Rođena Beloblaćanka, Marika Srdić, odrastala je uz sestru, majku i baku. Ostavši rano bez oca, u ženskom domaćinstvu, naučila je da kroji, šije, veze, da, kako kaže, iz te teške stvarnosti pobegne. Danas je uspešna dizajnerka ženskih tašni i drugih aksesoara.
-Mama nam je šila i uvek bi smo bile primećene u tim njenim kreacijama koje su zbog njene mašte i dovijanja sa materijalom, predstavljala mala umetnička dela. Tako da sam ljubav prema šivenju nasledila od nje, započinje razgovor Marika Srdić, dizajnerka aksesoara.
– Imala sam tih mojih „bisera“ za malu modnu reviju, smeje se. Sestra bi me stalno zapitkivala šta izvodim. Znala sam da skinem cvetni mebl sa starog, rashodovanog kauča samo da bih imala blejzer sa naslovnih strana tada najpopularnijih časopisa kod nas – Bazara i Svijeta. I ta ideja da mogu napraviti veći deo onoga što zamislim, ispunjavala me srećom i zadovoljstvom.
.jpg)
Posle rođenja dece, dala je mašti na volju, uz odeću, šila im je kostime iz crtaća, ali i njihovim drugarima kostime za priredbe. Jedan kostim je napravila od običnog perjanog jastuka.
-Devedesete jesu bile teške, ali ne i nekreativne, kaže Marika kroz smeh.
Oduvek je volela folklor, narodnu nošnju, i sada u zrelim godinama igra u zrenjaninskom,,Pioniru“. Igra ju je inspirisala da šije i narodne nošnje.
-Bitni su mi svi detalji, od ukrasa za kosu, nakita, jeleka, pregača…i svemu posvećujem pažnju, da to izgleda kako treba, kao nekada.
Dugo je bila zaposlena u Predškolskoj ustanovi. Posao joj nije bio omiljeni, ali bila je vredna i savesna, a kolege su joj bile drage. Izvela je decu na put, i počela da razmišlja da se svom hobiju ozbiljnije posveti, jer ju je to ispunjavalo više nego posao.
-Tada mi je postalo sve jasno, znala sam šta želim. To se desilo pre tačno tri godine i četiri meseca, a krojačkog iskustva imam više od trideset. To je nešto najlepše što može čovek sebi poželeti. Da može raditi posao koji voli, a da može od toga i živeti. Prioritet mi nije zarada po svaku cenu, već moje i zadovoljstvo mušterije. Naravno, nije dovoljno samo voleti svoj zanat. Da bi on postao posao, mora se biti odgovoran, radan i vredan.
Marikine tašne, novčanici, neseseri, našli su put do svojih korisnica. Izlaže ih u Novom Sadu, drugim mestima, ali i u inostranstvu.
-Bila sam ove godine pozvana u Ulm, gde sam izlagala svoje radove. Veliko interesovanje Nemica za moje torbe i ostale aksesoare, potvrdilo je samo činjenicu da ovakvi radovi imaju budućnost i da je potrebno samo malo strpljenja i upornosti. Osim da radim i dalje ovaj posao koji volim, nemam nekih velikih planova, imam samo puno ideja koje želim da realizujem, ističe naša sagovornica.
– Što se tiče nabavke materijala, uglavnom ga nabavljam u Novom Sadu i Zrenjaninu. Međutim, kada negde putujemo, a putujemo često jer moj suprug voli da vozi, moja najveća sreća je kada pronađem neku prodavnicu sa metražom. Postala sam porodična šala pošto uvek vučem torbu sa krpicama, jer mi „baš takve fale“, završila je uz smeh naš razgovor ova vedra žena, Marika Srdić.
.gif)
.gif)
