Banatski Despotovac – selo u kojem su svi jarani, a pita uvek uspeva

Banatski Despotovac je od Zrenjanina udaljen 20-ak kilometara. I to u pravcu Vršca. Ipak, ta pozicija im nije prednost, jer se ne nalaze na magistralnom putu, već dva kilometra od njega. Pa im tako i prevoz ređe svraća, a ne samo gosti. Najveći problemi sela su loši putevi i to što nema kanalizacije. Ipak, to ne sprečava meštane da o Banatskom Despotovcu pričaju samo lepe stvari. Kažu da za njih, nema lepšeg i mirnijeg mesta za život. U selu se svi znaju i svi su jarani. A kako su stanovnici poreklom iz Bosne, nema kuće u kojoj se ne razvlači domaća bosanska pita. I ne postoji domaćica kojoj ovaj specijalitet ne uspeva. To su dokazali posetiocima Gradske bašte, prilikom predstavljanja ovog naseljenog mesta na manifestaciji Banatska bajka.

Banatski Despotovac ima oko 1300 stanovnika.

„U poslednje vreme opada broj stanovnika u selu. Tu delimo sudbinu većine sela u Srbiji. Ljudi odlaze, pre svega, zbog posla. Mladi odu na fakultet i ne vraćaju se u selo. Dece malo ima. Nisam siguran, ali mislim da u osnovnoj školi sada ima možda sedamdesetoro njih ili čak i manje. Po proseku godina stanovnika spadamo u starija sela“, kaže Božidar Konjik, predsednik Saveta Mesne zajednice Banatski Despotovac.

Ovo naseljeno mesto nalazi se na putu za Vršac. Od Zrenjanina je udajeno dvadesetak kilometara.

„Pozicija koju imamo nije nam prednost, zato što smo od glavnog puta za Vršac udaljeni dva kilometra. I onda kao da upadamo u neko „slepo crevo“. Idealno bi bilo kada bismo bili na samom putu za Vršac. Ali, izdvojini smo i to je to. Čak ni prevoznik Stup Vršac ne prolazi kroz selo.  A da to imamo, ih… Ovako nam je više od 10 godina unazad problem prevoz. Malo se sad nešto popravlja, uvode nam neke linije, ali to nije to. Ljudi se snalaze. Postoji linijski taksi, ali taksisti prate autobuse. Niko nema neke druge polaske, nego ako ide autobus – ide i taksi“, objašnjava naš sagovornik.

Nepostojanje kanalizacije i loši putevi najveći problemi Banatskog Despotovca

Mesna zajednica pokušava da reši sitnije probleme koje selo ima, a koja imaju i sva druga naseljena mesta. Međutim, postoje i oni problemi koji su izvan mogućnosti delovanja MZ.

„Recimo kanalizacija. Bilo bi idealno kada bismo je dobili, ali od toga nema ništa. Mislim da je to u domenu naučne fantastike. Ne verujem da ćemo kanalizaciju ikada dobiti. Za taj broj stanovnika, niti ima volje, niti novca. Takođe, putevi su nam jako loši. Ima jako puno rupa. Zakrpe to službe, ne mogu da kažem i da grešim dušu, ali kada dođe sezona repe, kamioni unište put. I svake godine se radi „Jovo nanovo“. Kamioni sa repom krenu od novembra, pa do januara, februara unište sve. Stalno se žalimo, pišemo primedbe… Nešto razmišljamo da ove godine pravimo barikade. Zajedno sa Botošem i Tomaševcem. Dogovaramo se, jer to više nema smisla. Ako nam unište most i branu koju imamo, ostaćemo bez veze sa Beogradom. Ostaće samo put za Zrenjanin. Ovako preko Tomaševca, Uzdina, Kovačice, Crepaje i Pančeva možemo do Beograda da stignemo brzo, jer je to 80-ak kilometara“, kaže Konjik.

„Kada je reč o kišnoj kanalizaciji, to je u redu. I mi iz Saveta angažujemo nekad ljude da prokopaju gde je problem“, dodaje naš sagovornik.

