I love Zrenjanin

  • Univer export
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Zašto je zemljana arhitektura na Balkanu zapostavljena?

Pre industrijalizacije i pojave modernih materijala za gradnju, kuće, pomoćni objekti, crkve, škole, institucije građene su od prirodnih materijala. Pre svega od zemlje, kao i od drveta, kamena, slame… Na žalost, poslednjih godina ovi objekti se nalaze u ne baš zavidnom stanju. I to nije problem samo Srbije, već čitavog Balkana. Zbog toga je proteklog vikenda u Titelu održana međunarodna konferencija čija je tema bila zemljana arhitektura u regionu i svetu. Stručnjaci koji su došli iz različith krajeva sveta govorili su o tome na koji način bi zemljana arhitektura mogla da se zaštiti i koje su prednosti objekata zidanih od zemlje.

Kada kažemo zemljana kuća, prva asocijacija na njih je stari način života, uglavnom po selima. Takve objekte u današnje vreme obično viđamo do pola ili u potpunosti urušene. Mnogi su napustili svoja ognjišta, a porodične kuće prepuštene su zubu vremena. Ipak, zemljana arhitektura je nešto mnogo više od ovog, u javnosti prihvaćenog, mišljanja. Po mišljenju struke ona i te kako ima budućnost. To je potvrđeno i na međunardonoj konferenciji održanoj u Titelu.

PerSu marketi

“U Severnoj Makedoniji se dešava zanimljiva stvar. Puno ljudi se putem interneta informiše da je zemljana arhitektura nešto lepo i zanimljivo. Oni bi hteli da se bave time ili da žive u takvoj kući. Ali, na žalost, nema ljudi koji to znaju da rade. Moja organizacija Rakatrak i ja smo počeli da se bavimo edukacijom ljudi koji bi hteli da nauče sve tehnike prirodnog graditeljstva”, kaže Dejan Spasojević iz Severne Makedonije.

Dejan Spasojević

Zemljana arhitektura u Severnoj Makedoniji privlači sve više interesovanje ljudi

“Generalno ljudi jesu zainteresovani. Kada bismo došli makar do cifre od jedan posto stanovnika koji se bave zemljanom arhitekturom bilo bi super. Ima puno ljudi koji bi hteli u to da krenu, ali se boje. Ima i onih koji su krenuli, pa su iz nekih razloga, stali sa tim. Planiramo da za pet godina to bude na mnogo većem nivou. Zato je dobro što smo na ovoj balkanskoj konferenciji. Očigledno je da se svi u regionu suočavamo sa sličnim problemima. Mislim da je umrežavanje nešto što će da pomogne svima”, dodaje naš sagovornik.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Zemljani objekti u Severnoj Makedoniji koji su ranije zidani su u dosta lošem stanju.

“Objekti koji su ranije rađeni zemljom nisu zaštićeni. Koliko ja znam ima nekoliko takvih objekata koji su kao zaštićeni, ali u suštini previše je starih sela koja su napuštena. Kuće stoje ili u poluraspadnutom ili u raspadnutom stanju. Čekaju bolja vremena. Državu to ne interesuje, jer je to gradnja koja ne podstiče potrošnju industrijske proizvodnje. To može da se radi jedino ako kroz projekte dobijete neke pare iz Evrope. Inače, kažem, državu to ne zanima”, objašnjava Spasojević.

U Crnoj Gori se više čuva kamena arhitektura

Slična situacije je i sa zemljanom arhitekturom u Crnoj Gori.

“Na konferenciji predstavljam SEE Heritage mrežu koja je registrovana u Kotoru. Zemljana arhitektura u Crnoj Gori nije u dobrom stanju, kao što nije ni na jugu Srbije. Mislim da to može da se uporedi. Stuktura gradnje, kao i odnos ljudi prema toj vrsti arhitekture su slični u ove dve zemlje. Smatra se da je ona zastarela, pa je odbačena i napuštena. Sem kod malobrojnih primera koji su pod zaštitom države, pa se na neki način održavanju. Inače, u Crnoj Gori je mnogo više zastupljen kamen, nego zemljana arhitektura. Nje uglavnom ima u planinskim, severnim delovima zemlje”, kaže Milica Tanasijević iz Crne Gore.

