Čas samoodbrane: Žene moraju da se brane, bez obzira da li je nasilnik jači od njih  

Ko nije bio u situaciji da ga napadne nasilnik, ne može da zna kako je žrtvama koje su pretrpele nasilje. Osećaj nemoći je nešto što vas nakon toga proganja gotovo ceo život. Međutim, ukoliko ste se nasilniku suprotstavili i ako ste pokušali da se odbranite, pritisak koji osećate biće manji, čak i ako je nasilje izvršeno. Jer ćete u tom slučaju znati da učinili sve da se zaštitite. Ovo je samo deo predavanja koji se mogao čuti na času samoodbrane koji je organizovan za žene žrtve nasilja i zaposlene u Centru za socijalni rad i Sigurnoj kući, a u okviru projekta “16 dana aktivizma u borbii protiv nasilja nad ženama”.

Da su imale bar osnovno znanje o samoodbrani, korisnice Sigurne kuće u Zrenjaninu bi možda izbegle nasilje kojem su bile izložene. Vreme ne može da se vrati, niti se učinjeno može ispraviti. Iako niko ne želi da im se to što su već doživele i preživele ponovi, u okviru kampanje “16 dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama”, za ove žene je organizovan čas samoodbrane. I to u saradnji sa karate klubom “Banatski cvet” koji od prošle godine drži ovakve obuke za sve zainteresovane dame.

“Korisnice koje su trenutno ovde, pretežno su tinejdžerke. Ono što smo mi prepoznali jeste da iz rizičnih veza ulaze ponovo u rizične veze. Mislimo da je dobro da umeju da se odbrane, zbog toga što je sada jako izraženo vršnjačko nasilje. U školama imamo baš puno prijava vezano za vršnjačko nasilje. Smatramo da upravo tinejdžerke bivaju prinuđene da se brane. Kod korisnica koje su na obuci problem je bio nasilje u rizičnim vezama, vršnjačko nasilje i generalno nasilje koje su do sada trpele i na koje su navikle“, kaže Ana Čkonjević iz Sigurne kuće u Zrenjaninu.

Čas samoodbrane za korisnice Sigurne kuće i zaposlene u njoj i Centru za socijalni rad

„Ovo je prvi put da smo ovako nešto organizovali, upravo zbog toga što je ovakav tip treninga besplatan i u klubu „Banatski cvet“. Međutim, zbog zaštite podataka o korisnicama mi smo se dogovorili da ovaj trening bude zatvorenog tipa. Zato smo pozvali i zaposlene u Centru za socijalni rad, da se korisnice Sigurne kuće ne bi osećale izolovano, nego da vide da smo tu svi zajedno. I da im dajemo podršku. A nije loše ni da mi koji radimo u Centru za socijlani rad i u Sigurnoj kući nešto naučimo“, dodaje naša sagovornica.

Čak i kada su u Sigurnoj kući žene žrtve nasilja strahuju za svoj život.

„Imali smo situacije u nekoliko navrata da bivši supružnik ili bivši partner sačekuje korisnice Sigurne kuće na putu ka sudu ili dok su išle na lekarski pregled sa detetom gde su one bile prinuđene da beže. To su situacije gde ima osećaja uroženosti i straha za sopstveni i život deteta. Nadamo se da im samoodbrana neće trebati nikada više, ali želimo da im pružimo priliku da i to nauče“, objašnjava Čkonjević.

Iskustva korisnica Sigurne kuće

„Bilo je dosta tih situacija gde je trebalo da se odbranim. Nisam znala kako to da uradim. Nadam se da će mi ovi časovi samoodbrane koristiti, ali se još više nadam da mi to nikada više neće trebati. Ali što da ne naučim ako već mogu. Kod mene se konkretno radilo o partnerskom nasilju. Prvo sam trpela psihičko, a potom i fizičko nasilje. On je bio dosta jači od mene i nisam mogla da se odbranim. Možda je mnogo ranije trebalo da krenem na časove samoodbrane“, kaže jedna od korisnica Sigurne kuće.