Mladi u selu se sve više bave poljoprivredom

Većina stanovništva Banatskog Despotovca bavi se zemljoradnjom.

„To je osnovna delatnost. Dosta mladih je poslednjih godina počelo da se bavi poljoprivredom. Pre pet godina to nije bilo tako. I to je ono što je pozitivno. Jedino što je uvek problem oko iznajmljivanja državne zemlje. Ali, to već nije moj domen, ja se ne bavim poljoprivredom, niti imam zemlje. Stočarstvo je slabo zastupljeno. Imamo jednu farmu krava, jednog momka koji drži ovce, da se kaže da je ozbiljno. Imamo mi u selu još štošta, ali je sve to na nivou amaterizma, nije to nešto profesionalno. Osim toga, dosta njih radi i u Zrenjaninu u novootvorenim fabrikama. Sigurno 50 ljudi iz sela“, objašnjava Konjik.

„U selu se svi znamo i svi smo jarani“

I pored problema koje selo ima, meštani ne biraju reči hvale za Banatski Despotovac.

„S moje tačke gledišta prednost života u Banatskom Despotovcu jeste što taj mir koji postoji na selu ne možeš nigde na drugom mestu da nađeš. Kao ni druženje, prijateljstvo, dokoličarenje… Tu je zdrav način života. Da nemamo problem sa tim kamionima koji nam uništavaju puteve, mi bismo bili super. Malo je ljudi, svi se znamo, svi smo dobri. Pravi jarani“, kaže naš sagovornik.

„Nadam se da će Tenis da podigne standard u selu“

Možda bi sve bolje bilo da je standar građana Srbije, pa tako i stanovnika Banatskog Despotovca, malo bolji.

„Lepo je živeti na selu, samo da je standard malo veći. Evo sad se nadamo da će se nešto popraviti. Najave su da bi od novembra Tenis trebalo da dođe da gradi farmu kod nas u selu. S moje tačke gledišta to bi trebalo da donese dobrobit selu. Ipak je to nemački gigant. To bi mogao da bude pomak ka nečem boljem u Banatskom Despotovcu. Ako se tu zaposli 40-50 ljudi oni bi mogli da ostanu na selu, da tu osnuju porodice. Računam da bi Tenis zaposlio ljude iz sela i okoline. Što bi on nekome plaćao putne troškove, ako ima radnika koji živi na kilometar, dva od posla. Ovako, mladi čim osnuju porodice odmah idu u grad da žive. Jer u gradu imaju sve što im je potrebno i za život i za decu“, objašnjava Konjik.

„Lično mislim da je Tenis dobra stvar za selo. Ovi ljudi koji se bave poljoprivredom, oni se bune zbog zemlje, jer će za njih biti manje da uzimaju u zakup. Ni oni se ne bune protiv farme i prerade. Samo protiv toga što se Tenisu daje zemlja. Ali, mi kao MZ smo tu nemoćni i to je van naših odluka. Da se ja pitam svakom mladom bih dao po 50 hektara, da se obaveže da će da ih obrađuje. Neka radi i stvara za sebe i svoju porodicu“, kaže naš sagovornik.

U selu se svakog aprila održava pitijada

Stanovnici Banatskog Despotovca vole da kažu da su „preko sedam gora stigli do Panonskog mora“, gde su i ostali. Evo već 72 godine. Ipak, tradiciju svoje prapostojbine čuvaju i ovde u Banatu. I to kroz postojanje i rad različitih udruženja. Pogotovo su u tome aktivne žene.

