Za razliku od prošle godine kada su proizvođači ostali bez prinosa jer je suša uzela danak, ove godine ostvareni su gotovo rekordni prinosi. Odlično su rodili i kukuruz i soja i suncokret. I taman kada su poljoprivrednici pomislili da će zadovoljno trljati ruke, jer će uspeti da nadoknade prošlogodišnje gubitke, dogodilo se nešto sasvim suprotno. Cene prolećnih kultura su ove jeseni rekordno niske. Uz to, u šećernoj repi je zabeležen veliki procenat truleži. To znači da proizvođači ni sa izuzetno dobrim rodom ne mogu da računaju na ozbiljniju zaradu.
“Žetva soje je završena. Prosečan prinos je oko 3,5-3,6 tona po hektaru što je izuzetno dobro za ovu godinu. Žetva kukuruza se privodi kraju. Požnjeveno je preko 95 posto ovog useva. Prosečan prinos je oko 10 tona po hektaru. Kada je reč o šećernoj repi i ona je izvađena sa oko 70 posto površina. Prosečan prinos šećerne repe je oko 50 tona po hektaru. Međutim, kod šećerne repe je ove godine izuzetno izražen problem truleži. To se sve više uvećava i zato su poljoprivrednici i požurili sa vađenjem slatkog korena. Sada je ostao jako mali broj parcela na kojima je trulež do pet posto. Imamo parcele na kojima je trulež zahvatila 20-30 i više procentata useva. Sa pojedinih parcela se šećerna repa neće ni vaditi nego će se usitniti”, objašnjava Zorica Rajačić iz Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.
Deo odgovornosti za truljenje repe snose i proizvođači
“Za pojavu truleži na šećernoj repi postoji više razloga. Veliki deo odgovornosti snose sami proizvođači zbog lošeg odabira njiva. Za šećernu repu je izuzetno važno da odabir njive na kojoj će se sejati bude dobar. Da se ne radi o zbijenom zemljištu ili zemljištu sa depresijama na kojima se zadržava voda. Jako su bitni i agrotehnika, kao i plodored. Dešava se da se repa na isto zemljište vraća svake treće godine. Vremenski uslovi su, takođe, doprineli da repa u zemlji počne da truli. Mnogi sada imaju dupli trošak jer moraju da angažuju radnu snagu koja će da prebira repu kako im se ne bi desilo da im šećerane vrate repu”, dodaje naša sagovornica.
Kada je reč o šećernoj repi beleži se još jedan problem. To je prevoz slatkog korena do šećerana. Naime, mnogi vozači su napustili Srbiju, pa kamione kojima se repa transportuje nema ko da vozi. Uz to, dosta kamiona ne ispunjava nove propise o bezbednosti, pa ne mogu da budu registrovani.
Prolećne kulture dobro rodile, cene podbacile
Da je ovogodišnji rod i te kako dobar potrvđuju i sami proizvođači. Njime su i više nego zadovoljni. Ali, ono čime nikako ne mogu da budu zadovoljni jesu cene poljoprivrednih proizvoda.
“Cene naših proizvoda su katastrofalno niske. Priča da su proizvođači uspeli da sačekaju da poraste cena pšence i da smo je prodali za 18 dinara po kilogramau nije tačna. Bar kada je reč o malim i srednjim proizvođačima. Svi dobro znaju da smo prošle godine imali katastrofalnu sušu i da smo u proizvodnu godinu ušli prezaduženi, tako da je većina nas pšenicu morala odmah da proda po ceni od 15-16 dinara za kilogram kako bismo se razdužili kod dobaljača i platili rate kredita za koje smo kasnili. Čak i sada od prodaje kukuruza neki vraćaju dugove. Toliko je to bolno bilo za nas prošle godine. Podsećam da nam nadležni tada nisu ni na koji način pomogli da prevaziđemo poteškoće”, kaže Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata.
“Uprkos dobrom rodu mi nemamo zaradu, jer se razdužjemo. Računica sa kojom je izašao resorni ministar da od hektara kukuruza zarađujemo 1.200 evra je potpuno netačna. Ukupna zarada na kukuruzu sa ovogodišnjim prinosima od 10 tona po hektaru je oko 140.000 dinara. Međutim, od toga treba odbiti troškove proizvodnje. To je novac koji je namenjen za kupovinu nafte, semena, đubriva… A gde su troškovi zakupa zemljišta i poreza na imovinu, koji nam je lokalna samouprava povećala u odnosu na prošlu godinu? Zatim troškovi odvodnjavanja, čak i za sušne godine”, pita naš sagovornik.
Kukuruz nikad jeftiniji – tona 120 evra
Stručnjaci kažu da je problem u Srbiji nedostatak skladišnih kapaciteta i da bi proizvođači udruživanjem mogli da podignu sopstvene silose. Na taj način bi imali gde da čuvaju rod i mogli bi da čekaju bolju cenu.
“Mi ne možemo da čekamo da skoče cene naših proizvoda tako što ćemo da ih skladištimo, jer imamo obaveze prema ljudima koji su nam dali repromaterijal. Ne mogu oni nas da čekaju, recimo, do sledećeg februara, zato što mi čekamo da se ponudi viša cena za poljoprivredne proizvode. Bolju cenu može da čeka neko ko je jak. Mali i srednji proizvođači ne mogu. Većinu pšenice smo prodali po ceni od 15-16 dinara. Većina kukuruza će otići po ceni od 13-14 dinara i to je naša realnost”, kaže Kleut.
“Pitanje je ko ima izvozničke dozvole i po kojoj ceni se izvozi naš kukuruz. Ima li monopola u izvozu? Znamo da su u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj poljoprivredni proizvodi totalno sprženi. Oni nemaju klip kukuruza. Da li je moguće da nema potražnje u zapadnoj Evropi i da je cena kukuruza 120 evra po toni. Doživeli smo da imamo istorijski najniže cene. Ne sećamo se kada je kukuruz bio ovako jeftin. Pričaju nam priče kako je nizak vodostaj Dunava i da je zato cena mala. Pa nije transport brodom jedini način da se preveze kukuruz. Postoji i kamionski prevoz. Nismo mi na drugom kontinentu pa da ne može da se stigne putem do Austrije. Mislimo da je bilo dosta prodavanja magle. Zato ozbiljno razmatramo da organizujemo protest posle setve”, zaključuje naš sagovornik.
.gif)
.gif)
