Na dan premijere TV serije „Vere i zavere“ razgovarali smo sa glumcem Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Ivanom Đorđevićem.
Ovaj mlad i popularan glumac smatra ulogu u ovoj seriji jednim od značajnijih poteza u karijeri.
-Serija je rađena po romanu Aleksandra Tišme, sastoji se od 12 jednočasovnih epizoda koje smo snimali prošle godine na različitim lokacijama u Novom Sadu – kaže Đorđević na početku našeg razgovora. Snimanje je trajalo više od 3 meseca. Reditelj je Ivan Živković, scenaristi Žanko Tomić i Đorđe Milosavljević. Serija se odvija u tri različite epohe, pre Drugog svetskog rata, za vreme tog rata i šezdesete godine prošlog veka. Pripreme su bile zahtevne u svakom pogledu, kako glumačke tako i lokacijske jer danas je teško naći zgradu bez klima uređaja, satelitskih antena ili mesta sa starinskim ajnfort kapijama Moju ulogu bih okarakterisao kao prvu do glavnih, najveću epiozodnu. Moj je lik je čovek koji je „žiroskop“ svih dešavanja, odnosno svih tih „Vera i zavera“ koje se dešavaju u seriji. To je lik koji doslovno ćuti o svemu ali sve vidi, sve nekako filtrira i gleda da na osnovu starog prijateljstva sve dovede u red. Vrlo zanimljiv lik. Takođe i glumačka ekipa je odlična, Goran Bogdan, Nina Janković, Nikola Rakočević, Dragana Dabović pa naš zrenjaninac Bojan Žirović, Nebojša Dugalić, Mira Furlan, Mira Banjac, ozbiljna ekipa i ozbiljna serija. Posetivši premijeru u „Cineplexu“ smatram da je ova serija nešto najbolje što je snimljeno u poslednjih 15 godina.
Ako se podsetimo tvojih glumačkih početaka, povukao si na očevu stranu koji je takođe glumac?
-Pa ukratko govoreći, posle srednje škole sam upisao Akademiju i tako je sve počelo. Smatram da sam u ovih 10 godina radio na mnogo „pravih“ projekata koji nisu poznati široj publici ili jednostavno nisu medijski propraćeni kako bi trebalo, ali su poznati u „esnafskim“ krugovima pa se tako moje ime „vrzma“ posvuda. U poslednje dve godine, zahvaljujući baš tim projektima gde nisam pravio kompromise nego sam ulazio srcem i intuicijom, uposlen sam i na pravi način, probio sam se, narodski rečeno. Ni nagrade na nekoliko najznačajnijih festivala uključujući i niški, nisu me zaobišle. Kad malo vratite godine i pogledate ko je sve dobijao nagrade Niškog filmskog festivala, mogu da kažem da sam u baš dobrom društvu. Tako nam je i profesor govorio „Ništa nije instant, sve je maraton, pa tako i uspeh!“. Ko instant uspe, instant se i ugasi, bar ja tako mislim. Kod nas je to pogotovo izraženo jer je puno glumaca, puno škola se otvara, a malo je pozorišta i malo je posla.
Kako kod nas izgleda biti popularan, prepoznaju li te ljudi na ulici, da li te zaustavljaju?
-Vrlo malo, daleko je to od onih scena u Holivudu gde masa bukvalno spopada zvezde, ali da me prepoznaju, to da. Naročito posle nekih dobrih predstava ili filmova. Eto, pomenuću predstavu „Pišonja i Žuga“ koja je koliko god puta da smo je igrali, uvek imala do vrha popunjeno gledalište. E, posle tih predstava sam izlazeći u grad imao neki status „zvezde“ o kom me pitate, gde su me svi pozdravljali, čestitali, nudili pićem i tako to.
Kakvo je bilo iskustvo najave boks meča Milana Piperskog pred 3000 gledalaca?
-O, da. Bilo je to ispunjenje nekog dečačkog sna. Uvek sam sebe zamišljao u pozi Michaela Buffera i onog čuvenog „Lets get ready to rumble!“ Sa Milanom sam inače drugar i ja sam mu i predložio da vodim taj meč, što je on sa oduševljenjem prihvatio.
Da li razmišljaš o karijeri izvan granica naše zemlje?
-Radio sam, i povremeno radim sa dosta stranaca koji dolaze ovde da snimaju kao što su Gerold Butler, Samanta Morton, Ray Fines, pa onda sa italijanima, ali o svom odlasku preko baš i ne razmišljam. Generalno, trenutno živimo na području koje baš i nije dobro ali je pitanje kako ćeš rasporediti sebe. Da li da se hvataš u koštac sasvim ili da sebe „rasporediš“ manje na svakodnevicu, politiku i slično, više pozorištu i filmu, i najviše porodici. Tako te loše stvari neće remetiti previše. Ja sam za to da ostanem ovde, jer ovde najbolje mogu da radim to što volim.
Veoma si uposlen, i sada te očekuje proba predstave „Čovek je čovek“ koliko imaš vremena za sebe i kako ga koristiš?
-Pa recimo da volim da pogledam dobar film ili u poslednje vreme serije. Trenutno na HBO pratim „Vinil“, sjajno Scorezeovo ostvarenje u kom je učestvovao i Mick Jagger. Inače „Čovek je čovek“ večeras igramo u komadu 3 sata, jer će nas gledati i selektorka „Sterijinog pozorja“. Videćemo hoće li se trud isplatiti, ali bilo bi lepo da zrenjaninsko pozorište posle dužeg vremena nastupi na „Steriji“. Ovom predstavom nastupićemo 15. aprila u Somboru na „Vojvođanskim susretima“.
.gif)
.gif)
