Mlađan Dinkić: Drekslmajer neće otići iz Zrenjanina

Promena aktuelne politike „stezanja kaiša“ najvažniji je deo predizbornog programa Ujedinjenih regiona Srbije. Pod sloganom „Da radimo i da živimo“, Regioni su pripremili konkretne mere o načinu pokretanja privrede, otvaranju radnih mesta za veliki broj nezaposlenih, podsticajima za poljoprivredu.

Lider URS-a, Mlađan Dinkić, tokom predizborne kampanje obišao je italijansku fabriku Fulgar koja je u Zrenjanin ušla u vreme rada Agencije SIEPA, i dobila podsticaj za zapošljavanje lokalnog stanovništva.

„U Zrenjaninu ima još mnogo prostora za nove investicije, ali i proširenje postojećih kakav je Drekslmajer“, poručio je on.

Privlačenje stranih investicija i zapošljavanje jedno je od najvažnijih pitanja kojim se Ujedinjeni regioni Srbije bave. Kako analizirate situaciju u Srbiji danas, šta je urađeno i šta još može da se uradi na tom polju?

Mlađan Dinkić: Da investicija ima još više, to može da se uradi. U dosadašnjem periodu mi smo pomogli da oko 250 kompanija izgradi fabrike u Srbiji. Deo tih fabrika je u Zrenjaninu – Fulgar, Drekslmajer, Mekaplast. Samo te tri fabrike zaposlile su oko 3500 ljudi, a slične fabrike podignute su širom Srbije – Fiat, Gorenje, Bosch, Panasonic… Oko 70.000 porodica je u tom velikom poslu dobilo sigurnost, a najvažnije je da su te fabrike donele novu tehnologiju i pomogle da se struktura srpske privrede promeni, da se izvoz za četiri godine udvostruči. Strane investicije uglavnom obezbeđuju brži rast izvoza, to međutim nije dovoljno jer 70.000 porodica je manji deo od 3 miliona koliko ih ukupno ima u Srbiji. Najveći deo ljudi zavisi od domaćeg tržišta, a ne od izvoza, tako da nova vlada mora da nastavi da paralelno dovodi još više stranih investitora i da pomogne  domaćim proizvođačima da rade bolje, a oni ne mogu bolje da rade ako narod nema para da troši. Zato treba da se promeni politika „stezanja kaiša“ i da se omogući podsticaj za razvoj poljoprivrede, kako bi narod mogao da se zaposli, da više troši, i da bi oni koji proizvode imali kome robu da prodaju. Dakle, to je potpuno suprotni koncept konceptu koji su zagovarale poslednje tri vlade. Štednja nas neće izvući iz krize, treba štedeti na birokratiji, na kamatama za kredite, ali ne možemo štedeti na ulaganjima u privredu i poljoprivredu.

Da li je po Vašem mišljenju u prethodnom periodu u dovoljnoj meri iskorišćen prostor za dovođenje stranih investitora, da li je moglo bolje?

Mlađan Dinkić: Naravno da je moglo. U poslednjih šest meseci u potpunosti su zaustavljene investicije. Moj naslednik Saša Radulović „oterao“ je japansku Takatu koja je trebala da gradi prvu fabriku autokomponenti japanskih proizvođača u Srbiji, i oni su otišli u Mađarsku u kojoj su ih rado dočekali. Mercedes o kom se puno priča, trebao je da zaključi ugovor sa Ikarbusom još u novembru, ali je i to odloženo jer je ministar privrede bio protiv toga da se država uključi. Vođena je politika da treba ukinuti Agenciju SIEPA i Fond za razvoj, a sve druge države imaju razvojne institucije. Da mi nismo dali podsticaj Fiat-u, ta kompanija nikad ne bi napravila fabriku u Srbiji. A onda ni Drekslmajer ni Mekaplast koji rade kao komponentaši Fiata, ne bi bili u Zrenjaninu. Mnogo prevoznika iz Zrenjanina danas vozi te proizvode od vašeg grada do Kragujevca, i širom Evrope.  Gorenje ima 300 srpskih komponentaša i dobavljača koji rade za njih. Mnogo više ljudi dobije posao u firmama koje rade komponente nego oni koji su direktni izvoznici. Zato treba nastaviti stimulisanje domaćih i stranih investicija, jer bez investicija i zapošljavanja nema privrednog rasta, a ako nema privrednog rasta – rupa u budžetu je sve veća. Ne može se budžet popuniti podizanjem poreza, zamrzavanjem plata i penzija jer onda ljudi manje mogu da troše, a kada manje troše tada su i prihodi u budžetu manji i počinje sve da stagnira. Ako se to sada ne promeni, nemamo šta bolje da očekujemo u narednom periodu.

