Poslednje nedelje avgusta u Titelu i Mošorinu je boravilo više od 100 stručnjaka u oblasti zemljane arhitekture. Tom prilikom održana je međunarodna konferencija posvećena zemljanoj arhitekturi na Balkanu i tome gde je ona danas. Istovremeno, u Centru za zemljanu arhitekturu u okviru festivala održavale su se različite radionice na kojima se u praksi radilo sa zemljom. Rezultat ovog festivala je podizanje takozvane zelene učionice na kojoj se ovih dana radovi privode kraju.
Na konferenciji posvećenoj zemljanoj arhitekturi moglo se čuti da je ova vrsta arhitekture veoma zapostavljena na Balkanu. Ipak, postoje oni koji žele da je očuvaju i koji se trude da se o načinu gradnje koji se nekada koristio više priča. Među njima je, svakako, Dragana Kojičić osnivač Centra za zemljanu arhitekturu u Mošorinu.
“Posle teorijskog dela i predavanja o zemljanoj arhitekturi koji se održavao u Titelu, ideja je bila da dođemo u Mošorin u Centar za zemljanu arhitekturu i da praktično radimo. Na festivalu je bilo ukupno 51 predavač, 88 učesnika iz 32 zemlje. Na to smo jako ponosni. Kada smo planirali konferenciju i festival to uopšte nismo očekivali. Očekivali smo da dođu ljudi iz okoline”, kaže Dragana Kojičić iz Centra za zemljanu arhitekturu u Mošorinu.
Centar za zemljanu arhitekturu posetili stručnjaci iz celog sveta
Na radionicama koje su se dešavale tokom festivala urađeno je dosta toga u ovom centru.
“Ispred kuće smo imali Jergelija, mađarskog arhitektu koji već 10 godina živi u Japanu. On nas je učio kako da radimo japanske maltere. Imali smo Izabelu koja je italijanska arhitektica i koja radi fine grafitne maltere, dekoracije… Sa njom su polaznici radionica učili kako da rade testove zemlje, a onda su radili maltere na zidu. Imali smo Čileanku Konsuelo koja je specijalista za zemljane murale. Pošto nismo imali mnogo boja, ona je dodavala ćumur i napravila je različitu paletu boja zemlje. I onda je pravila zemljani mural”, objašnjava naša sagovornica.
“Na izgradnji zelene učionice je radilo nekoliko predavača. Imali smo Rumunku Alinu i njenog partnera Aleksandra. Oni su učili učesnike da rade testove zemlje, a kasnije su radili ćerpiče. Od pravljenja, preko sušenja do korišćenja u gradnji. Tu su bili Španjolka Elena i njen partner Žon. Oni su držali radionice zidanja ćerpičem. Pravili su i vikle. Tu je bio i naš prijatelj Vinko iz Hrvatske. Bila je Ana iz Francuske koja je radila vlakna. Pletenje sa slamom, primenjivala je različita vlakna. Majstor Arpad iz Mađarske je radio zid od naboja. Kod komšije je pravljena zemljana pećka sa majstorem Janošem, takođe iz Mađarske. Tokom vikenda smo radili zeleni krov na učionici. To je radio Zmago iz Hrvatske sa svojim timom. Oni su stručnjaci za to”, dodaje Kojičić.
Zeleni krov na tzv. zelenoj učionici
“Zeleni krov podrazumeva tri-četiri sloja zaštite, sloj zemlje od osam centimetara na kojem su posađene biljke koje imaju kratak koren kao što je recimo čuvarkuće. To je jedan od najjednostavnijih načina da se napravi krov, a da bude potpuno prirodan. Radovi na učionici su skoro svi gotovi. Ideja je da tu možemo da držimo treninge i obuke u narednom periodu i da Centar može da nastavi da funkcioniše. Iako smo se pitali da li nam sve ovo treba i da li ćemo i dalje raditi, već smišljamo program za sledeću godinu”, kaže osnivač Centra za zemljanu arhitekturu.
Stanovnici Mošorina oduševili goste svojim gostoprimstvom
Osim na kući od blata i u dvorištu ove kuće, radionice o zemljanoj arhitekturi održavane su i u vrtiću i školi.
“Radionice u vrtiću i školi su vodile Čileanka i nekoliko naših prijatelja. Deca su bila oduševljena tim radionicama. Posle pet dana, kada je došao vikend bili su tu da vide da li će se radionice nastaviti. Jako su zainteresovana za to. Procena je da je kroz razne radionice prošlo oko 120-oro dece. U učionicama u školi su učesnici imali obroke, pa smo četiri učionice u znak zahvalnosti malo osvežili. Ukrasili smo ih, crtali smo”, kaže Kojičić.
