Ne postoji kriza iz koje poljoprivreda nije uspela da izvuče i oporavi neku zemlju. I pored toga čini se da poljoprivrednici uvek plaćaju ceh turbulentnih vremena i promena. Mala gazdinstva ne mogu da se takmiče sa velikima, ali ona zasigurno mogu i treba da budu okosnica razvoja poljoprivrede jedne države. O tome koje su najveće muke poljoprivrednika u Srbiji, a i kako izgleda baviti se ovim poslom čitavog života pitali smo proizvođača Jana Labata iz Aradca.
Jano Labat se poljoprivredom, kaže bavi čitav život.
“Sećam se kada sam imao 6 godina. Ćale je radio, ja sam išao sa njima, na traktoru. Žito smo kosili. Deda kad me je video, odmah je došao i dao mi onu crvenu novčanicu od 100 dinara. To je bilo ne znam koliko sladoleda… Možda 50. Voleo sam to. Kada sam završio osnovnu školu, dalje nisam išao. Nije u to vreme bilo za automehaničara, samo za tesare i zidare, a ja to nisam voleo i ostao sam kući sa ćaletom”, počinje priču Jano Labat, poljoprivrednik iz Aradca.
Ovaj poljoprvirednik zajedno sa sinom trenutno obrađuje oko 150 hektara zemlje. Što svoje, što uzete u arendu.
“Radi sin, ne mogu da se požalim. Menja me, ja sam 67 godina. Imam penziju. Šta ću od nje? Imam 11.800 dinara, a plaćao sam 40 godina. Od prvog dana me je uhvatio taj zakon. Svake godine sam davao 60.000 dinara. Ja ću da umrem pre nego što ću da vratim te pare. Ali, takav je život”, kaže naš sagovornik.
Računice poljoprivrednika su uvek neizvesne
Nekada su, objašnjava Jano, on i sin više površina sejali nego danas.
“Jedne godine je bio led, sledeće suša, pa smo malo smanjili površine koje radimo. To je istina. Smanjili smo zbog toga da bismo se održali nekako. Da ne ulazimo u veće troškove, jer to je veliko ulaganje ili ako uzimate sve na kredit onda vam uzmu sve to na jesen i nemate ništa. Onda je bolje koliko imaš para toliko ulažeš u seme, veštačko đubrivo, herbicide”, objašnjava Labat.
U ovom gazdinstvu nabavili su svu neophodnu mehanizaciju. Kredite više nemaju. Ostalo im je samo da otplate lizing za kombajn.
“Imamo kombajn, 3-4 traktora, sve priključne mašine koje nam trebaju. Skupo je to sve. Ulaganja su velika. Ali, izdržavamo. Kada sam ja radio na kombajnu onda su mi se, kad iz njive dođem kući, samo zubi beleli. Bio sam sav od prašine. Nije bilo kabina, ničega. A sad sin sedi unutra, klima radi u kombajnu. Sve je na dugme. Tehnika napreduje. Sve to košta. Tako se živi”, poredi naš sagovornik.
Niske cene poljoprivrednih proizvoda najčešći su razlog nezadovoljstva poljoprivrednika
Iako je tehnologija proizvodnje napredovala, čini se da se nekada rad poljoprivrednika više cenio.
“Najveći problem su cene. Da su bolje cene svi bi bolje živeli i imali bi volje da radimo još više i kvalitetnije. Ovako sad neću da prskam to, da prihranjujem… Nema cene, nema volje da se radi”, objašnjava Labat.
“Koliko je poljoprivreda isplativa treba da se stavi na papir i olovku. Uvek ostane nešto. Ali, trebalo bi država malo više da vodi brigu o tome da budu bolje cene. Evo šta je bilo pre nama nisu dali cenu koju smo tražili, a posle su uvozili iz Mađarske žito po ceni od 23-24 dinara. Pa šta je to? A istog je kvaliteta to pšenica bila. Naša sigurno nije bila gora. Kažu da pekari nisu bili zadovoljni. A do proleća su bili zadovoljni? Kosi se jedno sa drugim šta pričaju na televiziji. Evo i ove godine akontna cena je bila 17 dinara, a konačna 18,5. Ako hoćeš pare. Ako ćeš da čuvaš na lageru, onda skidaju 1 posto mesečno. Pšenica bi trebalo da bude preko 20 dinara. Svi to pričaju”, dodaje naš sagovornik.
Poljoprivrednici u Aradcu najčešće seju jesenje kulture, jer je zemlja uglavnom lošijeg kvaliteta
Zemlja u Aradcu nije najboljeg kvaliteta, pa je većina poljoprivrednika prinuđena da seje pšenicu i suncokret. Eventualno uljanu repicu. Kukuruza ima retko, jer uspeva samo na kvalitetnijim parcelama. Jano potvrđuje da je ove proizvodne godine teško bilo proizvesti pšenicu, jer joj je kiša nedostajala u ključnim fazama razvoja. Ipak, kvalitet zrna je bio dobar.