„Imala sam više puta situacije da sam morala da se odbranim od nasilja. Pre svega tu je bilo vršnjačkog nasilja u društvu. Bilo je situacija da nisam znala da se odbranim. Često sam se krila sa strane jer ništa nisam znala. Mislim da će mi ovo pomoći da naučim da se odbranim. Ako vidim da je to dobro, možda ću i nastaviti da idem na časove samoodbrane za žene“, objašnjava još jedna korisnica Sigurne kuće.

Žene mogu da idu besplatno na čas samoodbrane jednom mesečno

U Karate klubu „Banatski cvet“ obuku samoodbrane za žene sprovode od prošle godine.

„Do sada je kroz početni nivo kursa prošlo oko 100 žena. Kada je projekat započet bilo je mnogo veće interesovanje žena. Sada je to malo opalo. Žene na ovim časovimase uče osnove samoodbrane. Pokušavamo kod njih da isprovociramo reakciju kako bi one postupile na pravi način. Naravno, jako je bitno da nauče da se udalje sa lica mesta nakon odbrane. Imamo, ako se ne varam, pet žena koje su od početka redovne na časovima. Baš me iznenađuje koliko su tome posvećene. Vežbaju kao da će biti karatistkinje. Mnogo su napredovale. Ako uporedimo prvi čas kada su došle i sada kao da su druge osobe u pitanju. Sada prvi put sarađujemo i sa zaposlenima u Centru za socijlani rad i Sigurnoj kući i sa korisnicama ove ustanove. Nadam se da ćemo nastaviti saradnju i posle ovog časa“, kaže Nikola Vukelić, trener i predsednik Karate kuluba „Banatski cvet“.

„Žene, devojke, devojčice u srednjoj školi mogu besplatno da treniraju kod nas. Treninzi samoodbrane su uglavnom jednom mesečno i traju dva sata. Naravno, oko termina se dogovaramo, jer mi imamo dosta obaveza kada je reč o treninzima, takmičenjima i seminarima. Oni koji žele da idu na kurs treba da se prijave putem mejla, telefona… S obzirom na to da se treninzi održavaju jednom mesečno, potrebno je bar godinu-dve da se taj impuls za pravilno reagovanje urodi sa nama. Tek onda možemo da očekujemo da će žene pravilno reagovati. Žene možda misle da će posle dva-tri treninga naučiti sve. Ali, to mora da se vežba. Borilački sportovi su takvi da moraju češće da se ponavljaju određeni potezi. Tek onda možemo nešto da naučimo“, dodaje naš sagovornik.

„Nadam se da ni jedna žena neće morati da primeni u praksi ono što je naučila na kursu samoodbrane“

„Koliko ja znam ni jedna žena koja je do sada, bez današnje obuke, bila na časovima samoodbrane nije bila napadnuta i nadam se i da neće biti. Ukoliko se, slučajno bude tako nešto dogodilo, nadam se da će žene znati da primene to što smo ih naučili i da će uspeti da se odbrane“, kaže Vukelić.

Najčešća pitanja žena vezano za samoodbranu

Časovi samoodbrane su, objašnjavaju treneri, osmišljeni na osnovu najčešćih pitanja žena.

„Uspeli smo da iskristališemo koje su to potrebe žena. Mi smo u ovo ušli sa velikom željom, ali sa malo znanja. Posle ovolikog rada sa ženama od njih smo dobili input šta je ono što je njima potrebno, a mi smo sa naše strane to pravilno postavili. Pošli smo od toga da je žena uvek fizički slabija i manje spremna na nasilje i da povredi drugu osobu od muškarca. I sve što ovde pokazujemo i uvežbavamo polazi od te pretpostavke –  da li je to moguće u takvoj postavci snaga? Da li to može fizički slabija i manje agresivna osoba da primeni na fizički jačoj i agresivnijoj osobi? Ako može onda mi to uvrstimo u jedan deo tehnika koje preporučujemo ženama. Ako ne može, onda to odbacimo. I uvek tražimo od žena novi input“, kaže Goran Samolovac,trener Karate kluba „Banatski cvet“.

„Na žalost, ako je neka žena imala neko iskustvo nasilja ili ako promišlja šta bi moglo da joj se desi, ako je čula da se nekoj ženi iz njenog okruženja to nešto desilo pokušavamo da damo odgovor na te primere. To su uvek pitanja šta ako me neko uhvati za kosu, šta ako me neko obgrli s leđa oko struka? Šta ako me uhvati za ruku? Šta ako smo u kolima? Nasilje se uvek manje-više na isti oblik svede. Na sreću, nasilnici nemaju nešto puno mašte. To je možda desetak elementarnih stvari koje se uvek ponavljaju i onda mi damo tih deset odgovora“, dodaje naš sagovornik.