Milica Tanasijević

“Ljudi uglavnom napuštaju te objekte. Ukoliko i ne napuste svoja domaćinstva, onda grade nove kuće od savremenih materijala, a ove objekte, ako su i dalje funkcionalni, koriste kao skladišta, a ne za život. Moram da kažem da je Crna Gora prepoznala kamenu arhitekturu i tu se možda i rade neke stvari tradicionalnim metodama, tehnikama i materijalima. Što se tiče zemljane arhitekture tu se ne radi mnogo, bar ne da ja znam. Ne mogu da kažem sa stoprocentnom sigurnošću da se ništa ne dešava, ali u krajevima gde zemljana arhitektura postoji kao što su Prokletije, Gusinje, Plav… kada se promoviše turizam i kada se nešto preduzima da se naprave smeštajni kapaciteti, onda se ništa ne radi da se obnove stare postojeće kuće, nego se zidaju nove ili podižu montažne od drveta. Na žalost, u Crnoj Gori nije sjajna slika zemljane arhitekture”, objašnjava naša sagovornica.

Pojedini zemljani objekti se u BiH koriste kao muzeji, ali ih je većina, ipak, propala

Idući od juga ka severu nekadašnje SFRJ došli smo i do Bosne i Hercegovine. Iako su nekadašnje republike sada zasebne države, problemi koje imaju u oblasti zemljane arhitekture su slični.

“Pojedini objekti koje imamo, koji  se nalaze u gradovima i koji su istorijiski zaštićeni na neki način, uspevaju da se održe. Međutim, većina zemljanih objekata ili nije zaštićena ili ako jesu, novca za njihovo održavanje je jako malo. Ja ovde najviše govorim o kućama tj. o zemljanoj arhitekturi u izgradnji kuća. Ne govorim o religijskim objektima koji su većinski građeni od kamena. Stambena arhitektura, posebno u ruralnim sredinama, na žalost, većinom propada. Lokalne zajednice su, u zavisnosti da li imaju gradonačelnika ili predsednika opštine koji je svestan vrednosti takvih objekata, nešto malo toga obnovile. Ti objekti se čuvaju i koriste kao muzeji. Na žalost, nemamo strategiju na nivou države koja bi stvarno zaštitila te objekte i na kraju krajeva radila na edukaciji ljudi koji bi pravili takve objekte u budućnosti. Ako govorimo o održivosti onda svakako treba da se koriste lokalni prirodni materijali”, kaže Sanela Klarić iz Bosne i Hercegovine.

Sanela Klarić

Novi izolacioni materijali od vune 

Grupa entuzijasta iz BiH se trudi da u toj zemlji oživi zemljanu arhitekturu. Ali i da promoviše i druge prirodne materijale koji mogu da se koriste u gradnji.

“U BiH se godinama borimo, kroz naučne radove i ja kroz moju doktorsku disertacju, da vidimo šta imamo u svojim baštama i dvorištima. Čime smo to bogati, a da može da se koristi kao izolacija. U poslednje vreme svi govorimo o energetskoj efikasnosti i svi se bavimo obnovom fasada. Onda nekako primećujemo da uzimamo kredite i radimo sve to tako što uzimamo stiropor i plastične prozore iz Evropske unije, a recimo bacamo vunu i slamu. Drva ne koristimo na održiv način. I sama zemlja je na neki način izolacioni materijal”, objašnjava naša sagovornica.

“Mi smo dugo u istraživanju i radili smo studiju izvodljivosti koja je iznedrila jednu fabriku koja je 2016. otvorena u Sarajevu. U njoj se proizvodi izolacija od ovčije vune. Ona je sertifikovana za ovo područje, a uskoro očekujemo i sertifikat za EU. Nadamo se da će se i zemlje u regionu uključiti u ovaj program. Da otpad od ovčije vune kojeg ima i u Srbiji, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori možemo ovde da preradimo. U Bosni i Hercegovini imamo svu neophodnu infrastrukturu za pranje i obradu vune, tako da su troškovi transporta ili bilo koji drugi troškovi smanjeni. Vodimo brigu i o zagađenjima. To smo prepoznali kao jednu održivu industriju”, dodaje Klarić.

Zemljana arhitektura predstavlja zdrav način gradnje

Mnogo toga još treba da se radi na promeni svesti građana.

“Ljudi nisu upoznati sa tim da je jedna bosanska kuća koju smo optimizirali na tehničkom univerzitetu u Beču napravljena od lokalne zemlje. Moram priznati da ni ja nisam razmišljala o tome, jer sam bila fokusirana više na neke druge prirodne materijale. Tek sada sam shvatila koliko je ta čerpićara bitna. Uvek se setim kolege Andreja Vuka Zeca koji je, kada je obilazio jedan naš projekat, govorio “da mi je da se naspavam u čerpićari”. Upravo ti prirodni materijali su materijali koji dozvoljavaju da objekat diše i daju čoveku zdravu atmosferu. Mislim da je jako bitno da razgovaramo o zdravlju, jer su veštački materijali koji se koriste u gradnji, uticali na to da smo nekako bolesna nacija. Posebno kod nas u Bosni i Hercegovini imamo problem sa kvalitetom zraka. Sve ovo što radimo pomaže da budemo zdraviji i odgovorniji”, kaže naša sagovornica.

