Odlazak na Svetu Goru je nešto posebno. Odande se niko ne vraća kao isti čovek, a to iskustvo je sa nama podelila i grupa naših sugrađana, koja je napravila izuzetan podvig, jer je u okviru pokloničkog putovanja osvojila i najviši vrh Svete Gore – Atos 2033 m.
U razgovoru sa jednim od organizatora puta, Draganom Todorovićem, otkrivamo najbitnije momenta ovog pokloničkog putovanja.
– Već treću godinu za redom odlazimo na Svetu Goru i osim Hilandara obilazimo i ostala svetilišta, pre svega manastire i skitove, jer smo u tome prepoznali duh pravoslavlja na jedinstvenom mestu na svetu – prelepoj Svetoj Gori Atonskoj. Ove godine smo uradili nešto veličanstveno, jer smo uspeli da se popnemo na najviši vrh Svete Gore – Atos, koji je na visini od 2033 m. Želja za podvigom se rodila pre dve godine, kada smo prvi put bili na Svetoj Gori i ugledali Atos sa broda, koji je bio u oblacima, kilometrima daleko… Znali smo da za takav podvig treba dobro da se pripremimo – pre svega organizaciono i logistički, a onda i kondiciono.
Naš boravak smo, nakon ukracavanja na brod iz Uranopolisa i stizanja u luku Dafne, počeli u Kareji, administrativnom središtu Svete Gore, gde smo obišli mnoštvo znamenitosti i isposnicu Svetog Save, a onda nastavili put ka Velikoj Lavri, najstarijem svetogorskom manastiru, gde smo i prenoćili.
Na Atos pod punom opremom
Sutra ujutru smo u 5.30 h krenuli ka Atosu sa punom opremom (rančeve i torbe sa opremom smo sve vreme nosili sa sobom). Dobri poznavaoci Svete Gore, a naročito planinari znaju koliko je dugačak i strm put od Velike Lavre do Atosa.
Nakon 5 sati uspona i pešačenja, došli smo do Stavrosa ili krsta, gde se spajaju svi putevi i dalje vodi samo jedna staza na vrh Atosa. Od Velike Lavre do Stavrosa smo prešli tačno 13 kilonetara i 750 metara, ali je najveći napor tek bio pred nama!
Nakon predaha i obroka krenuli smo ka Panagiji i Atosu. Panagija je svetogorska crkva na 1.550 m nadmorske visine, gde smo ponovo predahnuli i odlučili da nastavimo dalje uprkos celodnevnom pešačenju i vidnoj iscrpljenosti… A onda, posle još dva sata izuzetnog uspona od Panagije ugledali smo veličanstveni vrh Atosa i crkvu sagrađenu na vrhu.
– Spoljna temperatura je bila oko 0 stepeni, bila je ogromna magla, kiša, vetar, a počeli su da padju led i sneg…Sve to nas nije sprečilo da dođemo do našeg cilja.. S obzirom na maglu i loše vremenske uslove, nismo bili u mogućnosti da vidimo prelep pogled na čitavu Svetu Goru, ali smo to ostavili za sledeću godinu – rekao je Todorović i nastavio:
Kiša, sneg i led
– Moram priznati da je najteži trenutak bio kada smo se spuštali sa Vrha Atosa ka Panagiji, jer su u isto vreme padali kiša i sneg, duvao jak vetar, bila je gusta magla, a teren izuzetno nepristupačan. Sve vreme smo morali da održavamo visok nivo opreznosti i koncentracije, jer su padovi, klizanja i povrede mogle da budu jako opasne, naročito posle 12 – časovnog pešačenja i 20 km pređenog uspona, kao i umora koje smo osećali… Ali želja sa osvajanjem Atosa i vera u Gospoda Boga, dali su nam dodatnu snagu i pomogli da se svi domognemo crkve na Panagiji, gde smo prespavali u vrećama sa spavanje, a sa nama je bilo i nekoliko braće iz Rusije.
Sutradan smo krenuli ka Skitu Svete Ane – prelepoj crkvi, koja se nalazi na litici iznad mora, gde smo predahnuli, a zatim brodom iz luke Agia Ana otišli u luku Jovanica, odakle smo mini – busom prebačeni u srpski manastir Hilandar, gde smo na konaku proveli poslednji dan… Svake godine srpska svetinja manastir Hilandar na sve nas ostavi najveći utisak… i ovoga je bilo tako… Pomolili smo se za sve ljude dobre volje, ostavili blagoslov u vidu namirnica, koje smo poneli iz Zrenjanina i krenuli ka Srbiji nakon 5 dana boravka.
PRAVOSLAVCI IZ KANADE
Prilikom posete Hilandaru upoznali smo monaha Petra, Kanađanina rođenog u Kvebeku. Njegovi koreni su francuski, ali je u mladosti primio pravoslavlje. Uzeo je srpsko monaško ime – Petar.
Na pitanje zbog čega pravoslavna vera, zagonetno se nasmešio i pokazao prstom ka nebu: „Pitajte njega!“, kratko je odgovorio.
Dvanaest godina proveo je kao monah na Svetoj Gori, a sada je došao u posetu Hilandaru, da se podseti tih dana i poseti prijatelje. Inače, živi u Kvebeku, sam, posvećen svakodnevnoj molitvi i Bogu.
Srećemo i tamnoputog pravoslavca iz Kanade, momka koji je rođen na severu Amerike, a njegovi roditelji su katolici sa Haitija.
– Tražio sam veru, koja če me nadahnuti, ispuniti… Čitao sam mnogo o različitim verama i kada sam naišao na pravoslavne molitve, shvatio sam da je to – to, objašnjava naš sagovornik.
Monaha Petra i njega je slučajno spojila naša grupa, u kojoj se nalazio i Zrenjaninac Dragan Savić, koji je jedan period života proveo u Kanadi i stekao kanadsko državljanstvo, ali se posle rada u inostranstvu vratio u grad na Begeju.
– Ostaje žal što zbog vremena nismo uspeli da pomognemo našoj braći monasima u branju maslina, ali ćemo to ostaviti za sledeću godinu, kada planiramo ponovno pokloničko putovanje.
– Dodao bih još i zahvalio se svim članovima ekspedicije na izuzetnoj timskoj atmosferi i pozitivnom duhu, naročito u trenucima kada smo satima čekali brod, koji je kasnio zbog nevremena i kada nam je ponestajalo koncentracije, ali smo ostali zajedno do kraja.
OVAJ PODVIG SU OSTVARILI:
Vladimir Rajić, Miloš Pešić, Zdravko Plećaš, Jovan Vukojević, Boris Živanov, Marko Zarubica, Branislav Vodeničar, Darko Kostovski, Sebastijan Dorožan, Budimir Budimir, Niko Crnogorac, Dragan Savić, Goran Tucić, Dragan Todorović, kao i Milan Jović, koji živi u Nišu, ali je inače iz Karađorđeva.
– Pohvalio bih našeg dugogodišnjeg vozača Gorana Tucića, vlasnika firme Sagot, koji je svojim duhom celu grupu održavao pozitivnom energijom. kao i firmu Realno, koja nas je opremila majicama sa simbolom Atosa, Hilandara i našeg grada – zaključio je Dragan Todorović.
.gif)
.gif)
