Da još uvek među nama postoje ljudi spremni da pomognu i to isključivo i samo zbog bezinteresne ljubavi pokazuje primer Ane Vasičin iz Zrenjanina koja već 40 godina ulazi u živote gladnih, bolesnih i umirućih.
Ana je samohrana majka. Humanitarka po opredeljenju , a inženjer po zanimanju i do sada je pokrenula na hiljade humanitarnih akcija.
Ona je dobitnik na stotine priznanja za svoj dobrotvorni rad, vlasnik je Ordena sa srebrnim vencem Crvenog Krsta, nagrade za 15-godišnji rad u ekološkom pokretu „Panonska zora“ i kulturnu delatnost u Okružnom zatvoru u Zrenjaninu. Vrhunac je taj što je proglašena i za Ženu godine Srbije što joj je dalo novu snagu da ide dalje. Aktivista je i drušva za zaštitu životinja, napisala je dvanaest knjiga a i dugogodišnji je davalac krvi.
.jpg)
Ne očekujem nikakvo hvala. Dovoljno mi je kad vidim da sam uspela da pomognem i da u ljudima probudim dobrotu. U knjizi solidarnosti koju vodim uredno svih ovih godina pribeleženo je preko 10000 ljudi kojima sam pomogla. Svakog dana imam bar 20 poziva a ponosna sam što sam svakog 10 zrenjaninaca pokrenula da bude dobar. Jedina sam koja ima „sobu za druge“ gde u svako doba dana i noći porede smeštaja za one koji nemaju gde da prenoće nađe se i hrana i odeća i topla reč.
Sa samo sedam godina ona je postala volonter Crvenog Krsta i išla je od kuće do kuće zveckajući kasicom za dobrovoljne priloge. Odrasla je u siromašnioj porodici gde ničega nije bilo dovoljno osim ljubavi.
Prvu ozbiljnu akciju je pokrenula krajem osamdesetih za tada desetogodišnjeg Željka Obradovića kome je bila potrebna transplatacija bubrega u Parizu. Novac je skupila u rekordnom vremenu. Od tada je pomagala i siromašnim mnogočlanim porodicama, pojedincima, hendikepiranima, gluvonemima, nepokretnim licima, zatvorenicima u Zrenjaninu, borila se za mnoge transplatacije srca, bubrega…
Za sve ove godine nisam doživela ni jednu neprijatnost. Bilo je čudnih izraza lica, ali sam uspevala ljude da privodim da pomognu jer se nikad ne zna ko će da se nađe u kakvoj situaciji.
Ljude kojima treba pomoći pronalazi posvukuda. Na autobuskim stanicama, u čekaonicama, na ulici, pijaci… Kaže da je najviše poznanstava stekla u autobusima u koje uđe i po pet puta dnevno. U očima prepoznaje bol, a kada im se obrati oni se iznenade.
Poslednjih 11 godina Ana je aktivna kao volonter i pedagoški radnik humanitarniog centra Duga koji radi sa osobama koje boluju od mentanih bolesti ili su zavisnici od alkohola i psihoaktivnih supstanci ili u krizi sa problemom življenja.
Njena priča se ovde ne završava već najavljuje, pored uobičajenih, svakodnevnih akcija pomoći i veliki humanitarni koncert za Gorana Todorovića, padobranca iz Pančeva koji već sedam godina živi i leči se na VMA u Beogradu od teške paraplegije jer je nastradao kada mu se nije otvorio padobran. Za njega je čula u jednoj televizijskoj emisiji, pronašla ga i ponudila pomoć. Za ovaj koncert koji će biti organizovan u Zrenjaninu krajem novembra interesantno je to da su učešće potvrdili horovi i pevačke grupe svih veroispovesti sa teritorije grada što pokazuje da humanost nema granice.
Autor teksta : Maja Pandurov
.png)
.gif)
.gif)
