Do pre tri godine za šimširov plamenac, štetočinu koja napada ukrasnu biljku šimšir, u Srbiji se nije znalo. Osim iz literature. Jer se ona ovde nije pojavljivala, budući da joj je prirodno stanište Azija. Od 2014. u našoj zemlji, ali i u drugim zemljama na Balkanu sve je više i više zaraženih biljaka. Reč je o invazivnoj štetočini koja se brzo razmnožava i koja za kratko vreme može da uništi ozbiljne površine pod šimširom. Problem je što u Srbiji nema registrovanih preparata koji bi mogli sa sigurnošću da se koriste u suzbijanju šimširovog plamenca.
Prvi put šimširov plamenac se u Evropi pojavio 2005-2006. godine.
“Šimširov plamenac je u Evropu stigao sa sadnicama šimšira koje su uvezene iz Kine. Pošto je profit jako važan, jeftine sadnice iz Kine su unete u Baden-Virtemberg pokrajinu u Nemačkoj i odatle su se širile. Danas ove štetočine ima i u Velikoj Britaniji, Danskoj… Šimširov plamenac potiče iz subtropskih krajeva Azije, ali se adaptirao na ovdašnje uslove. Kako su se klimatski uslovi ovde promenili on je dobio više mogućnosti da se širi”, kaže Milka Glavendekić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu.
“U svim našim susednim zemljama evidentirana je pojava šimširovog plamenca. Najpre u Hrvatskoj 2011, a 2014. u većini zemalja bivše Jugoslavije, kao i u Bugarskoj. U Grčkoj se šimširov plamenac pojavio 2015. Mislim da je to vezano za uvoz sadnog materijala jer su u vreme kada smo prvi put primetili ovu štetočinu u zemlji dva rasadnika uvozila sadni materjal iz Hrvatske i Italije. Tako da se sa sigurnošću može reći da je ova vrsta uneta sa sadnim materijalom. Ipak, treba reći da ona može da se širi i aktivnim letom, jer je leptir dobar letač i može 10 kilometara da preleti. Ali, može da se donese i kao slepi putnik. Da uđe u prevozna sredstva i da se prenese sa nekim drugim materijalom”, dodaje naša sagovornica.
Šimširov plamenac se hrani šimširom, ali i nekim drugim vrstama
Kako god da je unet u Srbiju, šimširov plamenac je počeo da stvara ozbiljene probleme na ovim zasadima.
“On je pre svega štetočina šimšira kako kod nas, tako i u Evropi. Evropski naučnici su izričiti da se u Evropi on hrani samo šimširom. Međutim, u nekim našim prvim istraživanjima 2014. imali smo prilike u jednom privatnom dvorištu da vidimo da se hrani i kurikom. To je isto azijska vrsta koja jeste njegova biljka domaćin u Aziji. U Aziji je on, takođe, na raznim vrstama božikovine. Božikovina kod nas raste u prirodnim bukovim šumama. Te zajednice bukove šume i božikovine su zakonom zaštićene. Tako da mi zapravo čuvajući šimšir, koji kod nas nije autohtona vrsta, jer mi nemamo makije šimšira, čuvamo i ostale vrste i parkove. Mi imamo šimšir koji se tradicionalno gaji u privatnim vrtovima, na grobjima, javnim zelenim površinama, klasičnim parkovima, u blizini manastira”, objašnjava Glavendekić.
“Primer za to je park kod manastira Beočin, koji smo ove godine spašavali od šimširovog plamenca. Od maja do septemra je trajala borba za taj šimšir. Nadam se da smo to uspešno odradili. Takođe, ove godine smo prvi put imali pojavu šimširovog plamenca u Vršcu u gradskom parku. To je deo pejzažno-arhitektonskog nasleđa. Taj park je star 200 godina. Izuzetno je vredan. Topione forme šimšira u parku su izuzetno vredne. Nažalost, ove godine smo morali da preduzimamo ozbiljne mere zaštite šimšira. Nadam se da se kolege u Vršcu staraju da sve bude u redu”, dodaje naša sagovornica.