Poslednjih meseci u Zrenjaninu kruže glasine da će Drekslmajer ponoviti scenario iz Rumunije i „preko noći“ otići iz Srbije u Makedoniju tragom jeftinije radne snage. Zaposleni kažu da žive u grču, kakav je Vaš komentar?

Mlađan Dinkić: Mi smo bili ti koji su pomogli da Drekslmajer dođe u Srbiju najpre kao dobavljač velikih automobilskih kompanija u Evropi, ali je u međuvremenu postao i dobavljač Fiata, i proizvodi kablove za Fiat 500L. Upravo zbog tog posla sa Fiatom, broj zaposlenih ljudi u Drekslmajeru je povećan sa 1500 na 3000. Ako Ujedinjeni regioni Srbije budu dobili glas Zrenjaninaca, ja garantujem da ćemo sa tim italijanskim gigantom ispregovarati ne samo da se produbi ova proizvodnja već i nastaviti započete razgovore da Srbija u Kragujevcu dobije proizvodnju još jednog Fiatovog modela čime bi kapacitet sa sadašnjih 150.000, bio povećan na 300.000 automobila godišnje. Duplo bi veća bila i proizvodnja i izvoz, a to bi značilo posao za još najmanje 2000 ljudi u Zrenjaninu. Glas za URS jeste sigurnost za porodice koje žive od Drekslmajera, ali i neke nove ljude koji nemaju posla i koji bi ga mogli dobiti.

 Pored zapošljavanja u fabrikama investitora, kakve konkretne mere Ujedinjeni regioni Srbije predlažu za ostatak nezaposlenih?

Mlađan Dinkić: Za jednu grupu mladih koji misle da mogu da osnuju sopstveni posao, treba omogućiti da se u opticaj ponovo vrate krediti za početnike bez hipoteke. Taj program smo mi pokrenuli pre 4-5 godina i on je bio dosta uspešan, ali je u poslednjih godinu- dve prekinut. Ako neko hoće da pokrene biznis trebao bi da dobije kredit od Fonda za razvoj od 15.000 evra bez ikakve hipoteke, samo uz stavljanje ručne zaloge na opremu, i pritom da ne očekujemo da će svi da uspeju. Država treba svesno da ide u rizik da će jedan deo para izgubiti, i da će možda i 70 odsto tih projekata biti neuspešni, ali da će onih 30 uspeti, i da će se iz njih u budućnosti pojaviti neki uspešni preduzetnici. Poenta je da svima damo šansu. Mi smo taj model svojevremeno dobili kao preporuku Norvežana koji su mi rekli: „Ako očekujete da država svaki dinar koji pruži mladima kao šansu, treba da sačuva – zaboravite na to, ali ako ne date ni dinara, onda niko od tih mladih neće uspeti. Dajte šansu da se pokaže ko može, a ko ne može“. Ne mogu svi biti preduzetnici, samo 5 odsto ljudi u svakoj državi ima talenat za to. Drugi naš program je „Prva šansa“, a njegov cilj je da u prvo vreme država plaća poreze i doprinose umesto poslodavca, da bi se mladi brže zaposlili,  ali da poslodavcima istovremeno damo i obavezu da te mlade koji će raditi godinu ili dve kod njih, na kraju prime za stalno. Ako ih ne prime za stalno – moraju da vrate taj podsticaj državi. Naravno, treba osmisliti program kako zaposliti i one koji su stariji od 45-50 godina.