„Žene moraju da se brane bez obzira na to kakav je nasilnik“

Na časovima samoodbrane se osim na tehnici, dosta radi i na psihičkoj snazi žena.

„U principu, mi i ne insistiramo toliko na tom fizičkom aspektu. Ne znam da li ćete me razumeti. Ja treniram karate 33 godine i nisam siguran da ću se uvek pravilno odbraniti. Želim da verujem da hoću, ali moguće je da ću nekada omanuti u samoodbrani. U čemu nikada neću omanuti? To je taj moj stav prema tome da neko želi da izvrši nasilje prema meni. Da li će to što ja pokušavam da uradim nekada proći ili neće proći to je tehničko pitanje, ali ja nemam dilema kako treba da se postavim prema situaciji gde je nasilje upereno prema meni. To mi pokušavamo da objasnimo ženama. Da uvek treba da se brane, bez obzira na odnos snaga. Bez obzira koliko vama taj napadač izgleda rešen da izvrši nasilje. Nikada čovek ne treba da se preda. Samo kada se sam predaš sigurno je da ćeš izgubiti. Onda nemaš šanse“, ističe Samolovac.

„Ako i ta neka zla namera napadača bude izvršena, ženi će biti lakše ako zna da je učinila sve od sebe i da se branila. Lakše se posle od toga oporavljaš i lakše se vraćaš u normalan život. Ako sam psihički pao, ako sam se prepustio, ako je nada mnom, kao nad nekim bespomoćnim objektom izvršeno neko nasilje onda se ja posle zbog toga kajem. Onda kažem zašto nisam ovo pokušao, zašto nisam ono uradio… Prolazim u glavi razna scenarija i onda me to još više muči. I kod mene još više stvara ružan osećaj. Ako se čovek borio koliko je i kako mogao onda nema za čim da žali. To je taj kvalitet koji mi ženama pokušavamo da damo. Da im kažemo da ne smeju da daju na sebe“, objašnjava naš sagovornik.

Čak 95 posto svih povreda prilikom nasilja nad ženama čine udarci desnom rukom u predelu lica

Kurs samoodbrane koji se sprovodi u ovom klubu ima za cilj da obuči žene kako da se suprotstave nasilnicima sa kojima nisu u vezi.

„Scenario koji mi razrađujemo je nepartnersko polno motivisano nasilje. Partersko nasilje je socijalna psihopatologija i mi tu ne možemo mnogo. Jako je to veliki problem u odnosu to dvoje ljudi koji traje dugo. Tu je potrebna aktivacija šire zajednice da se tu pomonge i da se to nekako reši. Mi govorimo o dvoje ljudi koji se ne poznaju, koji se sretnu i gde se javlja neka nasrtljivost od strane muškarca koja se možda i ne prepoznaje kao nasilje. Ali, treba se staviti u ulogu žene. Svaka žena se sigurno s tim srela. Niko ne želi ni da deli prostor sa nekim ko deluje opasno po njega“, kaže Samolovac.

„Uglavnom sve prvo počinje neželjenim verbalnim kontaktom. Onda se prelazi na neželjene dodire, da bi onda polako u zavisnosti od mesta, vremena i rešenosti nasilnika počelo da prerasta u nasilje. To su uvek neki neželjeni dodiri, neko nasrtljivo udvaranje, držanje za ruku, stavljanje ruke preko ramena… Najčešće su to udarci desnom rukom u predelu lica. To je čak i statistički obrađeno. Ovaj udarac čini čak 95 posto svih povreda. Zatim su tu pokušaji hvata za vrat, gušenja, obaranja na pod…“, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.

Jedan od saveta koji se daje ženama na kursu samoodbrane jeste da, ma koliko kilograma da imaju, koriste snagu i težinu svog tela da se suprotstave nasilniku. To je nešto što ih nikada neće izdati. Ono što moraju da uče jeste kako da napad pretvore u svoju odbranu.