Komediji koju je napisao savremeni italijanski dramski pisac i glumac Dario Fo, na zrenjaninskoj premijeri nije pomogao ni podatak da je autor svojevremeni dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Jer, ako posetioci nisu znali za taj podatak, odgledani komad im ničim to nije nagovestio.
Delo „Nemam da platim i neću da platim“ je skromna, zanatski korektno skrojena komedija, koja deluje kao prosečni francunski vodvilj, a nikako kao modernizovana verzija renesansne komedije del art, kojom se Fo svojevremeno proslavio. Podsetio bih one koji su zaboravili – „u ovakvoj komediji je bio unaprijed određen samo osnovni sadržaj i raspored kretanja glumaca, a tekst su improvizovali glumci u toku izvođenja komada na otvorenoj sceni. Na sceni su se pojavljivali uvijek isti tipovi“. Treba još znati da je to „Italijanska narodna komedija“, što objašnjava i njenu današnju popularnost u Italiji, odnosno ugled koji uživa Dario Fo.
Adaptator komada „Nemam da platim i neću da platim“, Miloš Jagodić je pokušao ovu komediju malo da osavremeni, odnosno prilagodi ovdašnjim ekonomskim okolnostima. Da pojača njenu socijalnu dimenziju. Prvom intervencijom donekle je promenjen format dela – kome dija del arte pretvorila se u ublaženi vodvilj, dok je njena „srbizacija“ ostala dosta nemušta. Izvesna, postojeća društvena dramatičnost pretopila se u obilno komedijašenje. Zapravo, Jagodićev pokušaj da delu doda na precioznosti pretvorio se u bumerang koji samo poništava čaroliju naivnosti i spontanosti.
Ipak, kao režiser, Jagodić je dosta čisto i precizno složio ovaj komad koji može da ostane negde na sredini lestvice između vrhunskih pozorišni ostvarenja, odnosno njihovih populističkih antipoda. Izvođenje komada Daria Foa „Nemam da platim i neću da platim“ je korektno odrađen pozorišni posao, ali ništa više od toga. Kada bi, prema redosledu poslova, analizirali kvalitet obavljenih „pozorišnih poslova“, taj „izveštaj“ bi ovako izgledao: Dario Fo je napisao prosečan komad, u maniru renesansnih komedija, koje imaju brojnu savremenu publiku. Onaj koji odabrao, adaptirao i režirao ovo tanušno delo, preuzeo je na sebe većinu rizičnih poteza. Od svega je, kao što rekoh, najbolje izrežirao komad. Učinio je to Miloš Jagodić, sasvim korektno, jedino su mu se glumci, povremeno i prejako „razigrali“. Što je i glavna opasnost kod igranja komedije del arte, pogotovo kada se ova pretvori u vodvilj, koji je zahtevniji.
U ovom zrenjaninskom izvođenju ove komedije igrali su: Snežana Kovačev Čelar, kao Antonija, kaćiperno, kombinujući domišljatost sa prostosrdačnošću talijanske domaćice; njenog muža Đovanija je „zastupao“ Jovan Torački, vrstan glumac, pokušavajući da malo utiša opštu „uzbunu“, koja je povremeno obuzimala scenu. Od „Đovanija“ je uradio sve što se moglo!
Vesna Varićak je Antonijinu drugaricu Margaretu korektno predstavila, kao bezazlenu, naizgled priglupu i trpeljivu osobu, koja je udata za radnika Luđija, tipičnog marginalca iz armije bedno plaćenih i obespravljenih Italijana. Njega tumači, u svom prepoznatljivom maniru, Zvonko Gojković, sasvim „suspendovanih“ emotivnih i racionalnih reakcija, simpatično, ali već viđeno.
Reprezente „snaga reda“, policajce, predstavili su Mirko Pantelić, kao narednik/poručnik, sasvim u stilu iz elementarne komedije del arte – jako, glasno i „nagaženo“, i Nataša Luković, koja je kao policajka bila ista kao Pantelić, dok je u ulozi kume doživela preobražaj – bila je vrlo šarmantna. Scenografiju i kostime za ovu predstavu, malu, potrošnu i uzgrednu, uradila je rutinski Blagovesta Vasileva; muzika Gabora Lenđela je bila sasvim diskretna, kao i koreografija Danice Arapović.
Zoran Slavić, kritičar i publicista
Foto: Facebook/Narodno pozorište Toša Jovanović
.gif)
.gif)