„Naše udruženje ima 10 aktivnih članova. Tradiciju običaja i kulture iz Bosne čuvamo i negujemo već 17 godina. U selu imamo manifestaciju koja je na daleko poznata. To je pitijada. Ona se održava poslednje nedelje u aprilu i na njoj mogu da učestvuju svi koji to žele. Takmičarskog je karaktera, budu tu i nagrade, kulturno umetnički program. Mi čuvamo ručne radove, nošnje, rukotvorine od naših mama, baka… Sve što imamo izlažemo. Učestvujemo na svim manifestacijama, gde god nas pozovu. Mlade žene se slabo interesuju za ovo. Ja sam jedna od mlađih u udruženju. Većinu čine starije žene, ali one ne posustaju. Najstarija članica ima 70-ak godina“, kaže Vesna Barišić, predsednik Udruženja žena MZ Banatski Despotovac.

„Doneli smo danas pite, kiflice, štrudle, bosanske kolačiće, vanilice… Recept za pravu bosansku pitu je uvek najbolji i najjednostavniji. Ja bar tako pravim pite. U kore idu brašno, voda i so. Zamesi se testo i kad se razvuče, filuje se po želji. Pita može da bude i slana i slatka. Najčešće je pravimo od krompira, sira, spanaća, mesa, kupusa… Imamo čitav spisak pita. Prave ljudi pite i od čvaraka“, dodaje naša sagovornica.

Žene u selu se bave i humanitarnim radom

Osim što prave vrhunske pite, žene iz sela bave se i humanitarnim radom.

„Učestvujemo na svim manifestacijama i takmičenjima. Osvojili smo puno nagrada za bosanske pite. Asocijacija žena Srednjobanatskog okruga iz Banatskog Despotovca ima 40 članova. Svi smo angažovani. Organizujemo humanitarne akcije kako za decu, tako i za odrasle. Ko god nas pozove mi se odazivamo. Doniramo pite, ručne radove. Organizujemo i neke priredbe, igranke da bi se sakupio koji dinar kao pomoć onima kojima je to najpotrebnije“, kaže Nena Savković, predsednik Asocijacije žena srednjobanatskog okruga iz Banatskog Despotovca.

„Krenuli smo sada da pletemo bosanske terluke, a to smo učili od naših roditelja. Opredelili smo se da to radimo za decu, da bismo mogli da pomognemo deci bez roditelja. Pletemo i šalove, kape, rukavice… Ne prodajemo naše radove. Sve što napravimo, poklanjamo. Pravimo paketiće za Novu godinu, za Uskrs organizujemo takmičenje dece, pa su onda naši radovi nagrade… Što se tiče prodaje jako teško možemo bilo šta da prodamo. Ne možete adekvatno da naplatite ručni rad. Pravimo i sokove. Oni su prelepi, pravi domaći – od višnje, ali jako je teško da se to plasira. Imamo i članicu koja pravi ajvar. Pokušali smo da idemo i na prodajne izložbe, ali ne vredi, slabo se kupuje. Čak i naše pite koje pravimo ne prodajemo, nego delimo. Kada vidimo koliko ljudi traže, onda shvatimo da je greota da to prodajemo. Pa koliko možemo da naplatimo to jedno parče“, objašnjava naša sagovornica.

Bosanska pita ne može da ne uspe

Posetioci Gradske bašte mogli su da probaju kakvog su ukusa prave bosanske pite.

„Za večeras smo pravili pite od sira, krompira, spanaća i od kiselog kupusa. Jer mi Bosanci smo poznati po te četiri vrste pita. Recept za pravu bosansku pitu su vredne ruke. Ako prsti rade, svaka pita mora biti dobra. Svaku pitu razvlačimo, ni jedna nije od kupovnih kora… U našu pitu ne ide ništa drugo sem vode, brašna, soli i ulja. Testo mora da se ostavi da odstoji. Kad napravimo male obgice onda ih premažmo s malo masti i ostvimo da odstoji. Posle sat vremena nema šanse da se kora ne razvuče“, tvrdi Savković.

Šta je bosanski kolačić?

Nisu se u gradskoj bašti služile samo pite. Bilo je tu i kiflica, vanilica, štrudli, kao i bosanskih kolačića.

