Osam žena, jedan muškarac i ubistvo u novoj predstavi zrenjaninskog pozorišta

Kada je do javnosti stigla informacija da se u zrenjaninskom pozorištu priprema komad „Osam žena“, javila se asocijacija na čuveno filmsko ostvarenje i ekranizaciju triler-romana Roberta Tomasa iz 2002. godine u kojoj su tada briljirale Ketrin Denev, Fani Ardan, Izabel Iper.

Mlada rediteljka Tara Manić, diplomac Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, daće publici u Zrenjaninu svoje viđenje zapleta i sudbine osam žena. Pored osam glumica – Snežane Kovačev Čelar, Edit Tot Miškeljin, Sanje Radišić, Nataše Ilin, Vesne Varićak, Nataše Luković, Isidore Vlček i Milene Božić, ulogu jedinog muškarca u komadu tumači izvrsni zrenjaninski glumac Mirko Pantelić.

Razgovor sa Tarom Manić donosi interesantne naznake i dodatno motiviše na odlazak u Narodno pozorište „Toša Jovanović“ 15. oktobra, na premijeru predstave o osam žena.

Predstava Osam žena ‘samo što nije’, rekli bismo ovde, u Banatu. Ljubitelji pozorišta već su zaintrigirani onim što će ih uskoro dočekati na Dramskoj sceni zrenjaninskog pozorišta. Sudeći po najavama, mnogi će, zahvaljujući novoj predstavi, posle dosta vremena osetiti onaj damar koji dobra pozorišna priča može da napravi.

Tara Manić: Vrlo je teško, nezahvalno i osetljivo kao reditelj govori o predstavi pre nego što se ona “rodi” i desi, a to se ipak dešava tek u prvom kontaktu sa publikom, na premijeri, ili generalnim probama. Posebno je teško govoriti sa pozicije reditelja, koji veliki deo svog konačnog, najfinijeg i najdetaljnijeg rada, ima priliku da izvrši u poslednjim danima, noćima, nekad čak i satima, minutima do premijere. To prepoznajem kao jednu od najvećih privilegija sopstvenog posla – mogućnost da do poslednjeg trenutka neke detalje izmenim, oblikujem, unapredim, ili barem promislim još jednom. Isto tako, mislim da je poslednja sedmica, koliko god stresna bila, jednako značajna i dragocena i za glumce, jer i njihova igra u tim danima dobija posebne i nove nijanse. S tim u vezi, premijerno igranje je i za reditelja, na neki način, novo, koliko i za publiku. Nikada u potpunosti nisam sigurna kako će predstava izgledati te “prve” noći, tako da se ne oslanjam previše na najave, već isključivo na sam čin gledanja predstave. Iskreno priželjkujem da naš proces rada i proba obeleži Narodno pozorište “Toša Jovanović”, barem u ovoj specifičnoj i složenoj godini – a znam da sve nas, učesnike ovog procesa, već jeste.

Osam žena i ubistvo – intriga u najkraćem opisu sadržaja predstave, ali ne i dovoljna da bi publici otkrila sve ono što će moći da vide dolaskom u pozorište. Kakvih osam žena ćemo imati priliku da u ovoj predstavi spoznamo?

Tara Manić: Vrlo različitih. Svaka od njih zastupa potpuno različite principe, estetiku, stil života, ima različite strahove i ambicije. U tome su mi kao veliki podstrek poslužile svih osam glumica, osam raznovrsnih žena, koje baš kao i u komadu, zastupaju dijametralno različite i autentične odnose prema svetu, kako u, tako i van pozorišta. U tome je za mene bila najveća lepota i najveći izazov ovog procesa – uskladiti, pomiriti i osnažiti te njihove različitosti. Ishod ove predstave zaista osećam kao erupciju ženske snage, različitih oblika lepote i istinsko prihvatanje svih njihovih različitosti.

Da li tih ‘osam žena’ inače žive među nama? Da li ih svakodnevno srećemo u prevozu, supermarketu, kozmetičkom i frizerskom salonu…?

