Ljubavna drama Laze Kostića i Lenke Dunđerski – „Od raja do beznjenice“

Dunđerski su bili jedna od najmoćnijih porodica u ovom delu Austrougarske monarhije. Veleposednici, industrijalci, trgovci, graditelji. U mnogo čemu ljudi ispred svog vremena. Bili su dobrotvori koji su okupljali i pomagali najumnije ljude svog doba: Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Jovana Jovanovića Zmaja, Uroša Predića, Lazu Kostića…

Kako bi sačuvao i promovisao duhovnu, kulturnu, ekonomsku i graditeljsku baštinu koju su ostavili iza sebe Zoran Subotički je pokrenuo projekat „Čudesni svet Dunđerskih“. U okviru tog projekta od 2015. godine u dvorcima i zdanjima od kulturno-istorijskog značaja igra se i predstava „Od raja do beznjenice“. Reč je o ljubavnoj drami Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Ovaj komad biće izveden i pred zrenjaninskom publikom. I to 24. marta od 21 sat u Pivnici, koja je nekada pripadala Dunđerskima. Cena ulaznice je 400 dinara. O tome kako je nastala predstava, kakvi su planovi za budućnost, po čemu je značajan projekat „Čudesni svet Dunđerskih“, razgovarali smo sa autorom Zoranom Subotičkim.

I love Zrenjanin: Ko je ustvari Zoran Subotički?

Zoran Subotički: Ja sam magistar književnih nauka. Bivši profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Predavao sam književnost renesanse i baroka. Nakon toga sam krenuo u neke svoje druge avanture života, tako da sam napustio fakultet 2002. Sada bi se moglo reći da sam slobodni producent sopstvenog proizvoda – umetničkog proizvoda. I to radim poslednjih godinu i po dana. Predstava „Od raja do beznjenice“ je nastala 2015. godine na Fantastu. Napisana je za relativno kratko vreme, za neke 2-3 nedelje. Imao sam literaturu, imao sam znanje o Lazi Kositću, o sudbini Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Na postdiplomskim studijama sam čitav jedan semestar slušao predavanja o pesmi Santa Maria della Salute. To su sve neki kapitali koje sam nosio u sebi i sa sobom.

„Čudesni svet Dunđerskih“ – upoznaje javnost o veličini i zanačaju porodice Dunđerski

I love Zrenjanin: Kako ste došli na ideju da pokrenete projekat „Čudesni svet Dunđerskih“?

Zoran Subotički: Više od 10-ak godina u nazad bavio sam se problemima tzv. lokalnog održivog razvoja. Jedna od bitnih tema razvoja lokalnih zajednica jeste i turizam. I onda sam rekao „hajde da demonstriram jednu mogućnost kako se tzv. dvorska kultura Vojvodine može iskoristiti na jedan dobar način“. I naravno, u tom domenu dvorske kulture Vojvodine gotovo centralno mesto zauzima porodica Dunđerski. Ona je iza sebe ostavila nekoliko izuzetnih dvoraca i letnjikovaca. Jedan je u Bečeju – Fantast, jedan je Sokolac u Novom Bečeju, treći je Čelarevo, imamo jedan u Kulpinu, jedan u Hajdučici. Od tih pet postojećih dvoraca svega dva su otvorena za javnost. Onaj u Kulpinu koji pripada Muzeju Vojvodine. Tamo se turisti odvode da vide nameštaj, sobe… Drugi je dvorac Fantast. Svi ostali su zatvoreni ili su devastirani…

Predstava „Od raja do beznjenice“ je nastala da bi dopunila ponudu Fantasta

I love Zrenjanin: Predstava „Od raja do beznjenice“ je postavljena na Fantastu. Zbog čega upravo tamo?

Zoran Subotički: Predstava je postavljena na Fantastu, ciljano, namerno. Odluka je doneta vrlo racionalno. Ja sam iz Starog Bečeja, živim na 10-ak kilometara od Fantasta. Mislio sam da bi bilo dobro, pamento, uputno napraviti jedan igrokaz ili dramolet, kako to kaže Laza Kostić, koji bi na neki način bio dopuna kulturno-turističkoj ponudi samog Fantasta, dvorca Bogdana Dunđerskog. On je ujedno i hotel i ugostiteljski objekat i turistička atrakcija svoje vrste.

Laza Kostić i Lenka Dunđerski „dolaze“ i u Zrenjanin

I love Zrenjanin: Predstava će biti odigrana 24.3. od 21 sat i u Zrenjaninu. U Pivnici, koja je nekada pripadala porodici Dunđerski. Kako se Pivnica uklapa u Vaš koncept, budući da nije dvorac?

