Teritoriju Velikog Bečkereka, u periodu do Drugog svetskog rata, naseljavao je veliki broj jevrejskih porodica. Iako su u vreme izuzetnog privrednog i kulturnog perioda grada činili tek pet odsto stanovništva, skoro trećina objekata u centru bila je u njihovom vlasništvu. Važili su za moćnu i uticajnu etničku grupu.
Prezimena poput Grinbaum, Ekštajn, Goldšmit, Hercfeld, Vajs, Frajnd, Mencer, Ajzenšteter i Levi, predstavljala su u najvećoj meri porodice trgovaca koje su posedovale objekte u glavnoj ulici. Mnogi Jevreji su 1941. godine odvedeni iz našeg grada, u logor „Sajmište“, i nikada se više nisu vratili. Malobrojni preživeli, i njihovi potomci i sada žive u našem gradu, a prema podacima do kojih smo došli, danas postoji oko 50 porodica.
Ivanka Fa je potomkinja porodice Vajs. Spašena je zahvaljući svom ocu koji je bio Srbin. Te1941 . godine bila je beba, ali joj je otac verodostojno ispričao događaje.
.jpg)
-Kada je počelo ratno stanje, majku i mene su aprila 1941. godine odveli u Sabirni logor. Zajedno sa nama, odvedena su i 22 člana porodice Vajs. Moj otac, Srbin, otišao je u Beograd, na pristanište Sajmište, i čekao šlepove. Kada je stigao šlep na kom je bila moja majka, otac se približio. Iskoristio je trenutnu nepažnju čuvara, i povukao moju majku sa šlepa. Strgnuo joj je žutu traku sa ruke… Izbegli smo u Niš, gde smo proveli rat. Po povratku u Zrenjanin, dobili smo kuću, u Ulici Zmaj Jovinoj, koja je pre rata bila u vlasništvu porodice Bek. Glava porodice, gospodin Bek je preživeo, ali njegova porodica nije, i nikada se više nije vratio u Zrenjanin. U logoru Sajmište, u gasnim komorama ubijena su 22 člana porodice Vajs, uključujući i moja dva brata od tetke, koji su u tom momentu imali jednu i dve godine. Jedine preživele su moja majka, i njena sestra koja je bila odvedena u logor Aušvic. Tetka, nikada nije imala dece, jer su im u logoru davali brom, koji je uništavao plodnost. Svoj život je posvetila pomažući jevrejskoj deci, koju je udomljavala u svom domu i brinula o njima. Moja majka je imala porodicu kojoj se posvetila, ostvarila se i kao baka. Ponosna sam na svoju ćerku, koja je arhitekta, i koja je dobila nagradu Beogradskog univerziteta, za diplomski rad. Moja unuka je član međunarodne organizacije Jevreja – BBO, zahvaljujući kojoj imaju mogućnost putovanja, i negovanja tradicije, priča u jednom dahu ova žena sećajući se očevih reči.
Prilikom jedne posete Izraelu, Ivanka se susrela sa tragovima progona Jevreja, tokom rata.
-Imala sam priliku da posetim Izrael, predivnu zemlju predaka. Bilo je to dosta godina nakon rata, u letnjem periodu. Vozeći se tramvajima, primetila sam stvari koje su ukazivale na strašne uspomene. Većina ljudi, koja se držala za šipke u tramvajima, imala je na rukama istetovirana početna slova i brojeve logora u kojima su bili…To podsetnici za ceo život, podsećanja na torture koji je moj narod prošao. Ponosna sam na svoje poreklo, i na sve ono što smo postali. Žao mi je što i dalje postoje mržnja među ljudima, i antisemitizam. Mnogi Jevreji se iz tog razloga ne deklarišu o svojoj pripadnosti. Pa čak i u Zrenjaninu, uglavnom se potomstvo stvaralo iz mešovitih brakova, ispričala je Ivanka Fa.
Naša sugrađanka s ponosom navodi da su se Jevreji, iako sputavani po pitanju ljudskih prava, uvek borili i jedni druge pomagali. Kod njih važi pravilo „pomoći istom čoveku tri puta“. Nekada su im branili rad, pa su se zato Jevreji okretali sticanju znanja. U prilog tome govori i podatak da u svetu postoji 0,5 posto Jevreja, a da su 28 Nobelovih nagrada dobili upravo pripadnici njihovog naroda. Prema rečima Ivanke Fa, „ljudima se sve može oduzeti, ali znanje nikada“.
.gif)
.gif)