“Ja sam jednom prihranjivao pšenicu. Oni što su dva puta prihranjivali su imali manji rod. Da li je pšenica izgorela ili šta… Žedno je bilo žito. Seljak ide uvek u prvi razred i ne zna se šta će biti. To je sve pod vedrim nebom… U ritu je bila dobra pšenica, jer je više vlage bilo. Tamo je bilo preko 3 tone po jutru. A ovde je bilo 2-2,5 tone. Deo smo prodali, a deo smo ostavili kući. Ovde u Aradcu, nemamo izbora. Imamo dosta lošu zemlju i prinuđeni smo da sejemo pšenicu. Tu kukuruz ne uspeva. Nekad rodi super, kada je dobra godina. Ove godine je ovako ispalo. Ali je kvalitet pšenice jako dobar. Hektolitar je preko 80. Prošle godine nije bilo tako”, kaže Labat.
Osim niskih otkupnih cena muka poljoprivrednika su i izuzetno niske subvencije.
“Najgori smo u okruženju. Nama skoro ništa ne daju subvencija. Dobili smo 80.000 dinara. U odnosu na druge zemlje to je malo, vrlo malo. Ni gorivo nemamo, a to je najveća stavka. Svuda u drugim zemljama je gorivo jeftinije za poljoprivrednike. Kažu kod nas to gorivo sipaju u kamione, pa neka ih hvataju i neka ih kazne. A ne da poljoprivrednici trpe”, objašnjava ovaj poljoprivrednik.
Nada poljoprivrednika u prolećne kulture
U ovom trenutku prolećne kulture izgledaju dobro, pa se poljoprivrednici nadaju da će se bar na njima izvući.
“Suncokret i kukuruz su nikli dobro. I ove kiše što su došle su za kukuruz dobre. Svaki ima dva klipa. Videćemo šta će biti i pošto će biti. I suncokret lepo izgleda. Ne možemo da se poželimo nešto za sada”, kaže Labat.
Vino je nekada bolje pokloniti nego prodati
Osim ratarstvom Jano se bavi i vinogradarstvom. U svom vinogradu ima 1.250 čokota vinove loze. Ove godine je, objašnjava, prvi put sve sam radio. Svako prskanje ga košta između 3.000 i 4.000 dinara.
“Imamo sam kolegu iz Srema koji me je sve obučio i na tome mogu da mu zahvalim. Ove godine je grožđe zdravo, raste. Ako nešto ne bude, neki led, ja mislim da će biti rekordna godina za grožđe. Lane je bilo više prskanja, skoro duplo. Ove godine sam možda četiri puta prskao. Neki prskaju više. Ja ih pitam što? Nema potrebe. Noći su hladne, nema isparavanja. Ja sam svake 2-3 nedelje prskao, zavisi kakva je karenca. Sa kojim preparatom prskate. Vinograd se štiti od plamenjače, pepelnice, sad sam prskao protiv sive truleži… Protiv pauka”, objašnjava naš sagovornik.
Od grožđa u ovom gazdinstvu prave vino i rakiju.
“Imam dosta prijatelja. Vinograd beremo jedan dan, ako ne stignemo sve da oberemo onda nastavljamo sutra. Ispečemo jedno jagnje, dođu prijatelji i rodbina i to se uradi. Pomognu svi. Prodajemo jako malo. Ima dosta vinograda u selu. Dosta se poljoprivrednika bavi ovim poslom. Ja više volim da poklanjam. Vino se nekad više isplati pokloniti. Jer kad nekom daš, on ti posle učini mnogo više, tako da vino izađe skuplje nego da ga prodaješ. Što se kaže vino otvara vrata“, kaže Labat.
U Aradcu ima oko 200 vinograda
Jano Labat za sada ne planira proširenje vinograda, jer je prodaja i grožđa i vina veoma neizvesna. A nema ni radne snage.
“U selu ima oko 200 vinograda. Još malo pa će biti više vinograda nego stanovnika. Svi su negde otišli u inostranstvo ovi mladi. Ovo što je ostalo, ti neće da rade. Sede ispred prodavnice piju pivo, imaju socijalnu pomoć neku. Više imaju nego mi paori penzioneri“, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.
Mala poljoprivredna gazdinstva ne mogu da izađu na crtu velikima. Ali, ona mogu i moraju da budu okosnica poljoprivredne proizvodnje jedne zemlje. Zato im je potrebno posvetiti više pažnje i urediti sistem tako da ona budu predmet interesovanja i želje većine poljoprivrednika.
.gif)
.gif)
