Rade Maljković: Za razliku od organske pšenice, organski kukuruz i soja su veoma traženi

I dok se hrono hleb sve češće pravi u domaćinstvima, hleb od organskog brašna nije toliko zastupljen u kućnoj radinosti. Za razliku od organskog kukuruza i soje, koji su traženi proizvodi i u Srbiji i u Evropi, organska pšenica se slabo prodaje. Ko najčešće kupuje organsko brašno i po čemu se ono razlikuje od brašna iz konvencionalne proizvodnje pitali smo Radeta Maljkovića iz Banatskog Karađorđeva koji se godinama bavi organskom proizvodnjom.

Rade Maljković iz Banatskog Karađorđeva obrađuje 10-ak hektara zemlje. Na ovim površinama gaji ratarske kulture i to po principima organske proizvodnje.

„Organskom proizvodnjom se zvanično bavim 9 godina. Imam registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Istina, iz organske proizvodnje moja porodica nikada nije ni izlazila, jer su na taj način proizvodili i moj otac i deda. Ja sam tu staru tradiciju samo nastavio. Gajim organsku soju, kukuruz, nešto malo pšenice, raž i lucerku. Držim za sebe nešto goveda, ovaca, svinja i živine. Želim zdravo da se hranim i mnogo mi je žao što narod to slabo prepoznaje i što se slabo razume u ovu organsku hranu. Nisam ljubitelj insekticida, pesticida, veštačkog đubriva u kojem ima i uranijuma i sintetike…“, počinje priču Rade Maljković, proizvođač organskih proizvoda.

„Seme soje i lucerke proizvodim sam, a kukuruz i pšenicu nabaljvam na institutu“

„Ne planiram proširenje proizvodnje. Prošle i pretprošle godine sam imao prinos pšenice kao i proizvođači koji se bave konvencionalnom proizvodnjom. Ništa za njima nisam zaostao. Kukuruz mi je imao nešto malo manji prinos. Ali, nisam imao ulaganja u veštačko đubrivo, hemiju… Kad sejem soju koristim svoje seme. Već 20 godina je tako. I uvek imam lepe prinose. Naravno, kad ima dovoljno kiše. Seme kukuruza uzimam na institutu, ali ono nije tretirano ni sa čim. Prilikom nabavke obavezno dobijam izjavu da seme nije tretirano i da nije GMO. Tu izjavu i deklaraciju šaljem resornom ministarstvu kako bih dobio odobrenje da sejem to seme. Ista procedura je i za seme pšenice. Lucerku imam svoju, kao i soju“, objašnjava Maljković.

„Voleo bih kada bih mogao da pronađem crveni kukuruz. Ima tog kukuruza, ali niko nema papir da je reč o semenskoj proizvodnji. Pogotovo da je reč o organskoj proizvodnji“, dodaje naš sagovornik.

Proces sertifikovanja organske proizvodnje nije ni malo jednostavan.

„Prve dve godine je bilo jako teško. Nisam bio toliko upućen u sve ovo. Bilo je podnesi ovaj zahtev, podnesi onaj zahtev, pribavi ovaj papir, pribavi onaj papir. Evo recimo kada sam išao po seme za kukuruz. Prvo sam dva sata išao od kancelarije do kancelarije da bih dobio 5 papira koje sam morao da šaljem ministarstvu. A pre nego što odem po seme moram da zovem institut da poručim seme kako bi oni ispitali klijavost. Kada to urade onda moram da kažem koja mi tačno količina treba kako ne bi tretirali to seme. Jer ako ga tretiraju ja nemam prava da ga koristim“, objašnjava naš sagovornik.

Organska proizvodnja soje, kukuruza, pšenice, raži…

Organsko brašno ima niz prednosti u odnosu na konvencionalno brašno.

„Organsko brašno ne sadrži pesticide, insekticide, sintetike… Zna se da je u organskoj proizvodnji zabranjena sva hemija. Osim zaštitnih sredstava koja su dozvoljena, a koja su na biljnoj bazi. To su sredstva za prihranu preko lista. Takođe, možemo da koristimo i sredstva koja ubrzavaju razgradnju biljne mase u jesen. Time poboljšavamo kvalitet našeg zemljište. Inače, kulture ručno okopavamo. Za to treba dosta nadničara. Naravno idem i ja da kopam. Treba to ošpartati, okopati najmanje dva puta. Moje njive se redovno rade, tako da to dosta lako ide. Ali, ipak je mnogo teže nego kada to radi mašina“, kaže Maljković.