“Zakoni i standardi Evropske unije koji treba da se uvedu u Bosni i Hercegovini nas na neki način na sve ovo teraju. Postoji sve veći broj ljudi koji su svesni toga. Nadam se da će i BiH, posebno sa svojom tradicijom i znanjima koje imamo o prirodnim materijalima, biti deo razvoja u održivom smislu”, zaključuje Klarić.

Tek nedavno je u Hrvatskoj zemljana arhitektura prepoznata kao turistički potencijal

Iako je već godinama članica Evropske unije ni Hrvatska ne može da se pohvali zavidnim stanjem svojih zemljanih objekata.

“Zemljana arhitektura u Hrvatskoj nije u bajnom stanju. Do relativno nedavno joj se nije puno pažnje posvećivalo, osim stručnjaka entuzijasta koji su nešto pokušavali. Dobro za zemljanu arhitekturu je to što se u poslednje vreme država prepoznala turistički potencijal u takvim objektima. Tako je u zadnjih nekoliko godina počelo dosta intenzivno da se radi na obnovi. I država i evropski fondovi su uključeni u finansiranje obnove zemljane arhitekture. Čak i u prikupljanje i obnovu tradicionalnih znanja u ovoj oblasti“, kaže Siniša Pocrnčić iz Hrvatske.

Sinisa Pocrnčić

Zemljana arhitektura je najviše zastupljena u delu Salvonije, Međumurja, Podravine i Baranji.

“Kod nas u Hrvatskoj se za gradnju koristila kombinacija drveta i zemlje. Na zapadu se više koristilo drvo, a na istoku zemlja. Uvek postoji deo arhitekture koji se čuva. To su bogataške kuće, dvorci, sakralni objekti. Dobra stvar je to što u istočnom delu zemlje ima dosta sačuvanih porodičnih gazdinstava i kuća. Ono što je problem, je što se nakon rata, kada se pristupilo obnovi porušenih i oštećenih objekata, nije išlo na kvalitetnu obnovu tradicijski po pravilima struke, nego se išlo na to da se što pre zamene kuće. I to je urađeno nekakvim polumodernim konvencionalnim kućama od cigle. To je velika šteta“, objašnjava naš sagovornik.

EU finansira projekte zemljane izgradnje

„Bez obzira na to, još uvek je dosta tih domaćinstava izgrađenih tradicionalnim materijalima ostalo po šorovima i slavonskim selima. Sada pod uticajem turizma ljudi vide potencijal da se to stvarno obnovi po pravilima struke ne bi li onda zaradili neki novac na tome. To ide na ruku i struci i zemljanoj arhitekturi. Dosta je zemljana arhitektura prepoznata od strane Evropske unije. Nama su put utrli Austrijanci i Nemci, mislim. Po pravilu, ako se neko potrudi i napravi dobar projekat mislim da nije problem da se osiguraju sredstva za tako nešto. Iz nekog razloga je to i EU jako interesantno“, dodaje Pocernčić.

Objekata od zemlje je u Sloveniji ostalo jako malo

Evropski fondovi, čini se, nisu dovoljo iskorišćeni u Sloveniji.

„Zemljana arhitektura u Sloveniji se može naći najviše u severo-zapadnom delu zemlje. Tamo je zemlja najbogatija glinom i ljudi su najviše radili zemljanu arhitekturu. Takođe, možemo je naći i u drugim delovima zemlje, ali jako malo. Prednosti zemljane arhitekture su te što se materijal može naći na mestu gde se gradi. Kao drugo to je prirodni materijal. Zemlja reguliše vlagu u prostoru, veže za sebe nečistoće. U suprotnosti je sa današnjim materijalima kao što su plastika, stiropor… Postoje neki testovi koji pokazuju da oni utiču na pojavu alergije. Kada uđete u kuću koja je izgrađena od prirodnih materijala, kao što je zemlja, a danas se koristi dosta i slama, odmah osetite da je u toj kući drugačija klima. Ovaj materijal je jeftiniji od komercijalnih, jer nema zagađenja, ni troškova prevoza, budući da se zemlja nalazi, kažem, na mestu gde se gradi”, kaže Davor Dolenčić iz Slovenije.