„Trebalo nam je dosta vremena da sve to pripremimo. Ono što smo mogle spremile smo dan ranije, a ono što mora da bude sveže, to smo od ranog jutra pravile i mesile. Bosanski kolačić je nekada bio naš bosanski specijalitet. Ako nekog hoćeš baš da počastiš onda mu to pripremiš. To nije ništa specijalno, ali je jako lepo i ukusno. U taj kolačić idu brašno, mleko, malo vode, malo ulja, so, jedno jaje. Kada testo nadođe ono se vadi kašikom i peče se na vreloj masti. Kada se ispeče, prelije se filom koji se priprema posebno. U njega idu samo kajmak i jaje. Mora kajmak, ne mogu pavlaka ili sir. Kad se to zgusne, kad se ohade kolačići onda se služe i jedu. To je slano, nije slatko iako se zove kolačić“, objašnjava Gospava Broćić iz Banatskog Despotovca.

„Kada organizujemo našu pitijadu ili kada idemo na neku manifestaciju uvek pravimo taj bosanski kolačić. I uvek mene forsiraju i ja to pravim“, dodaje naša sagovornica.

Banatski Despotovac ima sve više pčelara

U gradskoj bašti se osim pita, štrudli i kifli degustirao i med. Od pčelara se moglo, na licu mesta, ponešto i naučiti o tome kako se prepoznaje pravi domaći med.

„Pčelarstvom se bavim poslednjih 4-5 godina. To su tek počeci. Imamo 30-ak društava koja su proizvodna. Nadamo se da će narednih godina biti još više. Ovo je krenulo kao hobi, ali ja se nadam da će to da preraste u nešto ozbiljnije. Trenutno imamo tri vrste meda. Bagremov, livadski i suncokretov med. Bagrem i livadski med su sa Cera, a suncokret je naš, banatski. Mi smo seleći pčelari. Ovo je generalno loša godina za pčelarenje. Ali, teren na kom smo bili, za bagremov med se pokazao jako dobar. To je Jalovik, obronci Cer planine. Ove godine nismo išli na lipu“, kaže Borislav Stanivuk, pčelar iz Banatskog Despotovca.

„Ja nemam neko iskustvo sa prodajom meda na teglice, jer sve prodajemo otkupljivačima. Jeste da je tada nešto niža cena, nego da prodajemo „na malo“, ali dobijemo pare na gomili i onda od toga možemo i da unapređujemo proizvodnju. Nešto bude za pčele, nešto za nas. Da se taj rad isplati. „Na veliko“ bagremov med košta 4 evra, livadski je 2, a suncokret je 1,8 evra. To je jako malo. Nadamo se da će, kada bude gotov pogon koji podiže SPOS u Rači, to malo da popravi stanje u pčelarstvu. Da će otkupljivači malo ozbiljnije da pogledaju i nas proizvođače meda“, dodaje naš sagovornik.

„Med je svima sladak, sem pčelaru“

Pčelarenje zahteva dosta rada.

„Ovo jeste slatko, ali je mnogo teško da se radi. Kada sam počinjao da se bavim pčelama, kolega iz Botoša sa kojim sam učio mi je rekao – „Med će svima biti sladak, samo će tebi biti gorak“. Meni još nije gorak, ali je naporno. Da nije pomoći supruge, zeta, ćerke… ne znam kako bih. Tu ima dosta fizičkog rada. Utovar, istovar košnica, vrcanje meda… Bez pomoći teško bih ja to sam uspeo sve“, kaže Stanivuk.

Predmetima od drveta se ljudi dive, ali ih ne kupuju

Posetioci gradske bašte mogli su da vide i predmete od drveta koje ručno izrađuju stvaraoci iz Banatskog Despotovca.

„Već nekoliko godina izrađujem predmete od drveta. To je kućna radinost. Pravim buriće, kolica, kola, top, saksije, vaze za cveće. Top je onaj iz kakvog je Napoleon pucao, samo je drveni, šali sse naš sagovornik. -Mi smo u Banatski Despotovac došli da živimo iz Petrinje iz Hrvatske 1995. Kada sam otišao u penziju mislio sam šta bih mogao da radim. Prvo sam napravio jedan mali burić od litre i to sam poklonio ženinom bratu. I tako sam krenuo time da se bavim. Čisto da nešto radim, da imam neki hobi“, kaže Branko Kljajić iz Banatskog Despotovca.

