Poslednjih godina sve je više napuštenih kuća na selu. Procenjuje se da ih je oko 200.000 širom Srbije. Naslednici se retko odlučuju da se vrate na imanja gde su rođeni. Za razliku od većine, dve sestre iz Stajićeva su 2014. rešile da obnove roditeljsku kuću i da u njoj žive. Osim toga, registrovale su poljoprivredno gazdinstvo i deo kuće stavile u funkciju etno turizma.
.jpg)
Sledeće godine jedna od kuća u Stajićevu na glavnom putu napuniće vek. Za razliku od mnogih objekata koji toliko dugo postoje i koji nisu odoleli zubu vremena, ovaj može da posluži kako primer kako se takvi objekti održavaju.
“Sestra i ja smo se 2014. preselile iz grada u Stajićevo. Obnovile smo roditeljsku kuću za potrebe našeg življenja. Ne samo da smo obnovile podove, zidove, instalacije, već imamo isti afinitet ka rustikalnom i etno uređenju enterijera i eksterijera. Reč je, kako bi Banaćani rekli, o pravoj kućerdi na lakat. Vremenom smo došle do zaključka da je taj prostor velik za nas dve, pa smo odlučile da višak prostora iskoristimo za etno turizam. Naravno, imale smo podršku zaposlenih u Turističkoj organizaciji Zrenjanina kojima smo se obratili za savet. Oni su nam dali vetar u leđa. Iz sopstvenih sredstava smo uradili renoviranje i prosora u kojem živimo i prostora koji je namenjen izdavanju“, počinje priču Mira Vidrić, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva Teodora koje je stavljeno u svrhu agroturizma.
„U konkretizaciju ideje krenule smo februara 2020. U periodu koji nam nije bio naklonjen, jer nas je zadesila pandemija, kao i još neke okolnosti koje su nas vukle unazad i navodile da se preispitujemo. Ali, nismo odustale. Proletos smo registrovale poljoprivredno gazdinstvo. Sada treba da se odradi kategorizacija prostorija za izdavanje i mislim da ćemo za nekih mesec dana moći da profunkcionišemo u punom smislu“, dodaje naša sagovornica.
Vek postojanja kućerde na lakat
I pre rekonstrukcije kuća je, objašnjava Mira, bila u dosta dobrom stanju.
„Kuća datira iz vremena kada je na inicijativu popa Stajića, koji je pružio mogućnost ljudima iz okolnih sela da nasele ovaj prostor, Stajićevo i naseljeno. U kući se moglo živeti i pre rekonstrukcije, ona nije bila oronula… Ipak, mi smo htele da budemo sigurne, pa smo sve renovirale. Tim majstora je morao da reši problem grejanja. Ovde su nekada bile stare paorske peći, sada imamo centralno grejanje na čvrsto gorivo. Dvorište je bilo zapuštno, jer je kuća bila prazna i tako prazna je tavorila dve godine. Nije bio razgraničen ekonomski deo od prednjeg estetski uređenog. To smo sada uradili. Ostavili smo autentičan seoski travnjak. Za sve smo koristile materijale koji su autentični za ovo podneblje – švapsku ciglu, biber crep, drvo… I kolorit je u jasnim zemljanim tonovima“, objašnjava Vidrić.
„Svi detalji u smislu oruđa, pribora koji se koristio za pripremu hrane bili su sačuvani na tavanu i sve je autentično za ovo područje. Mi smo to konzervirali tako da im zub vremene ne može ništa. Moja baka je uvek govorila da ne znamo mi šta je rat i da se sve mora čuvati. I sve smo sačuvali“, dodaje naša sagovornica.
Kuća je namenjena za odmor i za manje proslave
Ideja ovih sestara je da svakome ko to želi omoguće da oseti i doživi život na selu u njegovom izvornom obliku.
„Želimo da ovo postane na dan, dva, vikend ili duže oaza svakom ko se zamori od svakodnevnog urbanog načina života koji karakterišu stres, jurnjava za poslom… Ovo treba da postane banatska bajka u kojoj ljudi mogu da uživaju sa porodicom ili prijateljima. Mesto gde će moći da konzumiraju domaću hranu, prirodne sokove… Naravno, moramo da ispunimo određene uslove u smislu smeštaja, komfora. Da obezbedimo besplatan parking, internet, televiziju, dvorište u kojem deca mogu da se igraju… Trenutno pripremamo prostor za uzgoj povrća. Ove godine smo zakasnili sa započinjanjem proizvodnje za određene kulture. U Stajićevu je svaka druga kuća seosko gazdinstvo, tako da ćemo moći da plasiramo proizvode koje ne proizvodimo mi lično. Tu, pre svega, mislim na mlečne proizvode, prerađevine od mesa“, kaže Vidrić.
„Trenutno imamo kapacitet od šest ležajeva i tri prostorije. Svaka prostorija ima zasebno kupatilo. Tu praktično mogu da borave dve porodice. Jedna jedinica je apartmanskog tipa, u kojoj mogu da borave četiri osobe, a druga je soba za spavanje gde može da bude dvoje ljudi. Imamo mogućnost da montiramo dečiji krevetac, jer ima dovoljno prostora ili još jedan krevet. Ukoliko se neko odluči da iznajmi prostor u svrhu proslava kapacitet je 20-ak ljudi. To ne remeti konformizam“, dodaje naša sagovornica.
„Ponekad se osećam kao Alisa u zemlji čuda“
Na putu koji su prešle ove dve sestre da bi pripremile kuću za etno turizam bilo je, objašnjavaju, raznih prepreka.
„Postoje prepreke koje su nekom možda velika kočnica. Ali, ako vi imate želju, ljubav i smatrate da će vas to što radite ispuniti onda ćete sve prevazići. Naći će se i novac i vreme, ali potrebno je da se naoružate strpljenjem. Mi bar jednom mesečno plačemo nad prolivenim mlekom. Bilo je tu problema administrativne prirode, nerazumevanja administracije, neizvesnost da li će ideja naići na pravi odjek. Kada gledam sve ovo osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Ponekad se pitam da li je zaista prošlo samo godinu dana od kada smo počeli uređenje gazdinstva, jer vidim da je skoro sve finiširano. Svakodnevno razmišljam da li mogu još nečim da oplemenim ovaj prostor. Da li mogu nešto da menjam… Nikada se nisam pokajala zbog odluke, iako je bilo momenata koji su me pokolebali. Ali, to može da vam se desi na svakom koraku u svakodnevnom životu“, kaže Vidrić.
„Nikada ranije u životu nisam razmišljala da bih mogla da se bavim etno turizmom. Gledajući reportaže koji promovišu ovu priču ja sam se divila ljudima koji to rade. Dok se nisam vratila na selo živela sam vrlo urbano, radila sam dva posla. Po struci sam kulturolog, a radila sam u trgovini. Splet okolnosti je bio takav da sam ostala bez posla. Ni to nisam tragično shvatila. Da mi je neko dva meseca pre nego što smo odlučile da se vratimo na selo rekao da ćemo se vratiti u roditeljsku kuću i da ćemo je obnovi ja bih mu rekla da je lud“, priseća se na kraju razgovora naša sagovornica.
.gif)
.gif)
