Vanja Grbić: Nisam ja za politiku, mene je nemoguće kontrolisati

Pre nekoliko godina američki trener Dag Bil – poznatiji kao otac moderne odbojke – rekao je da će se i posle povlačenja braće Grbić igrati vrhunska odbojka u Srbiji, ali da ne treba da očekujemo medalje. Šta bi ovim klincima da demantuju tako velikog trenera? 

– Veliki je kompliment ako Dag Bil kaže tako nešto. Ja sam zaista bio počastvovan što me je on predstavio na ulasku u Kuću slavnih. Međutim, postoji jedna stvar – a to je poznavati mentalitet, poznavati ljude. Ovo je Srbija. Ovde imate 26 naroda i 13 religioznih grupa. Ovo je takva mešavina kultura i tradicija, ali bez obzira na različitosti, svi ljudi ovde imaju jednu zajedničku crtu – ponosni su do bola, žele da se dokažu, i boli ih tuđi uspeh. Ali to nije, jer su kvarni, nego zato što žele da i oni postignu uspeh, i žele da budu primećeni. Mi kao ljudi ne funkcionišemo na principu demokratije, mi još uvek poštujemo idolopoklonstvo, odnosno jak autoritet. U sportu, koji je po meni pravi odraz karaktera, bez autoriteta, bez idola, bez idolopoklonstva, ne postoji vrhunski uspeh. Naša generacija je prenela svoju ljubav i poštovanje od onih koje smo dobili pre nas, na one koji su došli posle nas.

I inat je, kažu, srpska karakteristika. Kako danas gledaš na Svetsko prvenstvo 1998, kad si Amerikancima poručio „koga će oni da bombarduju“?

– Inat je nešto što je sastavni deo našeg života, mentaliteta i odrastanja. I drugi narodi imaju inat, ali mislim niko kao mi. A opet, to je protiv nekog, ne za nešto. Tako smo navikli da funkcionišemo kroz istoriju. To se sve objašnjava našim mentalitetom. Taj kontinuitet koji mi nemamo jeste nešto što plaćamo. Zbog toga brzo zaboravljamo, napravimo nešto što je fenomenalno, pa nam to ne bude važno. Zbog toga svojatamo sve živo, kažemo da su svi naši, iako nisu naši. Ali to smo mi. Važno je da znamo kakvi smo. A ja nas volim takve kakvi jesmo. Mene su često pitali šta mi je bilo da se vratim, a ja bih pomislio koliko bih samo sebi prebacivao – šta mi je bilo da ostanem ovde. Ja ne mogu da funkcionišem u savršenom sistemu kakav je napolju. Neko može, ja ne mogu. Nama je potreban sistem, neka hijerarhija, i kad nam se kaže šta treba da radimo, mi onda radimo. U suprotnom mnogo teoretišemo, a malo radimo. To je slučaj danas. Srbija nije najidealnija zemlja. Jedna je od zemalja u kojima se teško živi. Srbi nisu idealan narod. Ali, to je moj narod.

„OVDE SI JEDNA PUŠKA VIŠE, TAMO SI GLAS NARODA„

Kako ste devedesetih pratili politička dešavanja?

– Namestilo se da je prva velika medalja – bronza na EP – došla neposredno posle „pada Krajine“, a zlato u Sidneju malo pre Petog oktobra… Mi se nikad ne vezujemo za politiku. Isključivo se vezujemo za svoju zemlju i svoj narod. Najsjajnija i najdraža medalja koju smo osvojili jeste zlatna medalja u Sidneju. A ja sam imao najveće razočarenje što nisam mogao da je podelim s našim narodom. Tadašnje stanje u Srbiji je bilo bitnije od najvećeg istorijskog sportskog uspeha. Ja sam bio toliko razočaran, da to ne mogu da opišem. Kad je bilo bombardovanje, ja sam bio u Italiji. Čuo sam se s predsednikom Odbojkaškog saveza, bio sam spreman da se istog momenta spakujem i da se vratim nazad u Srbiju. On je rekao ovako: ‘Ovde si jedna puška više, tamo si glas naroda koji se čuje. Treba da radiš svoj posao najbolje što možeš, za sve nas ovde, da skreneš pažnju na sebe i da dostojanstveno predstavljaš ovaj narod.

Rekao si da nemaš političko opredeljenje. Šta bi uradio da su ti ponudili da budeš ministar sporta? 

– Nemam opredeljenje i ne želim da ga imam. Meni ne bi to ponudili. Ja sam čovek kojeg je nemoguće kontrolisati. Ja sam patriota i mnogo volim svoj narod da bi bio potkupljiv. I još, kad je državna uprava u pitanju, tu nema kompromisa. Da bih bio ministar, morao bih da završim adekvatnu edukaciju, ja sam na četvrtoj godini Fakulteta za fizičko vaspitanje i sport. I morao bih da napunim pedeset godina. Samo ljudi koji imaju veliko životno iskustvo, koji imaju naučnu bazu i koji su postigli nešto u praksi, koji imaju porodicu i koji znaju šta je odgovornost, koji su učestvovali u nekoj ozbiljnoj organizaciji, samo oni mogu da prepoznaju šta je potrebno da se radi da bi sistem funkcionisao. Ja sam još daleko od toga. Bez obzira što sam u Odbojkaškom savezu i što uspešno radim to što radim, to je još uvek malo.

Da li, onda, greše sportisti koji uđu u politiku? 

– Sport i politika su dve različite stvari. U sportu radite s ekipom ljudi koji su vrhunski utrenirani, opredeljni prema istom zajedničkom cilju, spremni da sarađuju zarad zajedničkog dobra i višeg cilja. Spremni da se žrtvuju. Politika je sve suprotno –  istakao je Vanja Grbić.