Šimširov plamenac je invazivna šetočina
Zbog velikih problema koje izazva na zasadima šimšira Uprva za zaštitu bilja je prvi put odobrila da se vrši poseban nadzor nad štetočinom koja napada ukrasno bilje.
“Ministarstvo poljoprivrede je prepoznalo potrebu da se bavi štetočinama, stranim vrstama i patogenim organizmima koji se unose sa sadnim materijalom ukrasnih biljaka. One predstavljaju jako veliki rizik. Povećan je obim uvoza, a reč je o vrlo opasnim štetočinama. Karantinskim vrstama. Šimširov plamenac je invazivna štetočina. To znači da se brzo razvija, ima veliki potencijal razmnožavanja. Kod nas ima najmanje tri generacije. Stalno mora da se bude na oprezu. Redovno da se pregledaju zasadi. Ako se ustanove prvi simptomi oštećenja potrebno je odmah preduzimati odgovarajuće mere zaštite”, kaže Glavendekić.
Kako prepoznati šimširov plamenac
Do pre tri godine za šimširov plamenac se u Srbiji nije znalo. Jer se ovde nije pojavljivao. Zbog toga ne čudi što mnogi i danas ne znaju o kojoj se štetočini radi kada im se šimšir osuši.
“Šimširov plamenac parazitira u stadijumu gusenice zadnje generacije koja je tokom zime zaštićena između listova šimšira ili u pukotinama u blizini biljke domaćina. U rano proleće, kada temperatura poraste iznad 7°C, gusenice kreću u potragu za biljkama domaćinima. Nakon što pronađu šimšir, počinju da jedu lišće praveći štete sve do juna meseca. Odrastao insekt je leptir bele boje sa rasponom krila 40–45 mm, crne glave. Prednja i zadnja krila su svilasto – bele boje sa smeđom trakom duž ivice krila i polumesečastim belim okcem na sredini prednjih krila. Postoje varijeteti sa potpuno smeđim krilima. Ženka imaga živi 8 dana i polaže jaja s donje strane lista šimšira… Jedna ženka može da položi od 400 do 600 jaja, što daje veliki potencijal za njihovo ubrzano širenje. Od aprila do maja ova štetočina prođe šest stadijuma larvi. Pri tom njihov apetit stalno raste”, kaže Tatjana Mironović iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.
“S porastom gusenica menja i izgled. Mlade gusenice su najpre zeleno-žute boje s crnom glavom a kako rastu na zelenom telu se pojavljuju smeđe uzdužne pruge dok glava ostaje crna. Odrasle gusenice su zelene i imaju karakteristične debele crne i tanke bele pruge duž tela s crnim tačkama na leđnoj strani. Mogu biti dugačke do 5 cm. Krajem maja, kada dostignu veličinu od 5 cm, prelaze u stadijum lutke. Lutke su oko 2 cm dugačke, smeđe boje i sakrivene između listova i grančica šimšira. U ovom stadijumu štetočina miruje oko dve nedelje. Početkom juna izležu se belo-braon leptiri. Nakon parenja, ženke polažu jaja na naličje listova. Sredinom juna izlegu se nove gusenice. U septembru/oktobru leptiri ove generacije polažu jaja. Potomci ove generacije jedu veoma malo, a zimu provode kao male gusenice velicine 5 mm”, dodaje naša sagovornica.
Odrasle gusenice “proždiru” listove
Najveće štete izazivaju odrasle gusenice.
“Mlade gusenice se hrane samo epidermisom na gornjoj strani lista. Starije gusenice “proždiru” cele listove, zelene izbojke i koru. To narušava estetski izgled biljke. Jedna gusenica može da pojede do 45 listova. Na jednom grmu ih može biti i nekoliko stotina, te za nekoliko dana mogu uništiti gajenu živicu. Pri jakom napadu lako ih je prepoznati po prisustvu svilenkaste paučine. Ona može potpuno da prekrije šimšir tako da ceo grm ili živić dobija sivkastu boju. Štete se kasno primjećuju, jer se gusenice najpre hrane unutrašnjim lišćem gde su sakrivene. Kada dođu do spoljnih delova, štete su nemerljive jer je veliki deo lisne mase već uništen. I tada veoma brzo može da dođe do potpune defolijacije šimšira”, objašnjva Mironović.
