Proizvodnja hrane sa zaštićenim geografskim poreklom podrazumeva da se proizvod dobija po tačno utvrđenim procedurama i od precizno definisanih sirovina. Ova oznaka za potrošače znači garanciju da dobijaju kvalitetnu hranu. S druge strane proizvođačima bi trebalo da omogući veću zaradu, a državi da dobije brend po kojem postaje prepoznatljiva na svetskom tržištu. Međutim, poslednjih godina, čini se, da interesovanje proizvođača da proizvode hranu sa zaštićenim geografsim poreklom opada. Među proizvodima koji nose znak zaštićenog geografskog porekla su pirotski kačkavalj, futoški kupus, ariljska malina, svrljiški sir, belmuž, homoljski med, užička pršuta, sremski kulen, petrovačka kobasica…
Oznaku geografskog porekla u Srbiji ima četrdesetak proizvoda. Međutim, pravo da koristi ovaj znak koristi tek polovina proizvođača. Među proizvodima koji nose znak geografskog porekla su svrljiški kačkavalj, svrljiški sir i svrljiški belmuž. Zrenjaninci su proletos, na Sajmu zadrugarstva, imali priliku da probaju ove proizvode, ali i da vide kako se neki, kao što je belmuž, pripremaju.
“Mi proizvodimo tradicionalne proizvode iz svrljiškog kraja. Svrljiški kraj je stočarski kraj i kao takav poznat je po sirevima. Tu su svrljiški sir, svrljiški kačkavalj, svrljiški belmuž… To su proizvodi sa zaštićenim geograskim poreklom. Uz to, proizvodimo i neke sireve sa dodacima koji rastu na svrljiškim planinama kao što su sremuš, vrganji, žalfija”, počinje priču Vlada Krstić, vlasnik svrljiške mlekare Aeckop.
“Proces zaštite geografskog porekla je trajao oko godinu dana po proizvodu”
Da bi mogli da koriste oznaku geografskog porekla proizvođači u Svrljigu su morali da zaštite svoju recepturu.
“Kada imate neki specifičan proizvod i kada dolazite sa područja koje je geografski stvarno poznato onda nije teško to zaštititi. Sigurno je da ima raznih prepreka u tome, ali u svakom slučaju mi smo to odradili. Specifičnost svrljiškog sira se ogleda u tome što su svrljiški pašnjaci bogati lekovitim biljem, travama, nekim cvetnicama tako da se sve to što ovce i krave pasu prenosi u mleko, a kasnije i u sir i on ima specifična organoleptička svojstva”, objašnjava naš sagovornik.
“Nismo imali nekih većih problema prilikom registracije geografskog porekla za svrljiški sir, svrljiški kačkavalj i svrljiški belmuž. Imali smo stvarno sjajnu saradnju sa Zavodom za zaštitu intelektualne svojine. Jako smo zadovoljni kako je sve to teklo. Čitav proces je trajao oko godinu dana po proizvodu”, dodaje vlasnik svrljiške mlekare.
Svrljiški sir je sir bez biljnih masti, dodatih aditiva i aroma
Oznaka geografskog porekla bi, po pravilu, trebalo da garantuje da potrošač za svoj novac dobija tačno ono što želi.
“Ja mislim da su ljudi oduševljeni svrljiškim sirom. To su pravi sirevi, bez ikakvih dodataka. Nema biljnih masti, nema aditiva i aroma. Pravljeni su na tradicionalni način, ručno. Jesu za nas malo skuplji u izradi, ali zato je i kvalitet baš onakav kakav bi trebalo da bude. Cena sireva je različita. Kreće se od 450-500 do 800 dinara po kilogramu. To su malo specifičniji sirevi, sirevi sa izraženim ukusom, punomasni sirevi tako da oni dolaze lako do kupaca”, kaže Krstić.
Za sada ovi proizvodi lakše pronalaze put do kupaca na domaćem tržištu.
“Mlečni proizvodi su u najnepovoljnijem položaju u Srbiji. Svi ostali proizvodi, i kiseli program kao što su, recimo, kiseli krastavci i slatki program, svi oni lakše nađu put do stranog tržišta. Mislim da je sa mlekarstvom najteža situacija. Verovatno su u mlekarstvu, pa i u proizvodnji sira najstroži propisi. Pogotovo za male proizvođače, koji možda i ne mogu da ostvare neke standarde kao velike industrijske mlekare. U svakom slučaju mi se trudimo da postignemo to. Postoji sad i jedan pravilnik o malim proizvođačima koji dozvoljava prodaju “s kućnog praga”. On je dobar za male proizvođače, za fizička lica koja imaju mala poljoprivredna gazdinstva. Treba ići na tu stranu”, smatra naš sagovornik.
“U svakom slučaju naši proizvodi ni u čemu ne zaostaju za proizvodima koji se proizvode, recimo, u Austriji. Možda su bolji oni proizvodi iz Švajcarske ili Italije. Ali u poređenju sa proizvodima iz okolnih zemalja – iz Bugarske, Bosne, Makedonije, Crne Gore mi smo apsolutno u tom nivou, možda čak i bolji”, dodaje Krstić.
Proizvodi sa oznakom geografskog porekla mogu da doprinesu oživljavanju sela
Plan zadruge u Svrljigu koja proizvodi svrljiški sir, svrljiški kajmak i svrljiški belmuž jeste da se dodatno osnaži i da poveća proizvodnju.
“Nadamo se da ćemo da se širimo u budućnosti. Ja ne znam kakva je situacija sa selima ovde u Vojvodini i okolini Zrenjanina, ali u istočnoj Srbiji se sela prazne. Starosna struktura u tim selima je izuzetno loša. Tako da moramo na neki način te ljude da ostavimo tamo. Da napravimo neku sirovinsku bazu. Sve će nam doći sa zapada, što nije dobro po nas. Sve mora da bude uvezano. Mlekara treba da povuče malo više mleka, pa će i kooperanti bolje da žive. Ili će farma da zaposli još nekoliko ljudi, pa ćemo biti jedan reprocentar za tu našu svrljišku ovcu u istočnoj Srbiji. Moći ćemo da ta umatičena kvalitetna grla ponudimo i drugim tržištima. Mi imamo velike planove i nadamo se najboljem”, zaključuje na kraju razgovora Vlada Krstić.
Prilikom prelaska puta od njive do trpeze, hrana sa oznakom geografskog porekla mora da prođe kontrole tri ministarstva. Ministarstvo nauke kontroliše elaborat sa recepturom. Proizvodnju kontroliše i prati Ministarstvo poljoprivrede. Ministarstvo trgovine tačnije tržišna inspekcija zadužena je za kontrolu robe na rafovima tj. u prodaji kako bi sprečila da se na tržištu nađu falsifikati koji neosnovano nose etikete sa oznakom geografskog porekla.
.gif)
.gif)