Zoran Subotički: Paralelno sa radom na predstavi, podstaknut i inspirisan prijateljima, napravio sam i projekat koji se zove „Čudesan svet Dunđerskih“. Predstava o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski je samo jedan segment, kulturno-umetnički momenat tog velikog projekta. Definitivno Dunđerski su iza sebe ostavili zaista jedan čudesan svet. Sve ono što su oni radili u raznim delovima Vojvodine su zaista čudesne stvari. Gde god su se pojavljivali delovali su vrlo moćno, emancipatorski, privlačili su pažnju. Iza sebe su ostavljali materijalnu i nematerijalnu zaostavštinu kojoj mi danas možemo samo da se divimo.

Zrenjanin postaje potporni stub projekta „Čudesni svet Dunđerskih“

Kada sam sakupljao svu tu građu o Dunđerskima neminovno sam došao i do Zrenjanina. Do ove Pivare, do palate Lazara Dunđerskog, do njegovih drugih poslovnih aktivnosti na Begeju, u fabrici tepiha… Zrenjanin, kao grad sa zaostavštinom Dunđerskih, ne samo da se ukalpa u projekat „Čudesan svet Dunđerskih“, nego, po meni, on postaje potporni stub takve jedne inicijative i jednog projekta. On podrazumeva povezivanje svih opština gde su Dunđerski ostavili svoj trag. Tu su i gradovi iz drugih zemalja u okruženju. I u Rumuniji, Mađarskoj, Austriji… To je projekat koji podrazumeva sinergiju ljudi, turističkih organizacija, drugih ustanova i institucija, kreativnih pojedinaca… Kada sam došao ovde da razgovaram o mogućnosti igranja predstave oduševio sam se i Pivnicom i objektom i naporima da se od objekta napravi muzej.

I love Zrenjanin: Predstava govori o ljubavnoj drami Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Kako je ljudi doživljavaju?

Zoran Subotički: Ova predstava pokazuje odnos između jednog velikog čoveka, pesničkog genija, najvćeg pesnika srpskog romantizma Laze Kostića i kćeri jednog od najmoćnijih ljudi Austrougarske carevine Lenke Dunđerski. Tu se vidi spoj te dvorske kulture, zaostavštine i predstave koja se doživljava kao jedna vrsta vremeplova. Ljudi jako lako uđu u predstavu, u tu jednu emotivnu istoriju odnosa između dvoje ljudi.

„Kroz testament jednog Dunđerskog ljudi mogu da vide kakvi su bili svi Dunđerski“

I love Zrenjanin: Kako je postavljena predstava?

Zoran Subotički: Pre same predstave mi publici dočaravamo svet Dunđerskih tako što se izvede jedno monološko kazivanje testamenta Bogdana Dunđerskog. Važno nam je da ljudi kroz jednog Dunđerskog vide karakter svih Dunđerskih. Oni su bili veliki zadužbinari. Svu svoju imovinu, kada su bili u prilici, ostavljali su svom potomstvu, ne ma kome i ne ma gde. Nisu ostavljali svoju imovinu za dohranu kengura u Australiji nego su ostavljali svom potomstvu za školovanje, obrazovanje, razvoj kulture… Za dalju nacionalnu i svaku drugu emancipaciju. Kroz taj testament Bogdana Dunđerskog se može videti kakvi su svi Dunđerski bili. To traje nekih 10-ak minuta. Onda se igra predstava. Nakon predstave ćemo uživati u zvucima tamburaškog orkestra. Ima tu nekoliko lepih pesama koje su voleli Dunđerski. Mi bismo voleli i da kroz pesmu dočaramo taj čudesni svet Dunđerskih.

„Od raja do beznjenice“ se ne igra u pozorištu

I love Zrenjanin: Da li se nešto menja u predstavi kada se ona izvodi u različitim objektima i na različitim mestima?

Zoran Subotički: Predstava je rađena u ambijentu dvorca. Odluka je od početka bila da se neće igrati u pozorištima, nego isključivo u ambijentima dvoraca, palatama i zdanjima od kulturnog i istorijskog značaja. Ova Pivnica je sačuvala duh Lazara Dunđerskog. Mi nemamo nikakav problem sa scenografijom. Gde god da igramo predstavu mi smo već na sceni. Bilo da je to u Tekelijanumu u Budimpešti ili u Magistratu u Pančevu, ili je to Zadužbina Eufemije Jović u Bečeju ili je to bilo koje zdanje, kao što je galerija Matice srpske ili Gvarnerijus u Beogradu…

Ambijent u Pivnici je nama bogom dan. Mi smo sigurni da u možemo da napravimo jako dobru atmosferu, potpuno autentičnu. Ne ispomažemo se dodatnim teatarskim sredstvima. Nama ne trebaju ni dimne zavese, ni stroboskopi… Igra se pod punim svetlima. Neka publika proba da zamisli da je ovo stvarno palata Lazara Dunđerskog u kojoj se odigrava jedan dramolet, gde im dolazi u goste najveći pesnik onoga doba, njihov veliki prijatelj Laza Kostić. U predstavi je obrađen period od nekih 5 godina. Do trenutka kada Lenka Dunđerski umire…

„Igramo u dvorcima i ustanovama od kulturno-istorijskog značaja“

I love Zrenjanin: Gde ste sve igrali predstavu do sada?