Davor Dolenčić

“Naši preci su znali da grade zemljane kuće. Ja ne bih sada ulazio u to zašto je to zamrlo. Ali, ovakva okupljanja nam pomažu i utiču na to da se vratimo staroj arhitekturi i da radimo na način koji je zdrav za čoveka. Objektata koji su građeni od zemlje u Sloveniji je ostalo jako malo. Na žalost, ne vodi se briga o tome. Odnosno ako su i ostali, ljudi su ih prekrili cementnim malterima ili demit fasadama, tako da je jako teško uopšte oceniti koliko je takvih objekata zaista ostalo. Takođe, malo je onih koji znaju da rade na taj način”, dodaje naš sagovornik.

“Ljudi se nekada sramote da pričaju o zemljanoj arhitekturi”

Ako se upustite u obnovu zemljanih kuća, kod drugih ljudi možete da izazovete čuđenje.

“Živeti u zemljanoj kući, imati zemljani pod je nakon naše industrijalizacije bio znak siromaštva. Ljudi su se jedno vreme čak sramotili toga i nisu hteli da pričaju o tome. Ja sam to osetio na svojoj koži. Kada sam pitao starije ljude da mi kažu kako su to nekada radili oni su rekli da se ne sećaju. Tek kada su videli da sam zaista počeo da obnavljam jednu kuću onda su dolazili ljudi iz sela i počeli su da mi govore šta je dobro, a šta nije dobro.  Na žalost, ljudi koji imaju iskustva za zemljanom arhitekturom ne žele da pričaju o tome, a mi mlađi moramo da posećujemo ovakve konferencije o toj temi da bismo se vratili na taj put”, objašnjava Dolenčić.

“Lokalna zajednica podržava ovakve naše projekte, ali to su jako male potpore. Više se na nas gleda, neću reći kao na čudake, ali ajde da im damo načelno neku podršku. Ozbiljnije potpore još uvek nema, na žalost”, dodaje naš sagovornik.

Crkve u Ečki i Botošu su jedine dve crkve od zemlje koje su sačuvane do danas

Kada su u pitanju zemlje bivše Jugoslavije ni Srbija ne može da se pohvali stanjem tradicionalnih zemljanih objekata.

“Zemljana arhitektura u Srbiji nije u sjajnom stanju. Ona tradicionalna nije očuvana. Ljudi nemaju svest o tome koliko je ta arhitektura vredna. U poslednje vreme se malo menja svest o tome. Ono što ne postoji to je moderna zemljana arhitektura. To jest da te tehnike koje smo nekada koristili unapredimo i prilagodimo ovom vremenu danas. Čini mi se da se sa svim tim tendencijama koje doalze iz drugih krajeva polako ide ka tome. U čitavoj Srbiji imamo različite tehnike gradnje zemljom. Za Vojvodinu je karakteristično to što nije bilo drugih materijala, tako da se zemlja uglavnom koristila za gradnju. Većina kuća koja je ostala u ruralnim područjima je od zemlje. Postoji i deo objekata u gradovima. Od zemlje su građene štale, ekonomske prostorije, čak i sakralni objekti. Crkve u Ečki i Botošu su jedine dve crkve od zemlje u Vojvodini. Puno toga je, na žalost, propalo“, kaže Dragana Kojičić iz Srbije.

Dragana Kojičić

„Najveći problem je što smo izgubili tu nit tehnike. Ne postoje majstori koji bi to znanje preneli da se ovaj način gradnje očuva. To je veći problem, nego što su kuće propale. Što se tiče Balkana, možemo da kažemo da se svi nalazimo u sličnoj situaciji“, dodaje naša sagovirnica.

U svetu je zemljana arhitektura i te kako zastupljena

Konferencija u Titelu je bila prilika i da stručnjaci iz sveta pokažu u kakvom je stanju njihova zemljana arhitektura.

„Moram da priznam da su nas predavači iz sveta inspirisali svojim projektima. Svet je daleko ispred nas. Istina, ima tu krajnosti. Koristi se zemlja, ali su je oni industrijalizovali, pa je to postalo skupo. Koliko god da je to lepo, toliko je i skupo. Tako da se ti neki koncepti za koje se mi zalažemo, a to je da je zemljana arhitektura jeftina, ne slažu. Daleko su, kažem, u svetu ispred nas. Oni prate industriju ostalih građevinskih materijala. Recimo, ako hoćete da uradite nešto od zemlje, vi možete da odete da kupite gotov zemljani malter. Nemci i Francuzi jako vode računa o zemljanoj arhitekturi. Možda najviše od svih. Kod njih se u tim kućama živi. One nikada nisu prestale da budu naseljene“, objašnjava Kojičić.

Nakon naučne konferencije koja je održana u Titelu, narednih nedelju dana u Mošorinu biće organizovane različite radionice na kojma će se raditi sa zemljom kao materijalom za gradnju.

Prijavite se na mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl prijavi se na newsletter.
  • Divider

  • Divider
Na vrh