O predstavi „Ružno pače“ – u izmenjenom značenjskom i vizuelnom ključu

Izvođenjem klasičnog dečijeg formata „Ružno pače“, koji Hansu Kristijanu Andersenu duguje dugovečnost i metaforički iskorak iz sveta bajki u opštecivilizacijsku umetničku baštinu, pozorište „Toša Jovanović“ kao da započinje neku novu fazu svoje pedagoško-kulturološke, naravno i umetničke, funkcije. Jer, inscenirajući tekst Ugleše Šajtinca, na ovu klasičnu temu za decu, koji unutar ove bajke-basne, preformuliše neke od suštinskih postulata, ne dovodeći istovremeno u dvojbu njegovu nikad potrebniju tezu o pravu na različitost, zrenjaninski „lutkari“ najavljuju ne samo tematski iskorak iz stereotipnog repertoara, već ukazuju i na izmenjenu strukturu pedstava za decu, odnosno  glumačke igre.

Rekao bih, da ova predstava znači iskorak u novo vreme skoro svih radova u mehanizmu predstave za decu.

Uglješa Šajtinac, novelista i dramski pisac, unutar Andersenovog klasičnog obrasca, čini tri bitna pomaka. Ideji ravnopravnosti bića, dodaje jasnije iskazanu misao da pojedinac u društvu mora imati pravo na različitost. Unutar te socio-psihološke i etičke konstante, Šajtinac se u svom tekstu zalaže i za pravo tog pojedinca da bude svestan te drugosti. Čak da se i dobro oseća u njoj. Kroz predstavu, takođe, provejava i stav da je obaveza društva da se bori protiv svakojake ksenofobije. Naglašavajući osobenosti i različitosti ostalih u životinjskom svetu ove bajke, pas, mačor i najviše hrčak, pisac aluzivno upozorava na latentne opasnosti unisone stvarnosti. Konačno, u sferi jezika, kombinacijom govornog i poetskog govora Uglješa Šajtinac pruža scenskim umetnicima prliku da razigraju svoju maštu.

Rediteljka ovog izvođenja „Ružnog pačeta“, Irena Tot, hrabro je prihvatila piščev izazov. To se ogleda, pre svega u dobro izabranom tempu igre, koji dopušta ansamblu da se izmenjena optika priče tečno razvije. Takođe, Totova je ponovila svoju, već dokazanu spretnost u organizaciji i inicijaciji mikro-lutkarskih bravura, što je većem delu ansambla bilo veoma inspirativno. Njena realizacija ove predstave ima u sebi sve odlike tečnosti i preciznosti.

Iz dobro tempiranog ansambla, u kome nije bilo slabog mesta, ipak izdvajam glumačko-lutkarski rad Jovana Carana, koji je imao trenutaka izuzetnog nadahnuća ali je istovremeno i ubedljivo tumačio neke od osnovnih zamisli autora teksta. On je shvatio, a rediteljka podržala, da se kroz tu epizodu, hrčka, zapravo odvija vrlo bitan proces u kome Uglješa Šajtinac dodaje Andersonu duh vremena.

Konačnom utisku izmenjene značenjske dimenzije u igranju ove klasične priče, zapravo njenom scenskom definisanju kao značajnog otklona u lutkarskom svetu, veoma je doprinela i Blagovesta Vasileva. Njene lutke, na kojima se vidi struktura i faktura, pomalo redukovane i ogoljene, stvaraju neophodan kontekst ovom novom čitanju „Ružnog pačeta“. Njeni likovni artefakti nedvosmisleno ponavljaju osnovnu dimenziju predstave – ništa nije baš onako kako na prvi pogled izgleda. Ako se potrudimo – videćemo da je svet mnogo bogatiji! Njihova izmenjena likovnost deluje kao neophodna provokacija ustaljenom lutkarskom mišljenju a unutar strukture ove dobre, korisne i potrebne predstave, predstavlja jedan od nosećih umetničkih stubova.