 (1).gif)
Praktično je prestao da igra u 25. godini života, u trenutku kada je blistao i taman se približio traženim standardima za višegodišnju egzistenciju u NBA, putujućem košarkaškom cirkusu, koja ne bi podrazumevala puko sedenje na klupi i sporadično utrčavanje na parket. Povreda leđa jednostavno je zakucala američke snove Žarka Čabarkape, dobroćudnog diva iz Zrenjanina.
Prvo su ga kao 17. pika 2003. godine draftovali Finiks Sansi, da bi ga potom ustupili Golden Stejt Voriorsima, za koje je u sezoni 2004/2005 odigrao 37, a u sezoni 2005/2006. čak 61 meč. Žarko Čabarkapa, nekadašnji biser brušen u pogonima Beopetrola, posle jednogodišnje pauze odlučio je da se 2008. suprotstavi sudbini i ponovo zaduži opremu u podgoričkoj Budućnosti, klubu u kojem je i zadobio pozornost američkih poslodavaca. Ipak, povreda leđa je bila neumoljiva i usledio je definitivan rastanak s narandžastom loptom, što je za njega predstavljalo težak šok.
Nenaviknut na toliko slobodnog vremena, Žarko je jedno vreme bio u kandžama „D mola“, ali se u kratkom roku nekako ratosiljao demona prošlosti, mada deo slobodnog vremena svakodnevno provodi u popularnom dorćolskom kafiću po imenu „D bar“. Na početku razgovora nam je otkrio da su mu u tome u velikoj meri pomogle lepote i čari reke Save… „Na Adi Međici se baš dobro odmorim i pobegnem od svega. U komšiluku su samo oni što imaju splavove, a jedino što vikendom bude malo gužve, ali ništa strašno. Ponekad mi dođe društvo, napravimo roštilj i uživamo“.
Da li pecaš?
„Ne, ne… To još nisam počeo, jer me pecanje nešto ne privlači. Bar ne još uvek“.
Je l’ zato što samo pecaš ove „prave ribe“?
„A to sam već upecao i završio, a-ha-ha… Svadba je zakazana za septembar“.
Gledaš li basket?
„Gledam naravno i samo mi je žao što ne mogu NBA da ispratim, jer baš kasno počinju i traju do šest ujutro. A reprize nešto ne volim da gledam“.
Jesi li mogao nekako da odložiš odlazak u penziju?
„Posle povrede koju sam zadobio u NBA pokušavao sam godinu – dve da se vratim, kao igrač Budućnosti, međutim, nije to išlo kako sam želeo. Imao sam posle i ugovor sa Lokomotivom Kuban, prošao sam kompletne pripreme, ali kada su stigli intezivniji napori, leđa nisu mogla da izdrže. Možda bi i izdržala, samo nisam želeo da se kljukam tabletama protiv bolova pre i posle treninga i tabletama za spavanje“.
Kako je išla ta geneza tvojih problema sa povredom?
„Generalno, imao sam od ranije taj problem. U pretposlednjoj sezoni u NBA, posle jednog pada, disk je izleteo napred i priklještio nerv. Operisao sam se u Americi i malo pred pritiskom kluba, malo po sopstvenom diktatu, ušao sam ranije u trenažni proces. I tako sam imao još dve operacije, posle kojih se osećam sasvim dobro, samo što ne mogu da podnesem napor koji iziskuje profesionalno bavljenje sportom“.
Sigurno ti nije bilo lako da se pomiriš sa sudbinom i u 25. godini staviš tačku na karijeru?
„Te prve godine mi je bilo vrlo teško i to u tolikoj meri da čak nisam mogao ni da gledam utakmice. Čudno mi je sve to delovalo, ali sam morao da se pomirim s činjenicom da je moja karijera završena“.
Složićeš se da ti je život, s druge strane, pružio satisfakciju da budeš član reprezentacije koja je pobedila Amere i osvojila titulu svetskog prvaka?
„Naravno. Moram da budem nezadovoljan što sam tako kratko igrao, međutim, presrećan sam što sam ipak četiri godine proveo na NBA terenima, bio reprezentativac i osvajač zlatne medalje na Svetskom prvenstvu“.
Kako si doživeo taj trijumfalan put 2002. godine u SAD?
„I dan – danas mi je nestvarno sve što se tada dešavalo, sve se nekako odigralo u nekoj vrsti transa. Neverovatno je bilo, zaista! Mnogi su nas otpisali, ali eto naša sloga u presudnom trenutku je stvari pokrenula nekim drugim, lepšim tokom“.
Gde je to odjednom kliknulo u trenucima kad se videlo da ništa ne ide?
