 (1).gif)
Viseći pešački most kod „Kapetanije“ projektanti i inženjeri smatraju izuzetnim građevinskim delom, jedinstvenim spojem čelika i beton.
Šesnaest metara visok stub u obliku slova „A“ podignut kraj teniskih terena u „Maloj Americi“, pedeset je metara udaljen od vitkog betonskog obeliska, visokog dvadeset tri metra, na suprotnoj obali. Čvrsto ih je spojila noseća čelična sajla sa sto dve upletene žice, o koju je obešeno dvanaest vertikalnih gvozdenih štapova, udaljenih međusobno blizu četiri metra. Svi zajedno poneli su betonsku ploču kojom je 1962. godine potekla brza i burna pešačka reka.
Izlio se, pre svih, talas đaka ka Tehničkoj školi i od nje, a odmah zatim Begej su prelazili oni kojima je na tom mestu skraćivan put između zapadnih delova grada i „Male Amerike“. Kako je varoš rasla i širila se, takvih je bivalo sve više.
.jpg)
Dvadeset tri godine šepurila se ova lepotica, osmehujući se vodi, njenim strujanjima i nestašlucima. U prirodnom skladu, građevina i reka dopunjavale su se i trajale, na zadovoljstvo Zrenjanina i njegovih žitelja. Onda su, sasvim iznenada, neki od njih mostu oteli reku. Ukrali raskošne vrbe, zatrpali korito i sastavili pod mostom obale. Prekinuli priču. Ni za krivicu, ni za osudu, možda tek za žaljenje, opomenu i povratak razumu. Most bez reke? Ne ponovilo se.
Posle svega, kuda nego-uspomenama. Kuda nego-vremenu u kom su sve reke, pa i Begej, nesputane i prozirne tekle ka ušću, a mostovi nad njima spajali, ne obale, niti gradske ulice, već samo obične, jednostavne, male i bliske-ljude…
Iz knjige “Varoške vinjete” autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
