo, da ih uputimo i da ih usmerimo da pronađu rešenja iz problema i da budu srećni, zdravi, nasmejani”, kaže naša sagovornica.
„Živimo u dobu u kojem tempo diktiraju društvene mreže. Mladi ne komuniciraju međusobno, uz to, imamo period izolacije kada nije bilo druženja, izlazaka, škole… Godinu i po dana deca nisu sedela u klupi. Oni su za kompjuterima, mobilnim telefonima… To je taj virtuelni svet u kojem se sve vrti, a ništa stvarno nije. Mislim da je tu negde koren svih problema, jer nema kontakta očima, nema razgovora za stolom, nema komunikacije… Kad vas neko pita kako ste, lakše je vam je da kažete da ste dobro, nego da objašnjavate šta vam sve nije potaman. U decu treba ulagati. Mi do skoro nismo imali dečijeg psihijatra. Sada možemo da se pohvalimo da imamo mladu koleginicu koja je otišla na specijlizaciju iz dečije psihijatrije i koja će, nadam se, da preuzme tu mladu populaciju. Ona će raditi prevenciju, a lečenje ćemo da ostavimo za neke kasnije dane“, ističe Jašin Laletin.
Samoubistvo kao apel za pomoć
U Zrenjaninu se na samoubistvo često odlučuju stariji sugrađani.
„Grad Zrenjanin je postao star grad. Imamo mnogo starog stanovništva. Ljudi žive sami, deca su im u inostranstvu. Oni su nemoćni, očajni i često pokušaju suicid u smislu apela. Traže pomoć, traže podršku da li je to od strane dece, društva… Mi to ne osuđujemo, pokušavamo da im pomognemo i da ih izvučemo iz tako teške situacije“, kaže naša sagovornica.
“Samoubistvo češće pokušavaju žene. Međutim, postotak izvršenja je veći kod muškaraca. U našoj zemlji najviše samoubistava ima na na severu Vojvodine u okolini Subotice, ali se to nekeko “širi” i u ostalim gradovima. Loše vesti, crna hronika su, nažalost, na prvim stranicama novina, u udarnim vestima na televiziji… To je nešto što se ljudima koji su očajni, u problemima nudi kao rešenje. Mislim da to moramo da promenimo i da počinjemo dan lepim vestima, pozitivnim mislima… Da bar na taj način pokušamo da pomogenemo nekome ko je u problemu. Nije sve crno, možda je i sivo, a možda postane i vedrijih boja”, objašnajva Jašin Laletin.
Moramo da počnemo da slušamo ljude oko sebe
Svako od nas može da prepozna osobu koja je spremna na suicid, kažu stručnjaci. Problem je što smo prestali da slušamo jedni druge.
„Svi mi, ako smo dobri slušaoci, lako ćemo zaključiti o čemu se radi. Danas, međutim, imam utisak da svako čuje samo sebe. Kada vodite razgovor i kada vam neko kaže kako se oseća, vi preko toga prelazite i ne udubljujete se u to što ljudi govore. Treba biti dobar slušalac i povezivati priču. Ako je neko napet, neraspoložen, ako vam kaže da nekoliko noći nije spavao, da se budi često, da je izgubio apetit, da nema volje da se okupa lako ćete zaključiti da se ta osoba ne oseća dobro i da joj je potrebna pomoć“, kaže naša sagovornica.
„Mi smo sve vreme korone radili – smanjenog kapaciteta, sa merama zaštite, ali smo bili u kontaktu sa našim pacijentima. Telefon je bio uvek dostupan, javljali smo se, davali savete, intervenisali kad smo mogli… Naši pacijenti dobro znaju kako mogu da dođu do nas. Međutim, mnogo je više osoba koje nikada nisu bile kod psihijatra i koje smatraju da je sramota doći i potražiti stručnu pomoć jer odmah dobijaš etiketu da si lud, da ti nešto fali. Stručno lice će da odluči da li je to bolest, prolazno stanje, kriza“, dodaje Jašin Laletin.
Kako pomoći onom ko pomoć ne želi?
Pomoć je moguće pružiti onome ko želi da je prihvati. Ali, to ne znači da treba odustati od osobe koja u prvom trenutku nije spremna na saradnju.
„Onog ko je pokušao suicid i ko je došao u bolnicu trudimo se da zadržimo na našem odeljenju. Da porazgovaramo, da vidimo gde su problemi i da probamo da pomognemo da se reše. Najčešće oni u tome pristanu i tu izađemo kao dobitnici. Pomognemo svakom ko pomoć želi da primi. Za nekog je potrebno manje vremena, za nekog više. Kada u to uključimo porodicu tada je ceo proces kvalitetniji. Međutim, na žalost, i porodice su danas razapete, nisu cele, puno je razvedenih brakova, puno je ljudi na radu u inostranstvu, ostaju majke sa decom očevi su negde po Evropi… Za vaspitavanje i odrastanje dece su potrebna oba roditelja. Pristustvo oba roditelja. Nije samo dovoljno obezbediti novac. Ne. Pored novca je potrebno još mnogo toga. Novac ne može da kupi ljubav, toplinu i podršku koja je svakom detetu potrebna“, objašnjava naša sagovornica.
