Priča Majstor Save Mađarice, kolekcionara 250 televizora

Sava Mađarov ili za prijatelje „majstor Sava Mađarica“, bivši je radnik nekadašnje Elektronske industrije iz Niša. Povod da posetimo njegov dom je neobičan hobi koji je proistekao iz njegovog zanata.

Mađarov u svojoj kolekciji poseduje sve modele televizora koje je ova fabrika proizvela i stavila na tržište. Od prvog crno belog lampaša do poslednjeg modela zvučnog imena – „Jugoskandik“.

Svi televizori su ispravni zahvaljujući radu i pre svega ljubavi i strasti majstor Save. Došavši u njegovu radionicu, zatekli smo još jedan model koji čeka popravku, ili „oživljavanje“, jer je to možda i prava reč za ono što ovaj čovek radi.

– Da, oživeću ga, pa ako uspem vratiću ga onom ko mi ga je doneo uz malu finansijsku transakciju, pa će svima biti lepo, a ako ne – čuvamo ga – kaže majstor Sava.

Svaki predmet u radionici ima svoje mesto, istoriju i priču.

– Ovo je moj kutak u kom imam svoj mir, pronašao sam sebe ovde. Kada sam ovde dole ne osećam se usamljeno, tu je moj drug (rukom pokazuje Titovu sliku) i moja unuka (na drugoj slici)

– Astal sam zadužio 1964. godine kada je EI Niš ovde u Zrenjaninu otvorila radionicu. Kada je bilo vreme da idem u penziju direktor mi je dozvolio da astal nosim kući. Isto tako imam i potpuno ispravan komplet alata iz 1964. Svaki predmet znam od koga sam dobio. Evo, cvikcange sam dobio od mog prijatelja Medenog iz Titela. Kombinirke su od Duška Ugrinova iz „Aranžera“. Ovaj veliki šrafciger mi je od prijatelja iz Begejaca, priča Sava.

Posmatrajući radionicu, na zidu vidimo i sliku Slobodana Bursaća. Na pitanje da li je ova fotografija slučajno ovde, otkrivamo još jednu neverovatnu storiju.

– Sad me dirate u „rak ranu“ – počinje priču majstor Sava. On je bio pre svega prijatelj ovog grada, a potom i moj lično. Imao je interesantan hobi koji je malo ko znao, možda za to nisu znali ni njegovi ukućani. Voleo je da servisira pegle. On je obavezno jednom nedeljno svraćao kod nas u radionicu. Uživao sam da gledam kako svojim finim prstima šteluje termostat, sa koliko je uživanja samo radio taj poslic. Ja bih to uvek obavljao profesionalno, na brzinu, dok je on to radio polako i temeljno. Svi smo voleli to da gledamo. Lepo smo se družili celog života, kaže ovaj čovek sa setom u glasu.

Konačno otkrivamo tajnu o kolekciji televizora i dilemu gde je toliki broj aparata uopšte stao. U pitanju su dve velike sobe, svaka popunjena sa po 50, 60 komada pomenutih lampaša iz 1958. pa do modela Fenix iz 2000. godine kada je EI Niš otišla u istoriju. Više od 250 televizora.

– Smatram da ovakvu kolekciju nema niko. Radio sam u servisu EI Niš u Gimnazijskoj 8 više od 30 godina i iz razgovora sa mojim kolegama iz svih mesta u kojima smo imali servise, mogu da tvrdim da niko nema ovakvu i ovoliku kolekciju. Najstariji je model iz 1958. Baš te godine, za doček Nove godine počeo je da radi naš prvi TV program Beograd 1. Modeli iz tih godina imaju male ekrane od 41 i 43 cm.

Pitamo majstora Savu ko je u to vreme imao ili mogao da ima televizor.

– Kada smo mi kupili televizor, 1961. godine, mi smo bili tek četvrta kuća u ulici koja ga je imala. Trebalo je tada dobro „stisnuti“ kućni budžet da bi se kupio televizor. Sećam se da su davali kredit na 3 godine. Imali su ga ipak oni malo imućniji, mesne zajednice i slični. Morao bih da se zahvalim svim prijateljima i poznanicima koji su mi pomogli da imam ovu impozantnu kolekciju. Ništa ne bi bilo od ovoga bez njih. Svako ko je želeo da sačuva televizor, poklonio ga je meni. Svi su mi dragi. Jedan od najdražih mi je model Major 67. Jedan je od prvih televizora sa dva programa, i u to vreme to je bio pravi hit. Imam i model Silvana, televizor koji je EI Nis proizveo kada je poginula Silvana Armenulić. Zatim model iz 1963. sa dajinskim. Pazite, i tada su postojali daljinci, samo na kabel koji je morao da se razvuče preko cele sobe. Ipak to je daljinski.

Prvi televizor u Savinoj kolekciji nije i najstariji. Taj prvi “eksponat” pripadao je izvesnom Soriki koji mu ga je doneo jer se pokvario ekran. Dok je majstor Sava nabavio novi ekran, mušterija je kupila novi televizor, a stari mu poklonila. Tako je počela njegova strast. Jedan televizor je dobio od teta Bojane iz Petefijeve ulice, jedan od baba Ljubice.
– Uglavnom sam se družio sa bakama zbog ovog mog posla, pa su i one jednako zaslužne za ovu moju kolekciju.. Vremenom je kolekcija rasla, ja sam prikupljao televizore, popravljao ih i svaki je dobio neko svoje mesto u ovoj kući. Sreća pa imam veliku kuću – kaže s osmehom naš sagovornik.

Pitamo i ko skida prašinu sa njih, održava ih čistim.

– Supruga se brine o tom delu, a u svemu ostalom pomažu mi kum i komšija.

U prvoj sobi su 43 različita televizora.U drugoj sobi su televizori u boji i oni sa modernim daljincima, sve do modela koji je poslednji „sišao“ sa priozvodne trake EI Niš.

Napuštamo majstor Savu sa mišlju i osećajem da su majstori i zanati nekada bili cenjeniji. Današnje televizore on opisuje kao „vodnjikave“. Na njima, kaže, i nema šta da se popravi. Sve se svodi na zamenu integrisanih kola.