Poljoprivreda, naročito u Vojvodini, obavezan je segment svih predizbornih kampanja. Istovremeno, ona predstavlja nedovoljno iskorišćen resurs, kakve URS ima planove na tom polju?

Mlađan Dinkić: Potrebno je već ove godine povećati agrarni budžet za četvrtinu, ali je još važnije da se taj budžet bolje raspodeli. Treba dati veći značaj manjim poljoprivrednim gazdinstvima, i oni su upravo centar agrarne politike Ujedinjenih regiona Srbije. Manje gazdinstvo koje ima površinu do 5 hektara, treba da dobije dodatak na subvenciju po hektaru od 50%. Ako želimo da mladi ostanu na selu onda, ako nosilac komercijalnog gazdinstva ima do 40 godina, on treba takođe da dobije dodatak od 50% na subvenciju po hektaru ili ako je  nosilac gazdinstva žena. Drugo, potrebno je da se obezbede bespovratna sredstva za investicije za kupovinu nove opreme, mehanizacije, muzilica, sušara, svega onoga što može da poveća produktivnost. I konačno, da vidimo gde nedostaju prerađivački kapaciteti za hranu, da se izgrade fabrike za preradu hrane u onim regionima gde ne postoje. Da pomognemo da se napravi neki novi „Servo Mihalj“, kao što smo pomogli da se obnovi „Budimka“ u Požegi ili „Džervin“ u Knjaževcu. Bez proizvođačkih kapaciteta, poljoprivrednici nemaju sigurnost kome robu da prodaju. Ako se naprave proizvođački kapaciteti, poljoprivrednicima ćemo obezbediti sigurnost, a i država će više zaraditi jer kad se proda prerađena hrana, gotov proizvod, više se dobija u deviznom prilivu kada se roba izveze.

Šta je rešenje za Srbiju u narednim godinama, pored proizvodnje hrane, komponenti za automobile, proizvodnje softvera ?

Mlađan Dinkić: Ne treba očekivati čudo samo od jedne vrste proizvodnje. Srbija je, zahvaljujući tome što smo pomogli da se ovde izgradi nekoliko desetina firmi koje proizvode čarape, danas treći izvoznik čarapa na svetu. To su uglavom ženske čarape i 180 miliona pari se godišnje izveze, a do pre 10 godina te fabrike nisu ni postojale. Danas su kod nas i Falke i Beneton, Caldcedonia, Golden Lady, Pompea.

Jedna od mera kojoj ste najavili oštro suprotstavljanje jeste solidarni porez. Kako gledate na taj potez aktuelne vlasti?

Mlađan Dinkić: Besmisleno je što je to uopšte uvedeno lekarima i profesorima od kojih nam zavisi i život ali i budućnost nacije s obzirom da uče naše studente. To je jedna od najgorih mera koja je ikada u Srbiji doneta, i koja treba odmah da se povuče. Ona  je i kontraproduktivna jer se ti ljudi demotivišu da rade. Oni nisu bogataši, a obavljaju jako važnu profesiju za celo društvo. Kad pogledamo koji su efekti postignuti od tog 1.januara kada je solidarni porez uveden, ispalo je da je mnogo više opao prihod od poreza na dodatu vrednost, jer ljudi imaju manju kupovnu moć, manje imaju i manje troše, nego što je država dobila oduzimajući deo plata profesorima i lekarima. Ako se nekome smanji plata ili poveća porez, taj onda samo manje troši i manji su prihodi u budžetu. Prihodi u budžetu mogu biti veći samo ako se više radi i proizvodi i ako ljudi imaju veće plate. Na žalost, mnogi političari, moji konkurenti na ovim izborima, to još uvek ne vide. U Americi i Evropi se potpuno odustalo od mera štednje. Američka centralna banka je spustila kamate na nulu, Evropska centralna banka takođe, a samo kod nas vodi se politika „skupog novca“. U uslovima krize, novac mora da bude jeftin i država mora da rizikuje, a ne ljudi. Dakle, država je ta koja treba da snosi rizik određenih odluka i da, čak i ako napravi neku grešku, to bude manji trošak od štete koju imamo ako svi ljudi žive loše. Sa idejom sa kojom smo izašli na ove izbore, mislim da ćemo mnoge stvari promeniti, bez obzira na naš izborni rezultat. Ja sam siguran da mi nećemo pobediti kao stranka na ovim izborima, ali sam uveren da će naša ideja na kraju pobediti, i samo je bolje da se što pre odustane od te politike „stezanja kaiša“, jer ako se ne odustane sada, neće nam biti bolje do kraja života, a ne do kraja ove godine.