Štetočina mora da se uništi
Da bi se štete sprečile potrebno je prduzimanje adekvatnih mera.
“Odgovarajuće mere zaštite se uklapaju u jedan integralni koncept. Trebalo bi voditi računa o tome da se biraju forme koje su otpornije. Tu su i redovni pregledi. Već od marta pa sve do oktobra jednom nedeljno trebalo bi pregledati zasad šimšira. Možda ćete pomisliti da je to previše zahtevno, ali nije. Vremenski uslovi su promenljivi. Mi smo prošle godine i 2015. imali prve larve koje su počele da se hrane krajem marta. Ove godine prve štete smo uočili već 8. marta, znači dve nedelje ranije nego prethodnih godina. Zbog toga su važni redovni pregledi”, kaže Glavendekić.
“Čim se uoče prvi tragovi paučine, delimično izgriženo lišće trebalo bi orezati te inficirane delove, ukloniti ih i spaliti. Nikako ih ne treba ostavljati na deponiji, pa da se ta štetočina raširi na nekom drugom mestu. Kada je u pitanju živa ograda, potrebno je sačuvati formu te žive ograde, a ne da se orezuju bez reda samo oni delovi koji su inficirani. U odnosu na stepen inficiranja i brojnost štetočine odlučuje se da li će se primenjivati i hemijske mere ili ne. Vrlo često je to neophodno kod ove vrste”, dodaje naša sagovornica.
Prirodni neprijatelji šimširovog plamenca
U borbi protiv šimširovog plamenca dobrodošli su i njegovi prirodni neprijatelji.
“Mi smo primenjivali biološke mere u manastirima Šišatovac i Beočin i postgli smo izvanredne rezultate. Od kada smo ovu štetočinu prvi put primetili kod nas 2014. godine proučavamo i njene prirodne neprijatelje. To je prvo bila neka muva koja parazitira na gusenicama. Kasnije smo uočili da se ose, kao predatori, hrane gusenicama, pa čak i love odrasle jedinke leptira. Ptice su takođe neprijatelji. Kos i senica mogu da budu veoma korisini. Ove godine smo primetili i predtorske stenice. Mi smo prilikom zaštite zasada očuvali postojeći potencijal prirodnih neprijatelja, ali smo dodali biološke preparate na bazi bakterija. To se pokazalo jako dobrim”, objašnjava Glavendekić.
U Srbiji nema registrovanog preparata protiv ove štetočine
Problem je što u Srbiji još nema registrovanog preparata za suzbijanje šimširovog plamenca.
“To nije dobro, jer se tada koriste hemijski preparati bez provere i kontrole. Naročito je veliki rizik u vrtovima gde se kreću deca, odrasli, kućni ljubimci. Velika je zabluda što se tiče zaštite i tretiranja ukrasnog bilja. Potpuno je nekontrolisana primena preparata i oni se troše mnogo više nego što je potrebno. Koriste se neadekvatni preparati koji i nose često neke pojave koje mogu biti rizične po zdravlje ljudi. Nije sve jedno ako vi neki fungicid istretirate u nekim ratarskim usevima gde nemate prolaznike i ako isti taj preparat donesete u dvorište ili u park gde se kreću deca, ljudi koji su slabijeg zdravstvenog stanja, domaće životinje… Njihovo zdravlje može da bude izloženo riziku s obzirom na neke potencijalne alergene i reakcije”, kaže naša sagovornica.
Rasadnici moraju da se zaštite, pa se snalaze
Veliki problem sa šimširovim plamencem mogu da imaju i rasadnici.
“Ako vi imate rasadnik, u kojem gajite šimšir, vi morate da ga zaštitite. Mi smo ove godine radili analizu koliko košta proizvodnja šimšira kod nas. Uzeli smo kao primer Veliki Šiljagovac, selo u kojem ima 62 registrovana rasadnika ukrasnih biljaka. Proizvodnja šimšira se proicenjuje na nešto više od milion evra. To nije malo. Neko ko gaji šimšir u vrednosti preko milion evra, mora da se stara o njemu. Nažalost, ove godine šimširov plamenac je stigao i u Šiljagovac. Proizvođači moraju da zaštite proizvodnju, ali nemaju ni jedan registrovan preparat. I onda se oni snalaze kako znaju i umeju. Država bi trebalo da povede računa o tome da se kroz registraciju malih useva obezbedi adekvatna zašta”, objašnjava Glavendekić.