Zoran Subotički: Premijera je bila u decembru 2015. na Fantastu. Onda je došlo do privataizacije Pik Bečeja, koji je upravljao dvorcem, pa je onda nastao jedan vakuum u igranju na samom Fantastu. Međutim, posle je sve to nekako krenulo. Do sada smo predstavu igrali više od 30 puta. To je bilo ne samo u samom Fantastu ili u dvorcu u Kulpinu, već smo igrali i u Čelarevu, ali ne u dvorcu nego u Domu kulture. Igraćemo sada 16.3. u Kikindi, u gradskoj kući. Jednom smo čak igrali i na brodu, jer smo hteli da skrenemo pažnju javnosti na to da je Lazar Dunđerski imao i svoju flotu brodova. Znači igrali smo je na brodu Cepelin koji se nalazi preko puta Petrovaradinske tvrđave.

Igrali smo u Adi, Senti, Srbobranu. Iz Srbobrana Dunđerski kreću u osvajanje i podizanje, u materijalnu i duhovnu nadogradnju svoje porodice. Oni su se doselili iz Hercegovine, pa su se zaustavili u Subotici. Tamo se nisu dugo zadržali, nego su se vratili do Srbobrana i odatle su krenuli da prave svoju imperiju.

„Glumački trio nosi predstavu na fantastičan način“

I love Zrenjanin: Ko igra u predstavi?

Zoran Subotički: Glumci predstave su sjajni. Lazara Dunđerskog igra prvak drame Srpskog narodnog pozorišta Miodrag Petrović. Ervin Hadžimurtović igra Lazu Kostića. On je profesionalni glumac, na jedan sjajan način donosi tu ulogu. Ulogu Lenke Dunđerski poverio sam jednoj mladoj glumici. Ona je studentkinja glume – Jovana Radovanović koja je inače i moja Bečejka. To je jedan trio koji predstavu iznosi na fantastičan način.

Publika emotivno učestvuje u predstavi

I love Zrenjanin: Kako publika reaguje na ovu predstavu?

Zoran Subotički: Publika je na neki način pokazala da su sva moja očekivanja od samog teksta i postavke predstave prevaziđena. Ovo je jedna emotivna priča o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski. Njihova emocija je u prvom planu. Međutim, predstava ima i informativni momenat gde se ljudi zaista prošetaju kroz samu porodičnu istoriju Dunđerskih i do nekog društvenog konteksta koji je tada vladao. Predstava nije plitka. Laza Kostić nije predstavljen kao neki jeftini seoski švaler. U pitanju je jedan čovek koji je zaista neobičan po mnogo čemu. I ne možete njega da prikažete na jedan jednostavan i jeftin način. Publika to jako dobro razume, jako dobro prati sudbinu velikog pesnika.

Predstava je posvećena devojci koja umire vrlo mlada. To je porodična tragična priča. Sam Lazar Dunđerski je otac koji ostaje bez svoje kćeri. Predstava je postavljena kao neka grčka tragedija. Od nekuda dolazi i pojavljuje se „neki andrak“ kako kaže Laza Kostić u predstavi. Prosto se prepreči na putu nekih namera, ideja, emotivnih stremljenja… Publika zaista jako emotivno učestvuje u predstavi. To je ono što je nama drago. Mi imamo publiku koja nas prati i koja je gledala predstavu i po 7-8, pa čak i 10 puta iznova i iznova.

„Od raja do beznjenice“ bi mogla da se igra i južno od Beograda, ali i van granica Srbije

I love Zrenjanin: Kakvi su planovi za budućnost?

Zoran Subotički: Mi smo čitave 2016. predstavu igrali po gradovima i varošima Vojvodine. Najdalje dokle smo otišli je bio Zemun, igrali smo u Staroj kapetaniji i u Beogradu u Gvarnerijusu. Želimo da od ove godine obiđemo i druge gradove po Srbiji. Mislim da publika za ovu predstavu postoji. I naravno želja je da predstavu prikažemo i u inostranstvu. Imamo pozive iz Frankfurta, Minhena, Beča, po gradovima Švedske. Mislimo da ovu predstavu treba da vidi što veći broj ljudi, jer je ona posvećena jednoj porodici koja je brend Vojvodine. Predstava odiše nekom vojvođanskom patinom i ona pokazuje tu neku lepotu tog nekog vojvođanskog miljea.

