Kritičar o predstavi „Anika i njena vremena“: I jeste i nije Andrić

68. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

DNEVNIK KRITIČARA – DAN 1.

„ANIKA I NJENA VREMENA“ po motivima iz ANDRIĆA

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad; režija: Ana Đorđević

Pre nego što objasnim šta ovaj naslov pokušava da kaže, da napomenem – neposredni utisak posle odgledane predstave je povoljan. Čak, da je bilo sreće da podela uloga bude optimalnija, moglo bi se reći da je u pitanju skoro vrlo dobro ostvarenje. Kasnije, kada se utisci i emotivne reakcije slegnu, i javi analitika i lektira u glavi, ovaj postmodernistički komad, sačinjen iz proznog Andrića, pokazuje se kao zavodljiva tvorevina koja, nažalost, ima nekolika naprsnuća. Na taj način stižemo i do onoga šta sam hteo sa kažem u naslovu. Rediteljka Ana Đorđević, a verovatno i autorka ove kompilacije, iako nije kao takva potpisana, u sastavljanju ovog komada je iz Andrića uzela mahom epizodne likove i aktere, odnosno pripovedne fragmente različito „temperirane“. I u predstavi im dala noseće vertikale, dok je famoznoj i fatalnoj Aniki, koja je paradigma Andrićeve pripovetke, uskratila neophodni psiho-socijalni „background“, čime je ovaj lik, koji je uzrok i posledica svega, u fabuli ostao nedorečen u svojoj različitosti i ostvarenoj tragičnoj nezavisnosti. Zapravo, Ana Đorđević je izmestila dramsko središte komada sa „negativne heroine“ Anike, na beskrupolozno racionalnu protinicu Anđu. Što je kao pozoršni gest sasvim legitimno. Ali to onda nije više izvorni Andrić! Koji je u ovoj preradi ostao i bez svog karakterističnog narativa. Kao i ukusa epohe.

Ana Đorđević se, ipak, odlučila da, potpuno u duhu postmodernističkih „sloboda“, iz Andrićevih proza, sačini dramat koji u sebi sadrži skoro eksplicitnu poruku, dakako feminističku, kako je žena u stanju da napravi neviđen ršum u zajednici, ali da, opet, samo druga žena može da ga prekine! Ovakva postavka jeste umetnički, i svakojako, legitimna, međutim u komadu nazvanom „ Anika i njena vremena“ nije dovoljno dramski i psihološki utemeljena. Pre svega iz razloga što je pokretač „svog zla u kasabi“, Anika, dosta bledo i impresionistički oblikovana (za razliku od Andrićevog izvornika) dok je njen antipod, protinica Anđa, uvedena u kulminaciju drame bez dovoljno prethodnih „napomena“.

Takav kontekst i potekst je autorka „scenarija“ usporučila sama sebi. Kao rediteljka, Ana Đorđević je mnogo bolje obavila posao. Radnja teče glatko, scene su precizno postavljene, tempo je primeren i pažljivo kontrolisan. Jedino se „greh“ dramatuškog previda teško mogao sakriti. U izboru scenografa, Borisa Maksimovića, Đorđevićeva je dobro postupila jer je njegov „panoptikum“ sačinjen od „iskrivljenih“ ogledala ne samo podržavao ovu scensku igru između njenog i postmodernizovanog Andrića, već je predstavi davao „trodimenzionalnost“, čak i kada je dramaturgija posustajala. Kostimi Marine Sremac, međutim, nisu baš uspevali u takvoj potpori ovoj izvođenju, jer je eklektika kojoj je scenografkinja pribegla, bila nedovoljno znakovita.

Glumačka ekipa koja je iznela ovu predstavu delovala je prilično neujednačeno. Neki akteri, zapravo akterke, našli su se u toj poziciji prevashodno zbog načina na koji je dramat sačinjen. To se prevashodno odnosi na Milicu Trifunović, čija je Anika već u startu bila hendikepirana načinom na koji je uloga „skrojena“. Nažalost, ako se izuzme jedna upečatljiva scena, ova je glumica delovala pasivno i defanzivno. U predstavi koja je označena imenom junakinje koju igra. Nasuprot njoj, Biljana Keskenović je koncentrisanom, čvrstom glumom, manirom antičkih tragetkinja, lik Anđe, protinice, nametnula kao vrhovnu vrednost ove predstave. Nenad Pećinar je protu Melentija, kome u predstavi takođe nedostaje „andrićevski minuli rad“ odigao sa dovoljno „muške“ samouverenosri tako da je etički i psihički lom koji doživljava bio uverljiv i dramatičan. „Žrtvu“ Anikinu, Jakšu, odigrao je Dušan Vukašinović dosta meko i tanušno tako da je izostala katarzičnost koja prethodi sestroubistvu, koje je počinio Lale, autistični brat Anikin, koga vrlo apartno, uverljivo i dosledno igra Milovan Filipović. Jovana Mišković donosi Savetu, osobu iz „grešnog“ Anikinog kruga, na klackalici – od lagane afektacije, do scena u kojima stiže do dublje emotivnosti. Skoro nedefinisan lik Jelice odigrala je Milica Gujičić jednom vrstom „odsutne prisutnosti“ – jer je zastupala osobu koja je ne lik već tip.

Dakle, „Anika i njena vremena“ podsećaju na Ivu Andrića, Ana Đorđević se mnogo bolje iskazala kao reditelj, dok je Biljana Keskenović uverljivo najavila kandidaturu za naj glumicu Festivala!

Zoran Slavić, kritičar i publicista

Foto: printscreen www.snp.org.rs