Ideju o organizovanju jednog ovakvog skupa na koji su došli ljudi iz najrazličitijih delova sveta pozdravila je većina meštana Mošorina.
“Prvog dana smo imal žurku da bi se učesnici upoznali sa selom i ljudima. Dve večeri smo imali predavanja u bioskopskoj sali. Četvrto veče smo imali folklor. Učesnici su igrali sa folklorašima do tri ujutru. Mislim da je to bilo najbolje od svega. Svi su bili iznenađeni i, budući da nam je ovo bio prvi festival ovog tipa, svi su bili prezadovoljni gostoprimstvom koje smo im pružili. U selu su svi skoro bili oduševljeni. To veče kada je bio organizovan folklor bakice su mi prilazile i govorile su mi “Dragana vidi, oni kao da su oduvek ovde, oni su se srodili, pa to je divno. Oni igraju u kolu”. Mislim da su i domaćini kod kojih je bio smešten deo učesnika, koji nisu hteli da budu u kampu, bili oduševljeni. Čika Mića je čak doneo svoj štafelaj kod nas pa je slikao za vreme festivala”, priseća se naša sagovornica.
Centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu bio je domaćin i deci iz škole UWC iz Mostara
Da Centar za zemljanu arhitekturu privlači veliku pažnju kako stručne, tako i šire javnosti dokazuje i nedavni boravak dece iz UWC škole iz Mostara u ovom centru.
“Iimali smo goste iz United World Colleges tj. UWC škole iz Mostara. Ovih koledža ima 17 u svetu i đaci iz celog sveta dobijaju stipendije ili se prijavljuju da budu deo te škole. Reč je o izuzetno nadarenoj deci od 16 do 19 godina. Sredinom oktobra oni imaju kampove tj. projektne nedelje kako ih oni zovu u različitim mestima. Oni su izabrali da taj kamp bude i kod nas. Prošle godine nas je jedna Makedonka našla, a ove godine je Gabrijel, koji je prošle godine bio ovde, lider kampa i on je doveo 10 svojih drugara da nauče kako se gradi i radi sa zemljom. Deca su došla iz Bosne i Hercegovine, Kolumbije, Meksika, Izraela, Belgije, Norveške, Češke, Italije, Kine, Tajlanda. Mogu da kažem da su vrlo saradljivi, da su dosta toga naučili i vrlo su odgovorni”, kaže Kojičić.
Đaci iz BiH, Kolumbije, Meksika, Izraela, Belgije, Norveške, Češke, Italije, Kine, Tajlanda oduševljeni zemljanom arhitekturom
Polaznici kampa su oduševljeni onim što im je prikazano u Centru za zemljanu arhitekturu.
“Prvi put sam u Mošorinu. Sviđa mi se što smo se malo pomerili iz grada. Što možemo da vidimo šta je seoski život i kako se naviknuti na stvari koje mi nemamo u gradu. Do sada smo radili dosta sa blatom i ciglama. Naučili smo razne tehnike kako se eksperimetniše sa blatom. Iskustvo je lepo, jer nemamo toliko prilike da ovako nešto radimo bilo gde. Drago mi je što sam sa kolegama iz različitih zemalja došao da naučim ovo. Kolege isto kažu da im je sve ovo zanimljivo, jer verovatno neće imati prilike kasnije u životu da ovo rade. Njima je teže da se naviknu na ovaj način života, jer oni dolaze iz nekih potpuno drugih zemalja. Ja sam iz Bosne i Hercegovine, pa sam blizu. Onima koji su došli iz Kolumbije ili Norveške je sve ovo još interesantnije”, kaže Marko Berić iz Bosne i Hercegovine.
“Rad sa blatom je daleko lakši od gradnje ciglom”
“Najteže što smo radili jeste rad sa ciglama. Sa blatom možemo da se igramo i da iskazujemo našu kreativnost. Sa ciglama moraš da budeš precizan, moraju da se izvrše tačna merenja. Ovo je dobra prilika da upoznamo rad sa zemljom i blatom, ali i da se međusobno upoznamo. Mi nemamo toliko prilike da se družimo u školi, koliko se ovde družimo. U svakom slučaju dobro je to što stičemo nove veštine, a i bolje se upoznajemo. Ja se ni jednog trenutka nisam pokajao što sam došao u Mošorin, a mislim da nisu ni ostale kolege. Preporučivaću svima koji mogu da dođu ovde i nadam se da će sledeće godine neko organizovati ovako nešto i da ćemo ponovo doći ovde”, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.
Centar za zemljanu arhitekturu će i u narednom periodu sigurno biti mesto gde će se o tom načinu gradnje učiti i gde će polaznici moći u praksi da primenjuju stečena znanja.
.gif)
.gif)