„Divac je bukvalno pokrenuo celu ekipu, kasnije su proradili Peđa i Gurke sa onim trojkama, dok je Marko pogodio ona bacanja. Sećam se svakog detalja, a kako i ne bih kad sam imao najbolju poziciju za gledanje, a-ha-ha. Kažem to jer protiv Amera nisam ulazio u igru, ali zato jesam u polufinalu“.
Jesi li se i ti divio majstorstvu Dejana Bodiroge?
„Naravno. Bukvalno, kako sam počeo da treniram košarku slušam o Bodirogi, jer je i on prve lekcije dobio u Zrenjaninu, od našeg zajedničkog trenera Radeta Prvulova – Prleta. I eto, jednog dana dođem u situaciju da igram s njim. Sve u svemu, bilo je to predivno iskustvo za mene“.
Čime si bio vođen kada si ono doneo odluku da iz Beopetrola ne odeš u Partizan ili Zvezdu, nego u podgoričku Budućnost?
„Zaista mi nije bilo lako da prelomim u smislu da li da se odlučim za Partizan ili Budućnost, jer je u to vreme u Zvezdi bila ludnica. Bila je varijanta i sa FMP – om, samo mi oni nisu bili u glavi. Mada su za dve godine Podgoričani promenili pet trenera, što za mladog igrača nije dobro, ipak sam uspeo da se razigram, uđem u reprezentaciju i odem u NBA. Iz tog razloga mogu da kažem kako nimalo nisam pogrešio. Plus sam zavoleo Podgoricu koju i dan – danas volim da posetim“.
Gde si najviše uživao u košarci i životu?
„Tu nemam dilemu, jer je vreme provedeno u Beopetrolu za mene nezaboravno. U startu sam super prihvaćen od strane Duleta Kecmana, kralja Mikana Grušanovića i ostalih. Imali smo mladu ekipu i samo razmišljali o treninzima i utakmicama, ne opterećujući se ni sa čim drugim. I moram da kažem da se, kada god odem u „Halu Sportova“ na Novi Beograd, osećam fantastično. To je najbolja košarkaška hala na svetu i šteta što, pored Mege, više klubova ne igra u njoj“.
Imaš li neki plan? Šta ćeš dalje da radiš?
„Voleo bih da ostanem u košarci na neki način. Baš sam u prošloj sezoni na dve utakmice bio delegat ULEB – a na utakmicama Evrokupa i jednom u Evroligi. Iskrsla je mogućnost da to radim i bilo mi je interesantno da sedim za zapisničkim stolom i iz tog ugla pratim meč. Sad, da li ću se u toj ulozi nalaziti i ubuduće, videćemo. Takođe, imao sam razgovore s nekim ljudima iz NBA u vezi skautinga. Mislim, imam ja neki biznis sa strane, samo što nisam aktivan u njemu i zato imam vremena da se u nekom obliku ponovo nađem u košarci“.
Jesi li stigao da završiš neku školu?
„Nisam, rano sam se posvetio sportu i završio sam samo srednju školu. Teško je biti profesionalac i učiti“.
S kim si u kontaktu od nekadašnjih NBA saigrača?
„Čujem se s vremena na vreme s Letoncem Biedrinsom, a i vidimo se kad odem u Ameriku. Takođe, čujem se i s Francuzom Mikaelom Pjetrusom„.
Ideš li često preko bare?
„Idem često i najčešće sam u Los Anđelesu, mada, nikad nisam tamo igrao i živeo, ali imam neko društvo i volim da provodim vreme u Kaliforniji“.
Odeš li na neku utakmicu?
„Kada je Radman igrao finale s Lejkersima, bio sam tamo i ostavio mi je karte, međutim, mrzelo me da idem i utakmicu sam odgledao iz fotelje. Nekako mi je tako mnogo komfornije, pošto mi smeta buka i mali milion komentara sa strane, kako u dvorani, tako i u nekom kafiću. Ovako sam miran i usredsređen na meč“.
MILIČIĆEVA KARIJERA JE ZA POŠTOVANJE
S kim se viđaš od tvojih američkih „legionara“?
„Skoro sam se u Novom Sadu video sa Darkom Miličićem, koji fizički izgleda fenomenalno, ali ne znam šta je odlučio, nastavlja li da igra ili ne. Darko je nestvaran talenat i to što je on radio ovde kao klinac u Hemofarmu je nešto što se pamti. Po dolasku u NBA nije imao sreće da u prvoj sezoni dobije veću minutažu, međutim, uspeo je da napravi zavidnu karijeru, koja traje već 10 godina i to je za svako poštovanje. Tako nešto pošlo je za rukom i Radmanoviću, s kojim se povremeno družim ovde u D baru“.