 Da li mislite da je narod izmoren promenama, planovima, obećanjima, i da živi u strahu za sigurnost svojih porodica. Kakva je ova opcija koju trenutno živimo?

Mlađan Dinkić: To je najgora opcija, i narod je s razlogom zabrinut, jer ako roditelji strahuju da li će im dete naći posao kad završi školu i od čega će živeti posle njih, onda to nije normalan život. Ako mladi traže perspektivu van Srbije i van rodnog grada, to onda nije dobro. Nisam za to da se država bahato ponaša tako da ljude zapošljava po svojoj administraciji. Administracija treba da bude mala, na birokratiji treba da se štedi. Ako u Zrenjaninu postoje naselja koja nemaju vodu ili kanalizaciju, zašto onda ne podstaknemo javne radove za izgradnju infrastrukture, da vlada kupuje građevinski materijal od domaćih proizvođača i da ga onda daje besplatno kao donaciju svim gradovima i opštinama, a da opštine iz svog budžeta angažuju lokalne građevinske fime da izgrađuju vodovode, elektrifikaciju, da se zemlja gradi, da ljudi dobiju poslove i normalne uslove za život? Tako je svojevremeno radio Ruzvelt u uslovima slične krize u prošlom veku u Americi, čuveni Nju dil. Nama terba „srpski nju dil“.

Kako vidite Srbiju sutra, da li je 16. mart šansa za promenu?

Mlađan Dinkić: Ako se ništa ne promeni u domaćoj i unutrašnjoj politici, ne može nam nikako biti bolje. Spoljna politika sada ide u dobrom pravcu. Idemo u pregovore sa Evropskom unijom. Borba protiv korupcije i kriminala, to niko ne može da zameri, ali ako se ne omogući ljudima da rade i da žive a ne da „životare“, onda se svi pitamo kako ćemo taj jedan jedini život da provedemo? Stalno nešto trpimo, čekamo, odričemo se, a vreme ide i život ode, nemamo reprizu života. Ovo su izbori koji na prvi pogled deluju kao manje važni, ali mislim da su izuzetno važni jer je bitno da se napravi konsenzus o promeni te ekonomske politike, i da odbacimo čak i neke savete koji su stizali iz inostranstva, iz MMF-a. Jer nisu svi saveti MMF-a dobri saveti, ima nekih koji su korisni za Srbiju, a neke kao što je politika „stezanja kaiša“ treba odbaciti. Moja poruka je da ljudi glasaju protiv odluke koja im oduzima bilo kakvu perspektivu, a to je ova politika. Ako glasaju za Regione, ljudi moraju da znaju da ćemo pokušati da ovaj naš predlog napuštanja politike „stezanja kaiša“ postane nacionalni program, a ne samo politika stranke kakav je sada. Želimo da dobijemo što više glasova, ali nam je cilj da i oni koji neće glasati za nas, podrže taj naš program. Obišao sam pedesetak gradova u Srbiji i vidim da narod to većinski podržava. Siguran sam da će i oni koji dobiju najveću podršku građana na izborima, na kraju morati da rade upravo po tom programu, poručio je lider Ujedinjenih regiona Srbije.