„Dobro je da se Dunđerski vraćaju u žižu javnosti“

I love Zrenjanin: Da li Vam se čini da su u poslednje vreme i Laza Kostić i porodica Dunđerski dobili veću pažnju nego što je to bilo ranije? Imamo i film Santa Maria della Salute, počelo je i emitovanje istoimene serije…

Zoran Subotički: Činjenica je da nema puno umetničkih obrada članova porodice Dunđerski. Ima sjajnih dokumentaraca, ima i kombinacija dokumentarno-umetničkih filmova, imamo jednu predstavu iz 1981. godine u kojoj je Lazu Kostića igrao Zoran Radmilović. Postavljena je bila u Ateljeu 212 i zvala se Santa Maria della Salute. I onda imamo jedan vakuum. 2015. godine se pojavljujem ja i krećem sa ovom pričom po Vojvodini. I imamo film. To su dva različita medija. Film je masovna umetnost i on ima svoje neke zakonomernosti koje mora da ispoštuje. Teatar nema. On može drugačije da se postavi. Meni lično je drago što se na neki način Dunđerski vraćaju u žižu.

Oni su morali biti vraćeni posle velikih najavljenih promena 5. oktobra. Restitucija nije sprovedena. Ljudima dosta toga nije vraćeno. Ne samo što nije vraćeno pojedincima, nego restitucija nije obuhvatila ni zadužbine. Mi imamo zadužbine koje nisu aktivirane. To je jedan mrtav kapital. Posebno u Vojvodini u kojoj je zadužbinarstvo bilo izraženo.

Bogdan Dunđerski je imanje ostavio Matici srpskoj

Bogdan Dunđerski je kompletno svoje imanje ostavio Matici srpskoj da se tamo otvori Poljoprivredna akademija, da se tamo školuju deca, da tamo stanuju profesori… Jedan vrlo moderan pristup obrazovanju. To nije urađeno. Zbog toga ljudi koji se bave umetnošću, kulturom treba da skrenu pažnju javnosti na Dunđerske. Dunđerski imaju svoje potomke, njima je vraćen tek jedan promil onoga što potražuju. Dunđerski su bili nacionalno samosvesni ljudi. To u predstavi decidno tvrdim. Kada Lazar Dunđerski kaže Lazi Kostiću „mi moramo da imamo, da bismo bili svoj na svome“, on kroz materijalnu moć potvrđuje svoj nacionalni identitet u jednom društvenom kontekstu Austrougarske monarhije u kojem Srbi nisu bili građani prvog reda. Dunđerski su ljudi koji su žestoko stradali. Ne time što im je oduzeto sve, nego što su delegitimisani kao ljudi, kao dobrotovori. Kao neko ko je učestvovao u svakoj humanitarnoj akciji od kako su se pojavili na teritoriji Vojvodine.

Napisan je i tekst za predstavu o ljubavi Bogdana Dunđerskog prema lepoj Mari

I love Zrenjanin: Imate li u planu i neke druge projekte?

Zoran Subotički: Turizam je jedna kompleksna delatnost. Ona traži jako puno usaglašenih igrača. Lično mislim da ćemo polako uspeti da povežemo te konce. Zrenjanin može biti od velike pomoći, jer sam ovde kroz razgovor i saradnju sa pojedinim ljudima dobio vrlo lepo povrtatni signal i želju da sarađujemo u okviru projekta „Čudesni svet Dunđerskih“. U međuvremenu sam napisao još jedan tekst za predstavu. Ona se odnosi isključivo na Bogdana Dunđerskog i njegovu veliku ljubav prema Mari Đalinac, to je jedan momenat koji građani manje znaju. To je jedna stara verzija filma Nepristojna ponuda. Bogdan Dunđerski je od svog kovača otkupio lepu Maru za svoju naložnicu i nadzornicu imanja. To je još jedna interesantna priča. Tekst je rađen za neke druge ideje i momente, kako bismo mogli da oživimo to naše nasleđe da ti dvorci zaista postanu živi dvorci.

I love Zrenjanin: Kada možemo tu predstavu da očekujemo?

Zoran Subotički: Još je rano pričati o tome. Ta predstava je nekeko strogo lokalizovana, ona se odnosi na sam dvorac Bogdana Dunđerskog. Nema tu širu prepoznatljivost, univerzalnost kakvu ima predstava „Od raja do beznjenice“, ljubavna drama o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski.