 (1).gif)
Poštovani,
Šta nije u redu samnom, da li sam psihotična ili je nešto drugo u pitanju?
Imam 26 godina, odužila sam studiranje i zbog toga imam pritisak od strane roditelja.
Imam dečka koji je daleko od mene, te jedva iščekujem da završim faks, da se slože neke “kockice”, i da krenemo u zajednički život što pre. U vezi smo četiri godine. Iako se viđamo svakih par meseci, nije prošao dan daSkajpom razgovaramo po par sati, jako smo bliski.
U životu mi se dešavaju i neke stvari kojima ne znam razlog.
Ponekad, naročito od malena, kada čujem uznemirujuću vest, lošu stvar koja se nekome desila, pogotovo meni bliskim ljudima, kao da ne znam kako da odreagujem pa se nasmejem. Nesvesno, u tom trenutku, osećam žaljenje u sebi ali mi se nekakav osmeh, grimasa, pojave na licu. Kratko traje, dešava se i kada ćutim i kada pričam. Ja tim činom ne mogu da upravljam, samo se desi. Meni bude neprijatno zbog toga, ali ljudi misle da im se podsmevam. Deluje mi kao da se osmehom borim protiv toga što čujem ali…. Ne znam kako i zašto se to dešava?
Čak i moj dečko misli da mu se podsmevam kada tako odreagujem, ne razume me i ne veruje mi.
Takođe,često znam da dohvatim bilo kakav sitan predmet i vrtim ga u rukama, igram se sa njima, satima ako treba. U početku mi to nije delovalo kao nešto neprirodno, dok mi drugi nisu skrenuli pažnju da to igranje predmetima ipak nije u redu. Ja se u tim trenucima osećam bolje jer mi mirno sedenje stvara nervozu i tera me da se pokrenem.
Treći problem se javio dok sam još bila mala. Ne mogu da podnesem ničije prisustvo, nekada do jutra nisam mogla da zaspim, gušila me bilo čija blizina. Javi mi se čudan osećaj u nogama, telu, nešto me tera da se pomeram, nelagodno mi je. Navikla sam da spavam sama. I dan danas mi smeta svako ko leži pored mene, osim dečka. I dok satima razgovaram sa dečkom preko Skajpa, nervoza naiđe iznenada, i u talasima
Nekad pomislim da je od umora, da se mišići opuštaju, ili mi je dosta sedenja jer više volim da stojim, šetam.
Takođe, godinama učim šetajući po sobi, jer tako lakše pamtim. Dečko misli da i to nije u redu.
Sve navedeno mi pada još teže jer mi dečko prebacuje te stvari i osećam se grozno.
Da li me dečko previše osuđuje ili nešto zaista nije u redu samnom, da li sam psihotična ili je nešto drugo u pitanju? Kako da promenim ove stvari i šta da radim?
Unapred hvala za odgovor
Na osnovu svega što ste naveli i opisali ne može se reći da ste psihotični. Pitanje koje mi se prvo nameće jeste kako ste funkcionisali kao dete kada je trebalo da duže vreme usmerite pažnju na neki sadržaj i da li ste zbog nemirne pažnje imali problem sa učenjem i praćenjem nastave. Ono što je verovatno jeste da je vaša pažnja vigilna odnosno “šetajuća”. Da li to što ste kako kažete odužili sa fakultetom ima veze sa teškoćom da usmerite pažnju na ono što učite?
Situacije koje ste opisali, a kada je reč o vašoj pažnji, svakog bi navele na pokret ili promenu položaja posle dužeg vremena, a vi pominjete čak nekoliko sati provedenih za računarom u razgovoru. Postavlja se pitanje da li ste kao dete često kritikovani zbog skakutanja, prevrtanja, glasnog govora, zapitkivanja,…? Deca na takve kritike mogu da izvedu zaključke nije dobro da su toliko aktivna i radoznala, odnosno da moraju biti “mirna”. Ako nisu poslušna roditelji se ljute, a ta emocija utiče da se ponašanje deteta promeni. Pitanje je koliko su roditelji nekad realni u svom očekivanju da se dete “smiri”?! Drugim rečima, ako se ne razlikuje detetovo ponašanje koje je društveno neprihvatljivo ili štetno po samo dete ili okolinu od ponašanja kojim dete ispoljava svoju detinju prirodu – radoznalost, onda ta deca generalizuju kritiku koju žele da izbegnu, pa zabranjuju sebi najpre svesno, a onda i nesvesno da budu uopšte “nemirna”! Pretpostavljam, da se kod vas od ranih dana ispoljava problem usmeravanja pažnje koji nije tako prepoznat, izdvojen i rešavan, već ste mogućim kritikama i zabranama stekli utisak da sa vama nešto nije u redu. Ako neko ima problem sa vigilnom pažnjom, samo verbalne poruke ne mogu pomoći osobi da uvežba da usmeri svoju pažnju duže na neki sadržaj.
Drugi problem koji ste naveli odnosi se na neadekvatno ispoljavanje emocije tuge. To potvrđuje i vaša konstatacija: “Inače sam jako osetljiva osoba i lose stvari znaju da me uznemire i povrede. Meni deluje kao da se osmehom borim protiv toga sto cujem ali…. Ne znam. Ne znam kako i zašto se to dešava?”
Postavlja se pitanje da li ste imali neko iskustvo kada ste doživeli intenzivno emociju tuge ili zabrinutosti? Ponekad takvi doživljaji koji su realno veoma neprijatni mogu da utiču na osobu da ona svoj misaoni tok usmerava tako da tu emociju više ne doživi ili ne ispolji. Imam utisak da vi doživite te emocije, ali da iz odredjenih razloga ne dozvolite sebi da ih adekvatno ispoljite i onda je osmeh zaista neka vrsta vaše odbrane od neprijatne emocije i tumači se kao podsmeh. Nekada ljudi imaju fantaziju da ako sebi dozvole da budu tužni nikad neće prestai da budu tužni jer će ih tuga obuzeti. Verovatno je da su vaše reakcije na neprijatnost različite u zavisnosti od situacije i snage i učestalosti vašeg mehanizma potiskivanja, te da kada situacija postanje zaista “ozbiljna” vi zato što sebe sprečavate da doživite ili ispoljite emociju odreagujete telesno.
Drugim rečima ako dozvolimo sebi da doživimo adekvatnu emociju bilo da je prijatna ili neprijatna i dozvolimo da je adekvatno ispoljimo, postižemo da doživimo razumevanje većine. Najčešće se uz pomoć stručnog lica uzrok ovog problema prepoznaje, a onda i usvaja adekvatna emocionalna veština.
Pitanja psihologu Aleksandri Golubović možete postaviti putem adrese
psiholog@ilovezrenjanin.com, ili zakazati konsultaciju pozivanjem broja 064/4241016
.gif)
.gif)