Svoje radove Branko uglavnom poklanja.

„Kupaca nema, neće niko od sirotinje to da kupi. Da to prodajem u Beogradu možda bi neko i kupio, ali ovde i u selu neće niko. Nemaju ljudi para. Evo ja sam doneo neke uzorke onoga što sam pravio da raja ovde vidi da se nešto i kod nas u selu radi. Ne znam ja šta ljudi imaju u džepu, pa ne kupuju. Izgleda imaju zmiju. Samo gledaju, dive se i ništa. Šta vredi i da kažem cene radova, kad niko neće  ništa da kupi. A da dam džabe ne vredi. Onda bolje da imam to kod kuće, pa da dam kome ja hoću za uspomenu. Ima mojih rukotvorina svuda po svetu, jer sam ja to poklanjao. Napravio sam troje kola, dvoje je završilo sada u Norveškoj“, objašnjava naš sagovornik.

„Nema tu nikakve zarade, samo ima troška. Žena viče na mene, trošim struju, trošim pare da kupim materijal, šmirglu… Brusim, šmirglam, lepim, sastavljam a nemam ništa od toga. Samo trošim, a ništa ne zarađujem“, dodaje Kljajić.

Pisci iz sela pišu o Banatskom Despotovcu i promovišu ga kad god mogu

Banatski Despotovac može da se pohvali i brojnim piscima.

„U selu ima dosta pisaca i pesnika. Oni se uglavnom orjentišu na našu prapostojbinu. Svi smo mi u selu došli iz Bosne posle 1945. Pregled knjiga ljudi stvaraoca iz Banatskog Despotovca, a koji smo večeras izložili u gradskoj bašti, je delimično vezan i za našu prapostojbinu i za selo. Međutim, ima i umetničkih radova, prosvetarskih radova, monografija. Tu su radovi Alekse Mrđana, Pavla Meseldžije, Milana Đurana, Lazara Kaurina i moj radovi. Sve su to autorske ili koautorske knjige“, kaže Miloš Soro iz Banatskog Despotovca.

„Stvaraoci su rođeni u Batskom Despotovcu, sem jednog, ali su kao i većina mladih, život potražili izvan sela. Ipak, i dalje smo vezani za mesto gde smo rođeni, pišemo o njemu i promovišemo ga. Tako i ja živim u Zrenjaninu, ali radim u školi u Banatskom Despotovcu i pišem o svom selu“, dodaje naš sagovornik.

Nastup KUD-a Đerđef

Promocije naseljenih mesta uglavnom podrazumevaju da tu bude i pesme i igre. Stanovnici Banatskog Despotovca su se potrudili da i to obezbede posetiocima Gradske bašte. Njihovu prezentaciju upotpunio je nastup KUD-a Đerđef iz Zrenjanina.

„KUD Đerđef postoji dve i po godine. Okupili smo se na inicijativu bivših igrača koji su igrali u prvom klubu. Hteli smo da prenesemo svoja znanja i tradiciju na decu koja su nam pristupila. Posle dve i po godine mogu da se pohvalim da radimo u tri grupe. To su mlađa dečja, starija dečja grupa i izvođački ansambl. Predstavili smo se zrenjaninskoj publici svojim prvim celovečernjim koncertom 5. februara u Kulturnom centru. Sala je bila prepuna, što nas je jako obradovalo. Tu smo prikazali sve ono što smo uradili i što smo naučili naše igrače. Večeras smo izveli igre iz Levča, Leskovca, pčinjskog okruga. Ovoj deci aplauz stvarno mnogo znači“, kaže Milorad Đurić, predsednik KUD-a „Đerđef“ iz Zrenjanina.

Raspored predstavljanja naseljenih mesta u Gradskoj bašti u narednom periodu pogledajte ovde.