“U rasadnicima mogu da se primenjuju i hemijske mere, jer je važno da biljka izađe iz rasadnika zdrava. Ako iz rasadnika izađe zaražena biljka, koja nosi razvojene stadijume plamenca, kod krajnjih kupaca je rizik veći i veći su troškovi. Propadanje takvih materijala je izvesno, pogotovo u privatnim vrtovima gde ljudi i nemaju toliko iskustava i ne znaju vrlo često kako da se nose sa tom štetočinom. Zato su edukacije i te kako važne”, dodaje naša sagovornica.
Nakon obuke fitosanitarna inspekcija sprečila uvoz zaraženih biljaka
Da bi mogli da se bore protiv uvoza biljaka koje su zaražene i fitosanitarni inspektori su morali da prođu ozbiljnu obuku.
“Mi smo 2015. godine imali obuku fitosanitarnih inspektora i ja sam jako ponosna na njih kako su položili test na kraju te obuke. Imala sam prilike da mi se neki od njih jave kada nađu u pošiljci šimširov plamenac. Tako smo u dogovoru sa kupcem vratili pošiljku koja je bila poslata sa zaraženim šimširom. Jako je važno da prizvođači, uvoznici, fitosanitarni inspektori i stručne službe budu povezani. Imali smo jako mnogo ogleda u laboratoriji. Jedna master teza je urađena o šimširovom plamencu. Puno naučnih radova je vezano za ovu vrstu – da bismo je što bolje upoznali u našim uslovima. Ako se uvezu strane vrste koje su štetne, one mogu da ugroze našu proizvodnju”, kaže Glavendekić.
Klimatske promene pogoduju razvoju štetočina tamo gde nisu bile prisutne
Klimatske promene pomažu stranim štetočinama da se lakše adaptiraju u oblastima u kojima nikada nisu ranije bile prisutne. Šimširov plamenac nije usamljen u tome.
“Sve više smo suočeni sa visokim temperaturama. Količina padavina je uobičajena, ali je njihov raspored nepovoljan, nema ih u veme vegetacije kad su potrebne. Shodno tim promenjenim uslovima mi sada imamo mediteranske vrste koje su se kod nas adaptirale i izazivaju štete. Jedna od njih je smokvin medić. Reč je o sitnoj cikadi koja luči obilje medne rose, prlja biljne delove, remeti fotosintezu. Ona je u Italiji smatrana štetočinama u vinogradima, pa je unet biološki agens za borbu protiv nje. Međutim, kod nas na mnogim mestima gde se raširila ova štetočina nema prirodnih neprijatelja i populacije su eksplodirale”, objšnjava naša sagovornica.
“2010. godine sam imala prilike da me pozovu u jedan rasadnik gde su im se masovno sušile tuje. Konstatovali smo da to izaziva jedna vrsta krasca. Ta vrsta krasca je autohtona u meditaranskom području. Ona se javlja kod nas, čak je rasprostranjena i do Češke i Nemačke, ali kao vrlo retka vrsta. Mediteranska vrsta koja se adaptirala kod nas. Ona je 2012-2013. godine izazvala masovno sušenje tuja u rasadniku u Republici Srpskoj. Nedavno me je pozao jedan naš centar za rasadničku proizvodnju, jer se sada tu 1000 tuja suši. To je jako veliki gubitak”, dodaje profesorka Milka Glavendekić sa Šumarskog fakulteta.
Nekontrolisani uvoz ukrasnog bilja može da bude veoma opasan. Na kraju može da se ispostavi da ono što je u startu jeftinije, zapravo kasnije može da bude mnogo skuplje. Jer ako se u rasadnik ili park unese zaražena biljka celokupna proizvodnja ili zelena površina može za kratko vreme da bude uništena.
Pogledajte i prezentaciju Tatjane Mironović o šimširovom plamencu:
.gif)
.gif)