Tara Manić: Apsolutno. Predstava, koliko god žanrovski specifična i “mladalačka”, u odnosu na aktuelni repertoar zrenjaninskog pozorišta – ipak, progovara prvenstveno o ženama, njihovim slabostima i željama. Naših osam žena, napisanih poigravajući se piščevim stereotipnim shvatanjem istih, u osnovi imaju žene koje svi poznajemo, ali ne samo usputno – sa ulice, već iz sopstvenih porodica, prepoznajemo ih u sopstvenim majkama, sestrama, ćerkama. Sigurna sam da će svaka osoba u publici moći da se prepozna ponašanje ili razmišljanje barem jedne od njih.

Tu je i jedan muškarac… Da li će uloga muškog lika pomoći ili odmoći ženama?

Tara Manić: Baš kao i u životu, teško je o ovom pitanju izraziti se jednodimenzionalno. Koliko im u različitim oblastima života pomaže – isto toliko im naš muškarac, Marsel, u drugima odmaže. Svi ti procesi su reciprocitetni i uzajamno povezani. Zahvalna sam glumcu Mirku Panteliću na poverenju i podršci koju nam je ukazao kao jedini muškarac u našoj podeli, a uz to, i na veri o značaju njegovog dopisanog lika, za našu priču.

U romanu Roberta Tomasa osam žena se tokom praznika okuplja u jednoj vili. Zaplet počinje kada pronađu ubijenog Marsela, glavu porodice. Od tog momenta sve postaju osumnjičene za ubistvo a tajne počinju da se razotkrivaju… Priče sa ovakvim zapletom obično nagnaju publiku da preuzme ulogu ‘detektiva’ koji ne učestvuje u predstavi ali je pošto-poto rešen da iz svoje pozicije ‘razmrsi’ stvari.

Poznavajući priču Roberta Tomasa, ključno pitanje bi moglo biti ‘ko je kriv – jedna osoba ili svi pomalo’. A tako je i danas, u svakodnevnici. Koliko često, po Vašem mišljenju, tražimo krivca u drugima a da prethodno ni ne zavirimo u sopstveni ‘dosije’?

Tara Manić: Polazeći i od sopstvenog primera, sigurna sam da to radimo svakodnevno, daleko češće nego što o tome mislimo. Uvek sam više verovala u svaku vrstu samostalne inicijative, rada na sebi – za mene su to najznačajnije i najveće revolucije. Mogućnost pojedinca da se suoči sa sobom, da sebi nešto zameri, ili barem preispita nešto kod sebe, smatram mnogo značajnijom od bilo kog grupnog ujedinjenja ili pokreta. Bojim se da se ljudi, vrlo često, u masi samo sakrivaju. Da se vratim na pitanje – sigurna sam da apsolutno svakodnevno tražimo krivca u drugima, što je i prirodno – sebe, nikada ne možemo sagledati u celini, objektivno.

Kakvu ste interakciju ostvarili sa glumačkom ekipom – da li ste zadovoljni na koji način su odgovorili na izazove koje ste im postavili?

Tara Manić: Nikako našu saradnju ne smatram završenom! Čak suprotno, ove poslednje dane smatram njenim vrhuncem i najlepšim, najintenzivnijim delom. Takođe, zaista se osećam privilegovano što sam kao mlada rediteljka, uprkos svemu što nam je pandemija donela, remeteći sve naše planove, imala tu mogućnost da poslednja dva meseca provedem u pozorištu, a posebno u ovako lepom i starinskom. Koliko god da je bilo teško raditi u ovim novonastalim okolnostima koje zaista remete dosadašnji, ustaljen način rada u pozorištu – uspostavljajući neprirodnu distancu – smatram da smo razvili odnos uzajamnog poverenja, ali i atmosferu unutar ansambla u kojoj su kritike i saveti bili dobrodošli. Radili smo bez sujete, bez straha i sa mnogo poverenja i truda. Mislim da će to rezultirati kroz osam izuzetnih i celovitih ženskih uloga na sceni, kao i jednoj muškoj.