„Problem je kako pomoći nekom ko ne želi da prihvati pomoć. Tu moramo biti uporni. Naše je da pričamo, da upozoravamo, da nudimo rešenja. Mi smo profesionalci. Mi ćemo se truditi na sve načine da osobu nekako privolimo da promeni mišljenje o sebi“, ističe Jašin Laletin.
U teškim trenucima čovek ne sme da bude sam
Problem je što ima dosta onih koji izvrše samoubistvo, a da pre toga nisu ni pokušali da potraže pomoć.
„Imamo veliki broj izvršenih suicida koji ne dođu do bolnice, koji nisu nigde registrovani. Nažalost, u okolnim naseljima se samo čuje da se desilo ovo ili ono… To su poražavajući podaci. Ta osoba nije imala prilike da potraži pomoć. Uspela je u svom pokušaju. Život je izgubljen. To su mnogo strašne cifre. Verujem da je onoliko koliko je pokušaja, toliko i izvršenih suicida. Tako se lako digne ruka na sebe. Jako lako dignemo glas protiv samih sebe. Ne cenimo život i zdravlje. Sve bismo sad i odmah i preko noći. Trebalo bi da imamo malo više strpljenja i staloženosti“, kaže naša sagovornica.
„Samoubistvo je čin. Ima ko to planira, ali to najčešće bude odraz trenutka, momenta. Nekada se završi dobro, da ne uspe, a nekada se završi tragično. To su najčešće tzv. impulsivni pokušaji suicida kada nastupi tako visoka anksioznost, kada nastupi stanje nelagodnosti da čovek ne vidi izlaz. Da li je u pitanju neka bolest, neki kredit koji treba vratiti, a čovek je izgubio posao… To je pokušaj suicida u afektu napetosti jer je osoba bila sama i imala je način i vremeda to izvede. Čovek kada je tako potišten, kada je neraspoložen, ravnodušan on treba da potraži društvo. Ne treba da ostane sam, jer tada je opasnost. Ako si sam tada ne može niko da te spreči da nešto uradiš što ne bi trebalo. Tog trenutka treba pronaći spas. Otići kod komšije, pozvati decu bilo šta samo da ne ostane čovek sam sa sobom“, upozorava Jašin Laletin.
Korona će ostaviti ozbiljne posledice na mentalno zdravlje
Pandemija je i te kako uticala na psihičko stanje čitave nacije.
„Korona je nešto novo što nam se desilo. Napunila je ljude strahom. Onog koga voliš ne smeš da zagrliš, da poljubiš… Nismo smeli da se rukujemo, nema okupljanja… Taj strah je stajao u ljudima jedno vreme, a onda je izazvao napetost, anksioznost, nesigurnost… Pa smo se povukli u sebe, pa se ne družimo… I inače smo se slabo družili. Mi smo u savremenom svetu kad nemamo vremena ni za kog. Deca su slabo obilazila roditelje i pre pojave korone. Roditelji su slabo išli kod dece, jer deca nemaju vremena jer rade dva posla… Odjednom dolazi tajac. Ne smeš da vidiš svog bliskog, opasan si ako posetiš roditelje, možeš da ih zaraziš… I onda je mnogo starih ljudi koji su do tada bili funkcionalni, odjednom postalo dementno. Nisu izlazili, zaboravili su kako da obave svoje neke aktivnosti, od odlaska u prodavnicu do plaćanja računa. Pogubili su se“, ističe naša sagovornica.
„Možemo reći da ćemo, nakon ove epidemije, imati svakog dana sve više pacijenata. Da će svakim danom da se osete posledice. Možemo čvrsto da kažemo da je kovid19 ostavio ne samo posledice na fizičko zdravlje, već i na psihičko. Mnogo je ljudi postalo neraspoloženo, potišteno, depresivno posle kovida i već su potražili pomoć“, dodaje Jašin Laletin.
Kada se jedna vrata zatvore, otvaraju se drugi prozori ili prolazi
Nikako ne treba zaboraviti da ma koliko nešto izgledalo teško i nepremostivo uvek postoji način da se problem prevaziđe.
„Poruka za sve bi bila da više volimo sebe, da više cenimo sebe. Bili smo svedoci ovog vremena i treba da zapamtimo da posle svake kiše sine sunce i da posle svakog sunca padne kiša. Život je jedan krug, proces. To nije nešto statično. Ako nam je danas teško, ne znači da će sutra biti još teže. Možda će biti bolje. U životu se obično jedna vrata zatvore, nešto se desi, ali se otvori novi prozor, nova vrata, nađu se nova rešenja i život vas povede napred. Ne treba da odustajemo sami od sebe. To nikako“, kaže naša sagovornica.
„Treba prihvatiti situaciju, boriti se sa trenutkom. Ako sami ne možemo, tu su stručna lica da pomognu. Nije sramota doći kod psihijatra, nije sramota zatražiti pomoć. Puno je ljudi iz vaše okoline kojima smo pomogli. Pitajte ih. Tada će te dobiti odgovor da je većina njih posetila psihijatra. Najčešće mi pacijenti dolaze tako što ih je neko kome sam pomogla uputio na mene“, zaključuje na kraju razgovora doktorka Vesela Jašin Laletin.
.gif)
.gif)
