Dugo godina sam radila u jednoj zrenjaninskoj fabrici, i od kada je fabrika otišla u stečaj, kao da se srušio moj svet. Tada sam imala 52 godine i nisam mogla da biram gde ću da se zaposlim pa sam prihvatila prvi posao koji je naišao – pomoćni radnik u kuhinji jednog restorana. Nije mi loše, ne mogu ništa da kažem, ali ga u sebi nisam prihvatila od prvog dana. Ja i dalje u mislima patim za onim danima, za kolektivom, kolegama, prisećam se druženja, lepih vremena… Sve radim mehanički, i ne mogu da pobegnem od osećaja da je sve ovo samo privremeno, i da ću se opet vratiti na staro iako je to nemoguće. Šta da radim, da li da probam da menjam posao, da li bi to pomoglo?
Zabrinuta
Svako od nas ima težnju da pripada nekoj grupi i da od te grupe bude prihvaćen. Pripadamo državi, naciji, kulturi, radnoj organizaciji … Kada doživljaju pripadnosti pripišemo težnju da se udružujemo sa drugima, onda jačamo osećanje vezanosti za tu grupu. Češći i intenzivniji odnosi medju članovima grupe, živa komunikacija, kontakt licem u licem, saradnja, pojačavaju emocionalnu vezanost medju članovima i jako osećanje vezanosti za grupu. Kada jedna grupa funkcioniše na opisan način onda je nazivamo primarnom, a to su porodica, prijateljska grupa, bračna zajednica pa i male grupe unutar radnih organizacija. Kada se desi da osoba iz bilo kog razloga bude isključena iz takve grupe ili se sama grupa raspadne, normalno je da se takav događaj doživi kao gubitak. Takođe je normalno u takvom sledu događaja doživeti emociju tuge. U vašem slučaju, po onome kako ste opisali problem, ne primećujem da se on odnosi na prilagođavanje na novo radno mesto i zahteve koje posao stavlja pred vas. Rekla bih da je reč o tome da niste prežalili gubitak jedne u vašem životu veoma važne grupe koja je zbog ljudi koji su je činili i osećanja koje ste delili u izvesnom smislu, pružala sigurnost. Gajeći nadu da se prošlost može promeniti otežavate sebi proces prilagođavanja na ljude sa kojima sada provodite vreme na novom radnom mestu.
Promenom radnog mesta doveli biste sebe u situaciju da ponovo treba da se prilagodite na samo radno mesto i posao a zatim i na nove ljude. Ukoliko niste u kontaktu, verujem da bi vam povremeni kontakti i druženje sa kolegama iz bivšeg preduzeća olakšali da prežalite ta lepa vremena i tako sebi dozvolite da prihvatite sadašnje okolnosti.
Dugo godina sam „druga žena“. Punih jedanaest godina lažem sebe da ću sa čovekom sa kojim sam u vezi, ostvariti život. Počeli smo da se zabavljamo kada sam imala 20 godina, i u početku nisam znala da ima porodicu. Kasnije, kada sam u ceo odnos ušla jako ozbiljno, priznao mi je da ima ženu i ćerku. Sada imam 31 godinu i ni sama ne znam kako se osećam, nekako tupo, ravnodušno, možda i psihički izmučeno. Tokom svih ovih godina bila sam uz njega, uložila celo svoje biće, i bolelo je što sam druga ali sam se nadala pozitivnom ishodu. Ništa od toga se nije desilo, osim što je bačeno 10 godina mog života. On je isti kao i na početku veze, obećava, pun je pažnje, ali ja više ne mogu. Kako da „presečem“, okrenem drugi list? Volim ga, ali nije ljubav jedina važna za zajednički život.
„Druga žena“
Mnogo toga ste u ovom pasusu izneli što mi ukazuje da je moguće da postoje izvesne nejasnoće u vezi sa tim kako definišete ljubav. Izneću samo neke uprošćene definicije kako bi vam bile od pomoći da lakše shvatite svoju situaciju i emocije koje doživljavate u vezi sa opisanim. Uverenja sam da vam savet ove vrste neće biti od velike koristi da razrešite situaciju u kokoj ste. Dobro bi bilo da se opredelite za psihološko savetovanje ili terapiju.
Ljubav je posledica emocionalnog vezivanja za drugu osobu i jeste prijatno osećanje koje imamo prema onima koje doživljavamo važnim osobama u svom intimnom svetu. Međutim, kada u odnosu prema nama važnim osobama doživimo ravnodušnost, to nam sugeriše da je možda pre reč o navici ljubavi. Drugim rečima, nismo svesni lepe emocije ljubavi prema nama važnoj osobi, a pomisao na raskid kao pretnja gubitka te osobe u našem životu izaziva izostanak emocionalnog doživljaja poput ravnodušnosti, iz čega onda izvodimo zaključak da tu osobu volimo. Takođe, naivna je pretpostavka da nekog volimo samo zato što procenjujemo da bez njega ne možemo da budemo srećni u životu.
Spominjete da ste u tu vezu uložili celo svoje biće i da se sada osećate da je bačeno deset godina vašeg života. Postavlja se pitanje – šta je sve to što ste uložili u vezu za tih deset godina što smatrate nenadoknadivim? Drugim rečima koliko ste svoje lične vrednosti pripisali uspehu te veze?
Pitanja psihologu možete postaviti na adresu psiholog@ilovezrenjanin.com. Odgovore daje stručni saradnik portala IloveZrenjanin, psiholog Aleksandra Golubović.
.gif)
.gif)