„U toku godine treba da se okopa oko 15-16 jutara zemlje. Za sezonu mi trebaju tri nadnice. Nekada nas ima 4-5-oro, nekada 7-oro sve zavisi ko kada može. Za kopanje tzv. „prve ruke“ treba od 3 do 5 dana. „Drugu motiku“ zgotovimo za 3 dana. Radnu snagu je dosta teško naći. To su uglavnom sve starije žene između 50 i 60 godina koje su ostale bez posla i prinuđene su da idu u nadnicu. One se na taj način bore za svoj dinar. Ja kopam već 50 godina i dokle god budem mogao tako ću da radim. Kad ne budem mogao to da radim, ne znam šta će biti i da li će neko nastaviti ovo da radi. Imam dve ćerke one se slabo za ovo interesuju. Imam i unučiće, videćemo šta će sa njima biti“, objašnjava naš sagovornik.

Organsko brašno od soje i kukuruza je traženije od organskog pšeničnog brašna

Organski proizvodi iz Banatskog Karađorđeva se više prodaju po Evropi nego u Srbiji.

„Tržište pronalazim preko firme Global Sed iz Čuruga. Oni uzimaju na veliko soju i kukuruz i to izvoze. Ta roba je tražena i kod nas i u Evropi. Za razliku od pšenice. Zahvaljujući soji i kukuruzu mi opstajemo u organskoj proizvodnji. Kada je reč o lokalnom tržištu, pojavljujem se na manifestacijama kao što su Pitijada, Sajam zadrugarstva, idem po raznim promocijama, ali sve je to jako, jako slabo. Mislim da je problem što ljudi nemaju naviku da kupuju organsko. U Karađorđevu sam doživeo da mi je nekoliko žena reklo da ne ubeđujem njihove muževe da uzmu organsko brašno kako ih ne bi terali da mese hleb od tog brašna“, kaže Maljković.

„Pšenično i kukuruzno brašno koštaju 100 dinara kilogram, ražano je 120, spelta je 150 dinara. Cene su kao u prodavnicama zdrave hrane. Ne bih da potcenjujem te prodavnice, ali one uglavnom rade sa konvencionalnim proizvodima, a ne organskim. Ja uglavnom imam rinfuz robu. I onda ponesem papirne kesice i merim ko koliko želi da uzme. Ali, na žalost, baš slabo ide“, dodaje ova organski proizvođač.

Domaći hleb od organskog bašna

„Od organskog brašna supruga obično pravi hleb. Od kukuruznog brašna pravi proju, palentu eventualno. Mogu da se prave i pite, pogače… Ja jedem domaći hleb, ne kupujem onaj iz prodavnice. Ne želim da jedem taj iz prodavnice ni da mi ga daju džabe. Hleb pravimo na starinski način. Kvasac, voda, so, brašno. Mi pravimo i palentu i proju, ali ja više volim proju. Sve zavisi ko šta voli da jede. Ja ne bih smeo da meljem te žitarice na običnom mlinu, ali nabaviti mlin za organsku proizvodnju je jako teško. Razlog je obimna papirologija. Ja nemam toliku proizvonju i prodaju da bih mogao da opstanem. Morao bih da zaposlim radnika, tehnologa, komercijalistu. Te troškove moja proizvodnja ne pokriva. Nije rentabilno uopšte“, kaže Maljković.

Naš sagovornik išćekuje subvencije za 2019. godinu.

„Ministarstvo jako puno obećava. Postoje podsticaji, ne mogu reći da ih nema. Ali papirologija je obimna, a procedure su jako, jako komplikovane. Kad zoveš ministarstvo za neki papir treba tri dana da sediš pored telefona. Ja još nikada ništa nisam dobio. Šta će biti ove godine, videćemo. Nešto su mi obećali, ali… Kažem videćemo šta će na kraju biti“, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.