– Život ti ponekad dodeli takve karte… šta ćeš… moraš to da prihvatiš i nastaviš da igraš dalje – kaže Jasmin Bambur (37) za Ilovezrenjanin, uz osmeh, koji mu nikada ne silazi sa lica.
Bio je izuzetno talentovan rukometaš. Igrao je za juniorski tim Proletera, zajedno sa Milanom Grubanovim, Brankom Karlovčanom, Darkom Radlinskim... U prvi tim Proletera je ušao 1995. godine, pod dirigentskom palicom trenera Bace Maljkovića. Međutim, ukazala se prilika da četvrti razred srednje škole završi u Americi, a takvo ulaganje u budućnost nije želeo da propusti.
Rukomet u Americi
U Šarlotu je nastavio da igra rukomet. Amerika i rukomet nekako ne idu ruku pod ruku, ali u to vreme su Amerikanci, posle OI u Atlanti, ulagali mnogo u ovaj sport. Cilj je bio da naprave reprezentaciju i dobar rezultat na OI u Sidneju.
.jpg)
Jasmin Bambur je sa svojim koledžom Midle Georgia osvojio titulu šampiona konferencije Jugo – istok. Sa velikim nestrpljenjem i ambicijom je iščekivao finalni turnir na nivou cele Amerike.
Međutim, samo nedelju dana pre tog finala, dogodila se užasna nesreća i presekla snove talentovanog sportiste, mladića punog života, koji je uvek bio omiljen u društvu.
Petak trinaesti
Saobraćajna nesreća se dogodila baš na taj datum – petak trinaesti. Bila je 2000. godina.
– Zaspao sam za volanom – kaže Jasmin Bambur za Ilovezrenjanin. Auto je sleteo sa puta, a ja sam izleteo kroz šoferšajbnu. Vozilo me „poklopilo“ i slomilo mi kičmu. Devet meseci sam ležao u bolnici. Svi su mi govorili: „Nikad nećeš prohodati!“
Zbog njegove povrede porodica je morala da se preseli iz Zrenjanina u Ameriku, kako bi bili pored njega i pomogli mu da se oporavi.
– Prvih nekoliko meseci nisam imao želju za životom… Pre toga sam imao sve, sve mi je išlo od ruke, pravio sam velike planove… Jednog dana je u moju sobu došla medicinska sestra, koja mi je pokazala foto – album. Na fotografijama je bila ona sa čovekom u kolicima. To je bio njen suprug, a zajedno su obišli ceo svet. Posle toga me je on posetio, razgovarao sa mnom i ulio mi nadu da je normalan život i dalje moguć i da sve zavisi od mene.
Koledž, skijanje, lov, ribolov
Završio je fakultet (Univezitet North Carolina u Šarlotu), smer internacionalni biznis i dobio posao u firmi, koja se bavi uvozom i izvozom. Slobodno vreme je koristio za skijanje.
– Život ti ponekad dodeli takve karte… šta ćeš… moraš to da prihvatiš i nastaviš da igraš dalje. Skijanje je donelo novu dimenziju u mom životu. Kad sam na skijama, zaboravim na kolica. Praktično sam ravnopravan sa ostalom populacijom. A ja kad radim nešto – radim do kraja! Ako pijemo, pijemo do kraja, ako treniramo – treniramo do kraja. Hoću uvek da budem najbolji!
Supruga i ćerke najveća podrška
Suprugu Saru je upoznao na koledžu, koji je upisao posle saobraćajne nesreće. Zabavljali su se pet godina i potom stupili u brak, koji je krunisan rođenjem dve ćerke. Lejla ima 6, a Maja 3 godine.
– Supruga i ćerke obožavaju Srbiju. Obavezno dolazimo u Zrenjanin jednom, a nekada i dva puta godišnje. Obe ćerke pričaju srpski – sa ponosom kaže tata Jasmin.
Treneri skijanja su mu rekli da može da napreduje u ovom sportu, samo ako se preseli 1.700 kilometara dalje, u Kolorado, koji je tri sata avionom bio udaljen od porodične kuće Bamburovih. Za Jasmina to nije bio nikakav problem.
– Supruga me podržala i hvala joj na tome. Već posle četiri meseca provedenih u Koloradu, osvojio sam prvu medalju – bronzu na Evropskom prvenstvu u Španiji. Samo deset dana kasnije usledilo je srebro na prvenstvu Amerike – priseća se Bambur.
Osvojio 40 medalja – nastupao za dve reprezentacije
U svojim vitrinama ima preko 40 medalja sa velikih takmičenja. Interesantno, na Paraolimpijskim igrama je učestvovao dva puta – oba puta pod različitom zastavom!
U Vankuveru 2010. je bio deseti u spustu kao reprezentativac Srbije, a 2014. u Sočiju sedmi u super – veleslalomu kao reprezentativac Amerike.
– Imam odlične odnose i danas sa srpskim Savezom. Pripreme su veoma zahtevne i skupe, zbog toga smo zajedno zaključili posle Vankuvera da je bolje da, kada dobijem američki pasoš, počnem da se takmičim za Sjedinjene države. Tako je i bilo – objašnjava Bambur.
Na pitanje koliko se olimpijsko i paraolimpisko skijanje razlikuje, kao iz topa odgovara:
– Apolutno nema razlike! Ja kao „monoskijaš“ razvijam veću brzinu od redovnih skijaša, jer su moje „monoskije“ teške čak 21 kg! Moje pripreme su takođe veoma zahtevne. Leti idem u teretanu i naporno vežbam, a svake godine provedem na pripremama, na snegu, između 150 i 210 dana!
Jasmin Bambur sa porodicom živi u Vinterparku, velikom zimskom centru u Koloradu. Trenutno se priprema za zimske Paraolimpijske igre, koje će 2018. godine biti održane u Koreji. I nada se prvoj paraolimpijskoj medalji.
–
.gif)
.gif)