Šta je u priči o osam žena bio Vaš izazov?

Tara Manić: Kao i svaki put do sada, daleko najveći izazov se uvek tiče rada sa ljudima, a ne odabira određenog teksta. Koliko god priprema bila krucijalna, dragocena i važna za mene kao rediteljku, neuporedivo važniji mi je period proba, za koji sam imala privilegiju da bude intenzivan, kreativno iscrpljujuć, uzbudljiv, snažan i maštovit. Mislim da smo iz svih proba, najboljih i najgorih, izvlačili dobre i korisne stvari za predstavu, ali i za nas lično. Uz pomoć svojih saradnika: Vuka Boškovića, dramaturga, Selene Orb, kostimografkinje i scenografkinje, Dejana Kolarova, koreografa, Marijane Janković, fotografkinje, uspela sam da usmerim celokupan ansambl, ali i da omogućim da se svi u njemu osećamo jednakima. Ove predstave ne bi bilo ni bez: Blagoveste Vasileve, asistentkinje kostimografa i
scenografa, Ane Aleksić Šajrer, muzičke saradnice, Dejana Karlečika, koji se bavio scenskim borbama. A sve to ne bi bilo moguće bez posvećenog i borbenog ansambla i požrtvovane tehnike pozorišta, koji su mi uzvratili svojim punim trudom i poverenjem.

Čini se da nam u ovom gradu smeh nedostaje više nego ikad i da bi suprotstavljanje društvenom lamentiranju mogli da doživimo baš u pozorišnoj sali. Koliko komedije u ovoj predstavi očekuje publiku?

Tara Manić: Očekuje je, naizgled čak u neuobičajenoj meri, s obzirom na to da se zaplet komada ipak odvija oko ubistva. Nadam se da će smeh publike u našoj predstavi biti oštar, crnohumoran, precizan, ubojit i razotkrivajući.

Ovih dana se vrše poslednje probe pred premijerno izvođenje. Da li ste zadovoljni kako Vaše delo na kraju izgleda?

Tara Manić: Period poslednje sedmice je izuzetno naporan, jer se nakon dugog perioda proba isključivo sa glumcima, sa fokusom na njima, u predstavu istovremeno uključuje i celokupna tehnika, drugi sektori, kostim, šminka, scenografija, svetlo… Generalne probe mogu biti izuzetno stresne, ali, zahvaljujući tome što smo marljivo i temeljno radili od samog početka, mislim da sada imamo luksuz da se bavimo “finim” radovima, kako rediteljski, tako i glumačkim.

Ko je Tara Manić? 

Rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je 2017. godine na Katedri za pozorišnu i radio režiju, kao student generacije, u klasi prof. Alise Stojanović i Igora Vuka Torbice, predstavom „Fotografija 51“ En Zigler. Počinje sa radom na Fakultetu dramskih umetnosti 2017. godine kao demonstrator, a 2018. godine postaje stručni saradnik na predmetu Pozorišna režija. Sa svojim predstavama je gostovala u desetak evropskih zemalja, a u okviru nagrade na Međunarodnom frankofonom festivalu u Poznanju, boravila je u prestižnom pariskom pozorištu „La Colline“ 2014. i na jubilarom, 70. Avinjonskom festivalu 2016. (izvor: Fakultet dramskih umetnosti)

Tara kaže da bi trenutno najbolje mogli da je opišu osam glumica i glumac sa kojima na probama u Zrenjaninu provodi svaki dan.

– Oni su me toliko intenzivno upoznali i spoznali u poslednjem periodu, a posebno u raznim kriznim situacijama, da sam sigurna da bi njihov uvid u mene bio daleko tačniji i istinitiji od mog, kaže Tara Manić na kraju razgovora.

https://youtu.be/CCN4j_dUYMU