Kad smo kod NBA, ko te je od tamošnjih asova najviše impresionirao?
„Bez dileme Stiv Neš koji je neverovatan lik. Uh, kad se setim, bio je na pragu penzije u trenutku mog dolaska u NBA, a čovek još igra! Šta više reći? Svašta taj ume. Na primer, imao je foru da na treningu stane na onu loptu za pilates i balansira. Pokušao sam to isto i ja, samo nisam mogao da održim ravnotežu ni na kolenima, a kamoli stojeći. Upoznao sam još jednog teškog fanatika u liku Dereka Fišera koji svaki trening i utakmicu od prvog do poslednjeg sekunda odradi 100 odsto! I zato nije čudo što obojica toliko traju“.
A je l’ istina da je Neš vrhunski fudbaler?
„Jeste, imao sam priliku da gledam na treninzima kako žonglira i šta sve radi s loptom. Baš mi je pričao sin Slavoljuba Muslina, koji živi u Americi i igrao je fudbal s njim, da je Neš vrlo ozbiljan fudbaler i u samoj igri. Takođe, stric mu je imao neke akcije u Totenhemu i sećam se da je iz Finiksa, za vreme priprema, posle treninga sedao u avion i išao u London da gleda utakmice. Bilo je to u vreme kad je za „petlove“ igrao naš Goran Bunjevčević i bilo mi je smešno što Stiv nikako nije uspevao da izgovori njegovo prezime pravilno“.
Kako ti se čini ova mlađa garda srpskih košarkaša?
„Sviđa mi se ovo što Mega radi, odnosno kako je sve to postavljeno da funkcioniše s puno mladih igrača. Ostale ne znam previše, u stvari, znam malog Mitrovića iz Zvezde“.
Igrao si jedno vreme sa Dejanom Milojevićem. Je l’ te iznenadilo to što je postao trener?
„Uopšte nisam mogao da ga vidim u toj ulozi i mislim čak da smo jednom pričali o tome i da čak ni on sam sebe nije tada zamišljao kao trenera. Otišao je u Megu, prvo radio sa centrima i potom dobio šansu. I stvarno vrhunski vodi utakmice! Imponuje njegovo ponašanje sa igračima, koje je totalno na nekom drugom nivou, hajde da kažem, drugarskom, ali opet ga svi poštuju. Zna se kod njega šta se sme, a šta se ne sme. Svaka mu čast, baš se dobro snalazi. To je on, ne glumi nekog mrguda, nego je isti kao što je bio na parketu, uvek spreman da se nasmeje“.
Kako si doživeo naše učešće na minulom EP u Sloveniji?
„Mislim da to nije realna slika naših mogućnosti. Ono protiv Španaca je samo bio loš dan, jer umeju da se dogode ti porazi sa nerealno visokom razlikom“.
Veruješ li u bolje dane našeg nacionalnog tima pod vođstvom Saše Đorđevića?
„Uveren sam da je Sale pravi čovek za selektora, jer iza njega je ogromno igračko iskustvo i trenerski nerv, zahvaljujući čemu će zasigurno uspeti da stabilizuje naš nacionalni tim“.
Baviš li se rekreacijom?
„Plivam dosta zbog povrede leđa, a u poslednje vreme sam jako zavoleo skijanje i to zahvaljujući upravo pomenutom Saši Đorđeviću, s kojim sam jednom negde putovao zajedno i pričao mi je o toj svojoj velikoj strasti. Probao sam pre tri godine i sad se ne razdvajam od skija. Umem u šali da kažem da bih i ranije završio karijeru da sam znao koliko je to lep sport. Bukvalno sam u fazonu da bih menjao letovanje za skijanje“.
Uplatiš li ponekad tiket?
„Obično se to dogodi kad sam u društvu i onda uložim i ja koji dinar i ako dobijemo – dobijemo“.
LEBRON JE ČUDO!
Jesi li „zakačio“ Lebrona Džejmsa?
„Zajedno smo 2003. godine bili na draftu koji je proglašen za jedan od najjačih u istoriji lige. Šta reći – ozbiljan, svestran, sve radi, jak je kao konj, em igra i odbranu, mislim, sve čovek igra. Čudo, čudo od košarkaša“.
Ko ti je favorit u finalu NBA?
„Već sam rekao da ove godine nisam pratio utakmice, ali mi se čini da je Majami najbliži tituli“.
Izvor: Mozzartsport
.gif)
.gif)
